Bogat i nezavisan, Rebul je hteo u svoj život da unese što više lepog. Čim mu se učinilo da je slobodan čovek i gospodar svoje sudbine - često se obmanjujemo u mladosti, dok nas iskustvo još nije ponizilo - on se trudio da dovede u saglasnost svoje vladanje sa svojim principima, iskorišćavao je svaku priliku da učini neko dobro delo, da poleti u pomoć potištenom, da se digne protiv tiranije jačega, da se bori s nepravdom, da olakša nezasluženu nesreću, da se založi za svaku plemenitu stvar, jednom reči da bude dobar bez slabosti, neustrašiv bez razmetljivosti i da istakne svoje mišljenje pred svima i nasuprot svima kad misli da drži istinu.
Divan je to bio životni program, ali mu je ostavljao malo vremena da se pribere i da razmisli pa čak i da posvršava svoje sopstvene poslove. On je davao svoj novac, svoj trud, svoj talenat sa najpotpunijom nezainteresovanošću. Srećan što može da bude koristan i da učini uslugu, on se tome radovao u svojoj velikoj duši.
Uostalom, brzo je uvideo da takvo shvatanje života pretpostavlja retku vrlinu: potpuno odsustvo taštine. I zaista njegova najpohvalnija dela prolazila su neprimećena. Mesni listovi nisu ih beležili, dok su sa najvećom užurbanošću opisivali sakovrsne zločine. Kao da samo zlo ima pravo javnosti.
U četrdesetoj godini Rebul je već doprineo da se isprave dve sudske greške, otkrio je druge nepravde, pomagao je mnogobrojne nesrećnike i u bezbrojnim prilikama stao na stranu slabih.
Jednog lepog dana Rebul je uvideo da je stvorio sebi mnogo neprijatelja, da je činio dobro samo nezahvalnicima, i da je time njegovo bogatstvo znatno okrnjeno. Kako su se proneli glasovi, da on nikada ne odbija kad mu se zatraži pomoć, dogadalo mu se da prima pisma otprilike ovakve sadržine:
Nalazim se na ivici propasti. Ubiću se... Samo me vi možete spasti!
Rebul je tako postao žrtva molilaca i nezahvalnih prosjaka. Obuzeo ga je neki crni pesimizam. Zalud je znao da na ovome svetu ne treba očekivati nikakvu nagradu za svoja dobra dela, uzalud je sa pesnikom ponavljao da učinjeno dobro unosi miris u dušu, ipak je s gorčinom uvidao da je žrtva sopstvene plemenitosti. A zatim, zaista, bilo je to isuviše... Povrh toga, iskustvo ga je naučilo da jedno dobro delo ne samo što ne razrešava tvorca, već mu stvara nove obaveze. Bez prestanka su ga progonili ljudi, u čiju korist je upotrebljavao svoj uticaj.
- Ja nikad ne zaboravljam - rekao mu je jedan od njih - onoga, koji mi je učinio dobro.
Došao je medutim dan, kad je osetio zaborav i ćutanje. Pisma i posete su se proredile. Oko Rebula se stvorila pustinja. Imao je još samo daleke nedokučive prijatelje.
- Da - govorio je on sebi setno - prijateljstvo je kao kišobran, koji se prevrne kad je rdavo vreme.
A ova dva Vijonova stiha zujala su mu u ušima:
Prijatelje vetar odnosi,
A veliki vetar duva na mojim vratima.
- Treba biti filozof - mislio je on... - Uostalom, moj je doživljaj banalan. Sve je to isuviše prirodno, isuviše ljudsko...
Najzad, prenevši se u prošlost, on se sećao da je nekad, pre nego što se obogatio, i on bio, kao i ostali zaboravan prema uslugama, koje su mu učinjene zato što je zahvalnost teško breme, zato što se osećao ponižen i kao potčinjen onima, kojima je bio dužan. Čak nije znao sada, ni šta je sa njima. Digao je bio, što kažu, ruke od njih.
Ali jedna ozbiljnija greška pritiskivala mu je savest. Žanina, jedna mlada žena sa kojom je nekad živeo - sa kojom se naglo rastao, jer mu je bila dosadila ta veza. Medutim, nije imao šta da joj prebaci. Ona je bila jedina koja ga je zaista volela, jedno nežno biće, verna, nesebična i povrh svega odana. Nikad nije trebalo da je napusti. Sad bi hteo da je opet nađe, da ponovo zadobije to srce, da popravi svoju grešku.
Rebul je počeo da traga za njom, ali je dugo sve bilo uzalud i on je padao u očajanje.
- Ti, koju sam prezreo - uzdisao je on - gde si sada?
Na žalost, prolazile su nedelje i meseci i svaki trag izgledalo je kao da joj je utrt. U tome međuvremenu, u razmaku od nekoliko dana sreo je dva svoja nekadašnja dobročinitelja, koji su mu pali u naručje uzviknuvši:
- Kako, to si ti? Ah! Srećan sam što te vidim.
Rebul je bio koliko očaran toliko i začuđen, uviđajući da mu prijatelji nimalo nisu zamerali zbog njegove nezahvalnosti. Prosto da čovek pomisli da su oni njemu zahvalni za dobro koje su mu učinili.
- Nadam se - rekao mu je jedan od njih - da se više nećemo rastajati.
Međutim, Rebul je počeo da očajava i gubi nadu da će naći draganu koju je napustio. Upravo reći, on se plašio toga susreta gotovo isto onoliko koliko ga je želeo. Da li će ona moći da mu oprosti? - Možda - mislio je -ako je siromašna i nesrećna. Onda ću joj se učiniti kao spas, ona će mi se vratiti. Inače će odbiti i da me pozna i ja ću zaslužiti njeno prezrenje.
Jedne večeri, u pozorištu, njegova je pažnja uporno bila upućena jednoj ženi, koja se sijala od ukrasa u prvom redu jedne lože na balkonu. Tek posle nekoliko minuta posmatranja, to lice je u najdubljem kutu njegove duše probudilo iznenadno uzbuđenje. Poznao je Žaninu. Ona se, uostalom, bila jako izmenila: to je sad bila zrela žena, široka, bogata, ukrućena. Neki kapric sudbine uveo je u raskoš nekadašnju malu radnicu.
- Čak i ljubav zastareva! - pomislio je Rebul... - Kako me gleda, kako me, sigurno, mrzi!
Ali ne, ona mu se smešila i to osmehom u kojem nije bilo ničega prezrivog, koji je izgledao, naprotiv, kao da ga poziva da se približi. Između činova su se sreli.
- Nikad nisam prestajala da mislim na tebe i da te volim - priznala je ona.
Rebula su malo iznenadile te reči, jer nije bio dovoljno psiholog da zna, da je jedna žena zahvalna jednom čoveku samo zato što ga je volela.
- Znači, zaista me ne mrziš? - upitao je on naivno.
Odgovorio mu je nežan i veseo pogled. Nisu ni dočekali kraj predstave, toliko su imali jedno drugom da kažu.
Rebul je počeo da razumeva život i ljudsko srce, konstatujući da oni kojima je učinio toliko dobro beže od njega, dok oni od kojih je primao usluge, žele samo da ga uvek vole, i pored njegovih greha prema njima.
Iz toga iskustva on ne samo što nije izvukao gore mišljenje o čovečanstvu, već je zaključio, da nikoga ne treba optužiti za nezahvalnost, jer je najbolji dobročinitelj onaj, koji nam je otkrio ono što je najbolje u našoj duši, pružajući nam priliku da mu učinimo dobro. I Rebul se osećao dovoljno nagrađen za dobra koja je mogao učiniti.
Нема коментара:
Постави коментар