Svaki pomorski kapetan, stojeći na mostu za zapovednika broda, ili u svojoj kabini, razmišlja o Bogu i o svetu. Daleko, u dolini preplavljenoj žitom i makovima, čovek lako zaboravlja na sve osim na toplinu sunca na licu i na blagu senku međe. Ali onaj što mora da putuje kroz oluju i mrak, taj mora da misli i misli. Jednog jula, pre par godina, večerao sam sa nekim Kapetanom Moranom na palubi Sv. Margarite, koja je ne znam otkuda stigla u zapadnu reku. Uverio sam se da je i on čovek mnogih zamisli od kojih su sve začinjene njegovom ličnošću, kao što to već biva kod mornara.
'Gos'n,' rekao je, 'dal' si kada cuo za molitvu pomorskog kapetana?'
'Ne,' odgovorih; 'kako glasi?'
'Ovako,' odgovorio je on, 'O Bože, stegni mi zube?'
'Zašto?'
'Zato,' rekao je, 'kad jedne noći dodu da me probude rečima "Tonemo, kapetane," da ne napravim budalu od sebe. E, gos'n, bili smo nasred Atlantika, ja sam stajao na zapovednickom mostu kad mi dođe treći narednik bled k'o mrtvac pa reče, "Sa nama je svršeno Kapetane." A ja, "Zar nisi znao kad si se prijavljivao na brod da se nekolicina podavi svake godine?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Zar nisi plaćen da se udaviš?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Onda se udavi k'o čovek, vrag te odneo!“
Нема коментара:
Постави коментар