недеља, 3. новембар 2019.

Alber Kami - MIT O SIZIFU

 Bogovi bijahu osudili Sizifa da bez prestanka kotrlja jednu stijenu do vrha neke planine, odakle se ona vraćala zbog svoje težine. Mislili su, donekle s pravom, da nema strašnije kazne od beskorisna i beznadna rada. 

Ako je vjerovati Homeru, Sizif bijaše najmudriji i najrazboritiji među smrtnicima. Prema nekom drugom predanju, međutim, on naginjaše razbojništvu. Ja tu ne vidim proturječnosti. Razlikuju se mišljenja o motivima koji su mu priskrbili da bude beskoristan radnik pakla. Spočitava mu se, prije svega, neka nesmotrenost prema bogovima. Odavao je njihove tajne. Eginu, Azopovu kćer, ugrabio je Jupiter. Otac se začudi s njezina nestanka i izjada se Sizifu. On, koji je znao za otmicu, ponudi Azopu da ga o tome uputi, pod uvjetom da on dade vodu korintskoj utvrdi. Nebeskim munjama pretpostavio je blagoslov vode. Stoga je bio osuđen u paklu. 

Homer nam također kazuje da Sizif bijaše okovao Smrt. Pluton nije mogao podnijeti da njegovo carstvo ostane pustim i gluhim. On uputi boga rata da izbavi Smrt iz ruku njezina pobjednika. 

Priča se još da je Sizif pred smrt htio nerazborito iskušati ljubav vlastite žene. Naredi joj da njegovo tijelo baci bez pokopa nasred javnoga trga. Sizif se iznova nađe u paklu. I tamo, razgnjevljen poslušnošću koja je tako suprotna ljudskoj ljubavi, on od Plutona iskamči dopuštenje da se iznova vrati na zemlju da bi kaznio svoju ženu. No kada je iznova ugledao lice ovoga svijeta, okusio vodu i sunce, toplo kamenje i more, nije se više želio vratiti u paklenu tminu. Pozivi, srdžbe i opomene ne pomogoše ništa. Još mnogo godina živio je on na krivulji zaljeva, blistava mora i osmijeha zemlje. Potrebna bijaše presuda bogova. Merkur dođe da uhvati drznika za vrat i, odvajajući ga od njegovih naslada, vrati ga silom u pakao, gdje njegova stijena već bijaše spremna. 

Već smo shvatili da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojoj muci. Njegov prezir prema bogovima, njegova mržnja spram smrti i strast za životom stajali su ga te neizrecive kazne gdje se cijelo biće ulaže a da ništa ne privede kraju. To je cijena koju valja platiti za ovozemaljske strasti. 

Ništa nam se ne kaže o Sizifu u paklu. Mitovi su stvoreni da ih mašta oživljava. U ovom se može vidjeti samo sav napor jednog tijela napregnutog da podigne golemi kamen, da ga kotrlja i dogura uz stoput prevaljenu strminu; vidi se zgrčeno lice, obraz prislonjen uz kamen, podmetnuto rame koje prima masu pokrivenu glinom, noga koja ga zaustavlja i, iznova, samo ruke, posve ljudska sigurnost dviju ruku punih zemlje. Na samom svršetku toga teškog napora, određenog prostorom bez neba i vremenom bez dubine, cilj je postignut. Tada Sizif promatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svijetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vrijeme toga povratka, toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se muči u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čovjeka kako iznova silazi tromim ali ravnomjernim korakom prema muci kojoj neće znati svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se također pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svijesti. U svakom tom trenutku, kad napušta vrh i spušta se malo-pomalo prema skloništima bogova, nadmoćniji je od svoje sudbine. Jači je od svoje stijene. 

Ako je taj mit tragičan, to je stoga što je njegov junak svjestan. Gdje bi bila njegova muka kad bi ga na svakom koraku podržavala nada u uspjeh? Današnji radnik radi svakog dana u životu na istim zadaćama, i ta je sudbina jednako apsurdna. Ali je tragična samo u rijetkim trenucima kad postaje svjestan. Sizif, proleter bogova, nemoćan i ogorčen, poznaje cijelu širinu svoga jadnog položaja: silazeći misli na nj. Pronicljivost koja mu mora donijeti muku, istodobno dovršava i njegovu pobjedu. Nema sudbine koja se ne natkriljuje prezirom. Ako za ponekih dana silazak protječe u bolu, može također proteći i u radosti. Nije na odmet ta riječ. Zamišljam Sizifa kako se vraća svojoj stijeni, i bol je u začetku. Kad se zemne slike odveć snažno vraćaju u sjećanje, kada zov sreće postane odveć silan, tada se u ljudskome srcu budi tuga: to je pobjeda stijene, to je stijena sama. 

Odveć je teško nositi golemu nesreću. To su naše getsemanske noći. No, moćne istine propadaju netom se spoznaju. Tako se i Edip najprije pokorava sudbini ne poznavajući je. Od trena kad doznaje, počinje njegova tragedija. Ali u istom hipu, slijep i očajan, spoznaje da je jedina sveza što ga spaja sa svijetom - svježa ruka mlade djevojke. Odzvanja tada neka neumjerena riječ: „Unatoč tolikim kušnjama, moja poodmakla dob i veličina moje duše nukaju me da procijenim kako je sve dobro.” Sofoklov Edip, kao i Kirilov Dostojevskog, pruža nam tako formulu apsurdne pobjede. Antička mudrost veže se s modernim heroizmom. Apsurd se ne može otkriti a da se ne osjeti poticaj za pisanje priručnika o sreći. „Eh, što, zar tako uskim stazama...?” No, samo je jedan svijet. Sreća i apsurd dva su djeteta jedne te iste zemlje. Oni su neraskidivi. Pogrešno bi bilo kazati da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Događa se, također, da se osjećaj apsurda rađa iz sreće. „Držim da je sve dobro”, veli Edip, i svete su te riječi. One odzvanjaju u surovu i ograničenu čovjekovu svijetu. One poučavaju da sve nije iscrpljeno i da nije bilo iscrpljeno. One izgone iz ovoga svijeta boga koji je ušao u nj s nezadovoljstvom i sklonošću za beskorisne patnje. One stvaraju od sudbine ljudski posao koji se mora urediti među ljudima. Tu je sva Sizifova tiha radost. Pripada mu njegova sudba. Njegova je stijena posve njegova stvar. Tako apsurdni čovjek, kad razmišlja o svojoj muci - ušutkuje sve kumire. U svijetu iznenada vraćenu njegovoj šutnji podiže se tisuću sitnih zadivljenih zemnih glasova. Nesvjesni i tajnoviti pozivi, pozivi upućeni od svih lica, nužno su naličje i cijena pobjede. Nema sunca bez sjene i valja upoznati noć. Apsurdni čovjek veli „da”, i njegov napor bit će neprekidan. Postoji li osobna sudba, nema nadmoćnije sudbe ili bar postoji samo jedna koju on drži kobnom i dostojnom prezira. Glede ostaloga, on zna da je gospodar vlastita života. U tom istančanom trenu, kada se čovjek obazire na vlastiti život, Sizif, vraćajući se svojoj stijeni, razmišlja o slijedu nevezanih poslova što postaju njegovom sudbom, sudbom koju je stvorio baš on, ujedinio pod pogledom svojeg pamćenja i naskoro potvrdio vlastitom smrću. Tako, uvjeren u posve ljudsko podrijetlo svega što pripada čovjeku, kao slijepac koji kani vidjeti a zna da je noć beskrajna, uvijek je u pokretu. A stijena se još kotrlja. 

Ostavljam Sizifa u podnožju planine! Uvijek se pronađe vlastito breme. Ali, Sizif nas poučava višoj vjernosti što niječe bogove i podiže stijene. I on drži da je sve dobro. Ovaj svijet, od sada bez gospodara, ne čini mu se ni jalovim ni ništavnim. Svako zrnce toga kamena, svaki mineralni blijesak te planine pune noći, za njega su zaseban svijet. Sama bitka da se dospije do vrhunca dostatna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba zamisliti sretnim.

четвртак, 20. јун 2019.

Halil Džubran - BROD U MAGLI


Ispričao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noći u svojoj izdvojenoj kući u dolini Kadise.

Razgrćući na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, reče:
"Hoćete da vam kažem zašto sam tužan. Hoćete da vam ispričam onu tužnu priču koju sećanje svakoga dana i svake noći u meni iznova vraća. Dosadilo vam je moje ćutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uđemo u kuću njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u čemu drugom.

Zato saslušajte moju priču. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.

Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene čudnog izgleda. Video sam je u noćima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru čuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oči i osećao dodir njenih prstiju na čelu. Otvarao sam oči, ustajao u strahu, osluškujući šapat ničega.

Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešću, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne čujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i čuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut čovek koji je pobegao u samoću i od utvara samoće izmislio saputnicu i drugaricu?

Rekoh 'drugaricu' i vi se čudite tome. Ali postoje neobična iskustva, mi ih poričemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše čuđenje i poricanje, međutim, ne znače da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje čisto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uveče bi prilazila i rekla: 'Pođimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili'. Tada bih ostavljao posao i polazio držeći je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u večernji pokrivač, uronjeno u čaroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlaćene zalaskom sunca, ponekad tražila da čujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego među granjem potraži prenoćište.

Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.

Toliko puta sam sretao ljude krijući u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi među njima ugledao njen lik.

Toliko puta sam sedao usamljen s mačem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u očima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.

Pitate: Jesam li ovim neobičnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - čak duševna bolest?

Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom eteričnom saputnicom predstavljao apsolutnu, čistu ideju koja kruži tragom sunčeve svetlosti, plovi morima, kreće se mesečinom obasjanim noćima, raduje se pesmama koje niko nije čuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrđujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noći sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.

Kamo sreće da nisam napunio tridesetu. Kamo sreće da sam hiljadu i jedan put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišću i među njegovim cvetovima".

On zaćuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih očiju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u očaj. Ćutali smo u očekivanju da priču nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bića, reče:

"Sećate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naučnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.

Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleća treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reči ne prelazi granice ljudske spoznaje i osećanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osećanja. Kako da vam to naslikam rečima?

Godine koje sam proveo sa svojom eteričnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora sreće i da je gorčina talog koji miruje na dnu moje čaše. Ali, oduvek sam znao da će uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajući zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je čamac odvojio od bejrutske luke, onoga časa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Čuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuće: 'Vrati se odakle si došao. Siđi u čamac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'

Brod je isplovio. Bio sam sličan vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo veče, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žena koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojčica, čiji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, čiji sam glas čuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noći, mora i svemira.

Tako sam putovao od mesta do mesta zovući u sebi svoju saputnicu, gledajući u talase koji se prevrću, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.

U ponoć, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vičući: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoći? Kuda si otišla? Gde si bila? Dođi bliže, dođi meni i ne ostavljaj me više'.

Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz neviđenog bola i tuge. Reče tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na časak vidim. Ponovo ću otići tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj'.

Reče ovo, pomeša se s maglom i nestade. Počeo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noći.

Ušao sam u kabinu s nečim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru očaja i sumnje. Začudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.

Brod je danonoćno plovio između dve pučine, ali ja nisam znao jesam li čovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleći i prizivajući tajne sile da čujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na čelu.
Ovako sam proveo četrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uveče ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.

Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.

Kada sam s broda sišao u gondolu, lađar me je upitao:

-Kuda želite, gospodine?

Čim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i počeo da vesla.

Gondola je krenula. Bilo se već smračilo. Noć je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsećala na san pesnika koji se zanosi neobičnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim začula su se sa svih strana zvona, ispunjavajući nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.

Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do pločnika. Lađar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštom. Reče: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kući. Lađar je s torbom na leđima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošćenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Začudio me je prizor i nisam znao šta da radim.

Odmah mi priđe jedan sredovečan sluga. Pogleda me natečenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuća venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.

Tog časa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.

Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste čuli da je duždova ćerka danas umrla?!'

Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plač. Zamislite kako se oseća čovek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseća mladić koji se dve nedelje kreće između jauka očaja i vriska pučine i na kraju se puta nađe pred vratima kuće u kojoj se kreću tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas očekuje.'

Reče ovo i pođe ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da uđem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svećama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su ćutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim leđima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak neće sprečiti da obavite ono zbog čega ste došli. Budite spokojni, mladiću.' Zahvalio sam mu na lepim rečima uz izraze saučešća zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reči.

Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su ćutke sedeli, gledajući krišom njihova tužna lica, slušajući njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalošćenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s rečima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreći: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ići. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plač'. Postidele su me njegove reči i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domaćini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'

Odmah zatim nesrećni starac je pozvonio srebrnim zvonom i uđe sobar u brokatnoj odeći. Starac mu reče pokazujući na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istočnoj strani. Posluži ga jelom i pićem i pobrini se o njemu.'

Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uređenu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivačima i jastucima.

On ode i ja se sručih na stolicu razmišljajući o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoći i onome što se desilo na početku mog boravka u tako dalekoj zemlji.

Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i piće i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.

Dva sata sam proveo hodajući po sobi ili stojeći uz prozor zagledan u nebo, osluškujući glasove lađara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih između vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju sećanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni ćutke umiru.

Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.

Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko biće stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko eterično biće me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privučen nečim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvačkim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveća na obe strane, okruženim cvećem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam ženu prema kojoj sam osećao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomično belo telo u beloj odeći i belom cveću, koje prekriva spokoj beskraja i strah od večnosti.

Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoće posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!

Da, drugovi moji, saputnici moje samoće, Bog mi je nasuo gorku čašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama već u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, već je bol u prirodi samoj.

Moja priča nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorčine prisutne u svakom gutljaju našeg noćnog pića. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od zeljeza koji kidaju opnu moga srca.

Eto, to je moja priča. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klečao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom večnosti.

Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tuđine u tuđinu.

Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"

уторак, 14. мај 2019.

Radoje Domanović - VOĐA

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.

- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:

- Hoću!

- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?

- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

*

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:

- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!

- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:

- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.

- Šta ćemo? - pitaju.

On ćuti.

- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.

- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.

- Pssst, mir, deco!

- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.

- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.

- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.

- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:

- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...

- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.

- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?

- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.

- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

- Samo ćuti i misli!

- Mudar čovek!

- Gle, kakvo je njemu čelo!

- I namršten jednako.

- Ozbiljan!

- Kuražan je, vidi se po njemu.

- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

*

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.

- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačeni h očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

*

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

*

Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:

- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.

- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

- Ne mogu da pogledam!...

- Zašto?!

- Slep sam!

Nastade tajac.

- Jesi li u putu vid izgubio?

- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.

- Ne znamo!


среда, 6. фебруар 2019.

Horhe Luis Borhes - TEOLOZI

Kad su opustošili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni ujahaše u manastirsku biblioteku i poderaše nerazumljive knjige, prokleše ih i popališe, strahujući, verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se klanjali. Pogoroše palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomače, u pepelu, osta bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se kazuje da je Platon u Atini poučavao da će posle silnih vekova svet opet poprimiti prvobitni oblik, i da će on, u Atini, istom slušalištu opet izlagati isto učenje. Tekst koji je plamen poštedeo bio je posebno poštovan, a oni koji su ga čitali i bavili se njime u toj zabačenoj pokrajini smetnuše s uma da jc pisac izneo to učenje samo da bi ga mogao lakše opovrgnuli. Vek kasnije, Aurelijan, pomoćni biskup u Akvileji, saznao jc da na obalama Dunava najnovija sekta monotona (poznatih i kao anulari) širi učenje da istorija ima kružan tok i da ništa nije što već nije bilo i što neće biti. Točak i Zmija potisnuli su Krst u tamošnjim planinama. Svi su strahovali, no tešila ih je glasina da će Jovan Panonski, koji se pročuo raspravom o sedmom Božjem atributu, raskrinkati lako bezočnu jeres.

Aurelijanu teško padoše ove vesti, naročito poslednja. Znao je da u oblasti teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zaključi da je postavka o kružnom vremenu suviše neverovatna i zapanjujuća da bi mogla predstavljati ozbiljnu opasnost. (Treba se čuvati samo onih jeresi koje se mogu pobrkati sa pravoverjem.) Više ga je zabolelo mešanje - uplitanje - Jovana Panonskog. Dve godine pre toga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se spremao, kao da je problem vremena u njegovoj isključivoj nadležnosti, da napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv otrovima strašnijim od Zmije... Aurelijan je te večeri prelistao stranice drevnog Plutarhovog dijaloga o sumraku proročanstava; u dvadeset devetom pasusu naišao je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruženje svetova, u kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je ukazivalo da mu pronađeno mesto ide u prilog; odluči da preduhitri Jovana Panonskog i opovrgne učenje sledbenika Točka.

Neko traži ljubav određene žene samo da bi je zaboravio, da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmaši Jovana Panonskog, i to ne da bi mu naudio, već kako bi se izlečio od mržnje koju je prema njemu gajio. Svoju mržnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i smišljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo nerazmrsive rečenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa izgledali kao oblik prezira. Od kakofonije je napravio svoje oruđe. Naslutio je da će Jovan skršiti anulare proročkom dostojanstvenošću; da se ne bi podudario s njim, Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put koji nas izbavlja iz kružnog lavirinta po kojem hode neznabošci; Aurelijan, predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promelejevom jetrom, sa Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i svako ko poseduje biblioteku, Aurelijan se osećao krivim što nije u celosti poznavao sve njene knjige; ova teološka rasprava navela ga je da ispuni dug prema brojnim delima koja kao da su mu spočitavala njegov nemar. Tako je uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis, u kojem se poriče da će Juda Iskariotski ponovo prodati Gospoda, i da će Pavle opet prisustvovati žrtvovanju Slcvana u Jerusalimu; i drugi odlomak, iz Ciceronovog Academica priora, u kojem pisac izvrgava ruglu sve one koji zamišljaju da dok on razgovara sa Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto, u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutarhovim tekstom i zagrmeo kako je nečuveno da jednom idolopokloniku više znači lumen naturaš nego njima reč Božja. Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog pobijanja.

Tekst je bio smešno kratak; Aurelijan ga pogleda najpre s prezirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumačio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kaže da Isus nije žrtvovan mnogo puta od početka sveta, nego samo jedanput tokom nestajućih vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve iste duše i da je najteži grešnik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio Isus Hristos. Postupak jednog jedinog čoveka (tvrdio je) važniji je od svih devet koncentričnih nebesa; taj koji umišlja da može nestati i opet se vratiti sklon je jedino hvalisavoj ispraznosti. Vreme ne nadoknađuje izgubljeno; večnost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno jasna i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, već bilo ko ili, možda, svi ljudi.

Aurelijana obuze gotovo telesno poniženje. Najpre je pomislio da pocepa ili da preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom, poslao u Rim ne izmenivši ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski sabor, za teologa zaduženog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i moglo očekivali) Jovan Panonski; njegovo učeno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da jeretika Eulbrba osude na lomaču. To se dogodilo i opet će se dogoditi, reče Euforb. Vi ne palite lomaču, već ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe sve lomače na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anđele bi oslepile. No i to sam već mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen.

Točak je ustuknuo pred Krstom a Aurelijan i Jovan i dalje nastaviše u tajnosti svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, priželjkivala su isto odličje, ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu reč kojom nije iz potaje nastojao da nadmaši Jovana. Njihov dvoboj bio je nevidljiv; ukoliko ne varaju opsežni registri brojnih tomova Aurelijanovog dela, sačuvani u Migneovoj Patrologiji (od Jovanovih dela sačuvano je samo dvadeset reči), protivnikovo ime nigde se ne pominje. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora; obojica su proganjala arijance, koji poriču Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia christiana, koja uči da je zemlja četvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreću, sve četiri strane sveta zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji (svedočanstva se ne podudaraju, a Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi istočne pokrajine i podiže svetilišta u Makedoniji, Kartagi i Treverisu. Ĉinilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj eparhiji izvrtali raspeća i da je u Cezareji sliku Gospoda potislo ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.

U istoriju su ušli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih najčešće nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima, u Dardaniji takođe. Jovan Damaskin ih je zvao oblicima; valja pomenuli da je Erfjord krilikovao taj odlomak. Nije bilo proučavaoca jeresi koji se nije zgražavao pred njihovim razuzdanim običajima. Mnogi histrioni propovedali su isposništvo; neki su sami sebe sakatili, kao Origen; neki su živeli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi vadili oči; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) „pasli kao volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla". Sa isposnišlva i samomučenja često bi skliznuli u zločin; pojedine zajednice dopuštale su krađu; druge, ubijanje; treće, sodomiju, rodoskvrnuće i bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulile na hrišćanskog Boga, nego i na davnašnja božanstva sopstvenog panteona. Tajno su sačinili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku žalost učenjaka. Ser Tomas Braun, oko 1658, piše: „Vreme je došlo glave nadobudnim histrionskim jevanđeljima, ali ne i Pogrdama kojima se šibala njihova Bezbožnost". Erfjord smatra da su te „pogrde" (sačuvane u jednom grčkom rukopisu), zapravo, izgubljena jevanđelja. To se ne može prihvatiti, budući da ne poznajemo histrionsku kosmogoniju.

U hermetičkim knjigama piše da nema razlike između gornjeg i donjeg sveta; u Žoharu pak stoji da je donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje učenje zasnovali na izopačenju ove ideje. Pozvali su se na Mateja 6:12 („oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem") i 11:12 („carstvo nebesko na silu se uzima"), kako bi dokazali da Zemlja utiče na nebesa, i na Prvu Korinćanima 13:12 („vidimo kao kroz staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je sve što vidimo samo privid. Možda su se poveli učenjem monotona i umislili da svaki čovek predstavlja dva čoveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima. Zamišljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako bludničimo, drugi je neporočan, ako krademo, drugi je širokogrud. Kad umremo, sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog učenja očuvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da će smak sveta doći kad se iscrpu sve njegove mogućnosti; kako nema ponavljanja, pravednik mora odbaciti (počiniti) najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali budućnost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale da istorija sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Većina će, kao Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no što dobiju oslobođenje; branitelji protejskog učenja tvrdili su pak da „su za života lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo". Demosten govori o pročišćenju blatom, čemu su se podvrgavali novi sledbenici orfičkih tajni; protcici su, u skladu s tim, pročišćenje traţili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko neće izići iz tamnice pre no što plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate pokajnike sledećim redovima: „ja dođoh da imaju život i izobilje" (Jovan 10:10). Govorili su i da ne biti zao znači bili đavolski ohol... Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali isposništvo, drugi raskalašnost, a svi odreda opštu pometnju. Teopomp, histrion iz Berenike, opovrgao je sve te priče; rekao je da je svaki čovek Božji organ kojim on oseća svet.

Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji su tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak odražavao na nebu. To je bila čudna okolnost; Aurelijan je i pominje u jednom izveštaju za rimske vlasti. Prelat koji je izveštaj primio bio je caričin poverenik; svi su znali da mu takva zahtevna dužnost zabranjuje da se naslađuje spekulativnom teologijom. Njegov sekretar - nekadašnji saradnik Jovana Panonskog, sada njegov neprijatelj - slovio je kao neumorni progonitelj jeretika; Aurelijan je u izveštaju izložio i histrionsku jeres, onako kako je ona tumačena na tajnim okupljanjima u Đenovi i Akvileji. Sastavio je nekoliko pasusa; baš kad se spremao da napiše najtežu optužbu - da ne postoje dva jednaka trenutka - pero mu se zaustavi. Nije mu dolazio pravi izraz; primedbe novom učenju („Želiš da vidiš što ljudsko oko još videlo nije? Pogledaj mesec. Želiš da čuješ ušima neslušano? Poslušaj ptičiji pev. Želiš da dodirneš rukama nikad dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kažem, Bog tek treba da stvori svet.") bile su preusiljene i preslikovite da bi ih naveo. A onda mu najednom sinu rečenica od dvadeset reči. Zapisa je, zadovoljan sobom; odmah potom posumnja da je u pitanju tuđa misao. Sutradan se setio da ju je pročitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog. Proverio je navod; zaista je bio odatle. Poče da se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju reč, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima reči čoveka koga se gnušao; ako uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Božju pomoć. Pred svitanje mu njegov anđeo čuvar izdiktira srednje rešenje. Aurelijan sačuva iste reči, ali ih proprati sledećom napomenom: Ono što sad laju jeretici nauštrb vere, rekao je već jedan naš visokoučeni savremenik, više lakomisleno nego grešno. Nakon toga usledilo je ono najgore, ono očekivano, neizbežno. Aurelijan je bio prinuđen da oda ime tog čoveka; Jovana Panonskog optužiše za širenje jeretičkih misli.

Ĉetiri meseca kasnije, neki kovač iz Aventina, obmanut histrionskim smicalicama, natovari na leđa svog sinčića golemu gvozdenu kuglu, e da bi njegov dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je izazvao taj zločin Jovanovim sudijama nametnu besprimernu strogost. Jovan nije hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove rečenice znači upadanje u kužnu jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni već bili stvar prošlosti. Gotovo starački uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije delove iz svojih nekadašnjih polemika; sudije su se sada ograđivale od onoga što ih je nekada toliko oduševljavalo. Umesto da pokuša da sa sebe spere i najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokaže da ga optužuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od čije je odluke zavisila njegova sudbina, a počinio je nedopustivu neopreznost da im se obraća oštroumno i prezrivo. Dvadeset i šestog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri noći, osudiše ga da umre na lomači.

Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato što bi njegovu odsutnost protumačili kao priznavanje krivice. Za izvršenje kazne izabraše brežuljak na čijem se vrhu uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima pruća unaokolo. Na podnevnom suncu, Jovan Panonski ničice je ležao u prašini, urličući kao zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoše, razgolitiše i na kraju vezaše za stub.

Na glavu mu nataknuše slamenu krunu natopljenu sumporom; kraj njega postaviše primerak kužne knjige Adversus annulares. Prethodne noći pala je kiša pa je pruće sporo gorelo. Jovan Panonski molio se najpre na grčkom a posle i na nekom neznanom jeziku. I baš kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da digne pogled. Načas zastadošc plameni jezičci; tad Aurelijan prvi i poslednji put vide lice omrznutog čoveka. Podseti ga na nekoga, ali se ne mogaše setiti na koga. Potom se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da kriči požar.

Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio kao čovek izlečen od neizlečive bolesti, koja mu je već postala sastavni deo života. Godine mu protekoše u Akileji, u Efesu, Makedoniji. Lutao je po nepristupačnim graničnim predelima Carstva, po neprohodnim močvarama i pustinjama koje zovu na razmišljanje, sve u nameri da mu samoća pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj ćeliji, u noći punoj lavova, ponovo je razmotrio optužbu protiv Jovana Panonskog i po ko zna koji put našao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je teže uspevao da opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost nad svetlostima što gori na telu prokletnika. Dok je boravio u Hiberniji, u jednoj samostanskoj kolibi opasanoj šumom, jedne noći pred svitanje, trglo ga je rominjanje kiše. Setio se jedne rimske noći kada ga je iznenadio jednak istančan zvuk. U podne je grom zapalio šumu, tako da je Aurelijan skončao smrću Jovanovom.

Kraj priče može se ispričati jedino u metaforama, budući da se odvija u kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Možda valja reći da je Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim, jer Ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, međutim, moglo zaključiti da je u pitanju zabuna u Božjem umu. Zato bi tačnije bilo reći da je u raju Aurelijan spoznao da su nedokučivom Božanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tužitelj i žrtva) bili jedna te ista osoba.