25. septembar 1893.
Dragi moj mali Luje,
Svršeno je, dakle. Nećemo se više videti. Budi siguran kao što sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj život. Ja se ne kajem što ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivši glavu u naš krevet, a takođe kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uveče, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.
Sad obadvoje užasno patimo. To mi izgleda kao strašan san. Nekoliko dana nećemo moći u to da verujemo; nekoliko meseci ćemo osećati bol, a zatim će nastati oporavljanje.
Tek tada ću ponovo početi da ti pišem jer smo rešili da ću ti pisati s vremena na vreme. I to smo takođe čvrsto rešili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad nećeš doznati moju adresu - biće jedina, ali će učiniti da naš rastanak ne bude sasvim cepanje.
Ljubim te još jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe anđeoske daljine!
25. septembar 1894.
Moj dragi mali Luje
Hoću opet da razgovaram s tobom kao što sam obećala. Već godinu dana mi više nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo još suviše pomešani da ne bih osetila čak i tvoj bol, kadgod razmislim. Međutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko prošlosti. Već jedan veo! Već se neke stvarčice ublažuju, čak su neke sitne pojedinosti umrle. To uviđmo, zar ne, kada slučajno neka od njih oživi?
Pokušala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokušaj da zamisliš moj prvi pogled. Uvidećeš da se sve na svetu otire.
Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog čega? Nikome, ni zbog čega. Jedan zrak opružen duž jedne aleje naterao me je da se nasmešim, uprkos mojim usnama.
Već sam pokušavala od nekog vremena da se smešim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguće. Pa ipak, kao što ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve češće i češće i ti takođ smešiš, prosto zbog lepog vremena ili zbog budućnosti.
17. decembar 1899.
Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?
Nisam nesrećna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godišnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je čak i obična dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Često se smejem. U početku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguće brojati.
Sinoć, pri sunčevom zalasku, videla sam jednu svečanost. Gomila se pružala, lepa, kao bašta i ja sam se smatrala srećnom što sam tu, dok se sva ta množina istovremeno veseli.
Pišem ti da ti to kažem i da ti kažem da sam primila novu veru u tebe: nežnost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.
6.juli 1904.
Godine prolaze. Jedanaest godina. Otišla sam bila daleko, vratila sam se, otići ću opet.
Besumnje ti imaš svoje ognjište i, besumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj život značajan.
A ti, kako si mi ti? Ja zamišljam da ti je lice punije, ramena šira. Sigurno ti imaš malo sede kose, sigurno ti se, takođe lice još onako ozarava, kad hoće da se nasmeje.
A ja? Neću ti reći kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Žene stare brže nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim što mi je u očima.
Vidiš li da smo imali pravo što smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, maločas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.
25. septembar 1893.
Dragi moj Luje,
Dvadeset godina je prošlo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doživeo da pročitaš ov o pismo koje će ti uputiti sigurne i pobožne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ćeš me zaboraviti i oprostićeš mi što sam se ubila sutradan po našem rastanku, zbog svoje nemoći, zato što nisam znala da živim bez tebe.
Juče smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rđavo pročitao na zaglavlju ovoga pisma. Juče si u našoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevct, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juče si pred sumrak, kraj odškrinutog prozora što gleda u dvorište, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juče si ti vikao, a ja sam ćutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za našim stolom, u društvu svih naših stvari, u našem divnom malom dekoru, četiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad završavam ovo koje sve završava.
Večeras, ja ću pobožno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronađena. A zatim iščeznuću iz života. Izlišno je da kažem kako: jedna određena pojedinost o tim ružnim stvarima mogla bi načiniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje čak i posle toliko godina.
Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama već obazrivo milovanjem; hoću da nadživim sebe i da se tako brinem o tebi. Neće biti naprezanja: ti ga možda ne bi podneo zbog svoje žive osetljivosti. Vraćaću se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno često da bi se postepeno gasila u tvojim očima i poštedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobiću dosta u vremenu da ti više ništa ne bi shvatio od svega, što znači moja smrt.
Oh, mali moj Luje, čini mi se kao da se krije neko strahovito čudo u ovom poslednjem, današnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slušamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji više ne znaš ko sam ja - i kad reč sada ima beskrajno različit značaj, za usne, koje je šapuću pišući i one koje je šapuću čitajući.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz večnost - mada to može izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeći se da ne budem tužna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo što se može sanjati o ljubavi, koja je velika, o nežnosti koja je prevelika.
Dragi moj mali Luje,
Svršeno je, dakle. Nećemo se više videti. Budi siguran kao što sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj život. Ja se ne kajem što ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivši glavu u naš krevet, a takođe kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uveče, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.
Sad obadvoje užasno patimo. To mi izgleda kao strašan san. Nekoliko dana nećemo moći u to da verujemo; nekoliko meseci ćemo osećati bol, a zatim će nastati oporavljanje.
Tek tada ću ponovo početi da ti pišem jer smo rešili da ću ti pisati s vremena na vreme. I to smo takođe čvrsto rešili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad nećeš doznati moju adresu - biće jedina, ali će učiniti da naš rastanak ne bude sasvim cepanje.
Ljubim te još jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe anđeoske daljine!
25. septembar 1894.
Moj dragi mali Luje
Hoću opet da razgovaram s tobom kao što sam obećala. Već godinu dana mi više nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo još suviše pomešani da ne bih osetila čak i tvoj bol, kadgod razmislim. Međutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko prošlosti. Već jedan veo! Već se neke stvarčice ublažuju, čak su neke sitne pojedinosti umrle. To uviđmo, zar ne, kada slučajno neka od njih oživi?
Pokušala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokušaj da zamisliš moj prvi pogled. Uvidećeš da se sve na svetu otire.
Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog čega? Nikome, ni zbog čega. Jedan zrak opružen duž jedne aleje naterao me je da se nasmešim, uprkos mojim usnama.
Već sam pokušavala od nekog vremena da se smešim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguće. Pa ipak, kao što ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve češće i češće i ti takođ smešiš, prosto zbog lepog vremena ili zbog budućnosti.
17. decembar 1899.
Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?
Nisam nesrećna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godišnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je čak i obična dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Često se smejem. U početku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguće brojati.
Sinoć, pri sunčevom zalasku, videla sam jednu svečanost. Gomila se pružala, lepa, kao bašta i ja sam se smatrala srećnom što sam tu, dok se sva ta množina istovremeno veseli.
Pišem ti da ti to kažem i da ti kažem da sam primila novu veru u tebe: nežnost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.
6.juli 1904.
Godine prolaze. Jedanaest godina. Otišla sam bila daleko, vratila sam se, otići ću opet.
Besumnje ti imaš svoje ognjište i, besumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj život značajan.
A ti, kako si mi ti? Ja zamišljam da ti je lice punije, ramena šira. Sigurno ti imaš malo sede kose, sigurno ti se, takođe lice još onako ozarava, kad hoće da se nasmeje.
A ja? Neću ti reći kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Žene stare brže nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim što mi je u očima.
Vidiš li da smo imali pravo što smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, maločas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.
25. septembar 1893.
Dragi moj Luje,
Dvadeset godina je prošlo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doživeo da pročitaš ov o pismo koje će ti uputiti sigurne i pobožne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ćeš me zaboraviti i oprostićeš mi što sam se ubila sutradan po našem rastanku, zbog svoje nemoći, zato što nisam znala da živim bez tebe.
Juče smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rđavo pročitao na zaglavlju ovoga pisma. Juče si u našoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevct, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juče si pred sumrak, kraj odškrinutog prozora što gleda u dvorište, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juče si ti vikao, a ja sam ćutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za našim stolom, u društvu svih naših stvari, u našem divnom malom dekoru, četiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad završavam ovo koje sve završava.
Večeras, ja ću pobožno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronađena. A zatim iščeznuću iz života. Izlišno je da kažem kako: jedna određena pojedinost o tim ružnim stvarima mogla bi načiniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje čak i posle toliko godina.
Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama već obazrivo milovanjem; hoću da nadživim sebe i da se tako brinem o tebi. Neće biti naprezanja: ti ga možda ne bi podneo zbog svoje žive osetljivosti. Vraćaću se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno često da bi se postepeno gasila u tvojim očima i poštedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobiću dosta u vremenu da ti više ništa ne bi shvatio od svega, što znači moja smrt.
Oh, mali moj Luje, čini mi se kao da se krije neko strahovito čudo u ovom poslednjem, današnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slušamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji više ne znaš ko sam ja - i kad reč sada ima beskrajno različit značaj, za usne, koje je šapuću pišući i one koje je šapuću čitajući.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz večnost - mada to može izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeći se da ne budem tužna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo što se može sanjati o ljubavi, koja je velika, o nežnosti koja je prevelika.
Нема коментара:
Постави коментар