Jejts - MORNAREVA VERA

Svaki pomorski kapetan, stojeći na mostu za zapovednika broda, ili u svojoj kabini, razmišlja o Bogu i o svetu. Daleko, u dolini preplavljenoj žitom i makovima, čovek lako zaboravlja na sve osim na toplinu sunca na licu i na blagu senku međe. Ali onaj što mora da putuje kroz oluju i mrak, taj mora da misli i misli. Jednog jula, pre par godina, večerao sam sa nekim Kapetanom Moranom na palubi Sv. Margarite, koja je ne znam otkuda stigla u zapadnu reku. Uverio sam se da je i on čovek mnogih zamisli od kojih su sve začinjene njegovom ličnošću, kao što to već biva kod mornara.
'Gos'n,' rekao je, 'dal' si kada cuo za molitvu pomorskog kapetana?'
'Ne,' odgovorih; 'kako glasi?'
'Ovako,' odgovorio je on, 'O Bože, stegni mi zube?'
'Zašto?'
'Zato,' rekao je, 'kad jedne noći dodu da me probude rečima "Tonemo, kapetane," da ne napravim budalu od sebe. E, gos'n, bili smo nasred Atlantika, ja sam stajao na zapovednickom mostu kad mi dođe treći narednik bled k'o mrtvac pa reče, "Sa nama je svršeno Kapetane." A ja, "Zar nisi znao kad si se prijavljivao na brod da se nekolicina podavi svake godine?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Zar nisi plaćen da se udaviš?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Onda se udavi k'o čovek, vrag te odneo!“

Pol Brila - ZAHVALNA DRAGANA

Bogat i nezavisan, Rebul je hteo u svoj život da unese što više lepog. Čim mu se učinilo da je slobodan čovek i gospodar svoje sudbine - često se obmanjujemo u mladosti, dok nas iskustvo još nije ponizilo - on se trudio da dovede u saglasnost svoje vladanje sa svojim principima, iskorišćavao je svaku priliku da učini neko dobro delo, da poleti u pomoć potištenom, da se digne protiv tiranije jačega, da se bori s nepravdom, da olakša nezasluženu nesreću, da se založi za svaku plemenitu stvar, jednom reči da bude dobar bez slabosti, neustrašiv bez razmetljivosti i da istakne svoje mišljenje pred svima i nasuprot svima kad misli da drži istinu.

Divan je to bio životni program, ali mu je ostavljao malo vremena da se pribere i da razmisli pa čak i da posvršava svoje sopstvene poslove. On je davao svoj novac, svoj trud, svoj talenat sa najpotpunijom nezainteresovanošću. Srećan što može da bude koristan i da učini uslugu, on se tome radovao u svojoj velikoj duši.

Uostalom, brzo je uvideo da takvo shvatanje života pretpostavlja retku vrlinu: potpuno odsustvo taštine. I zaista njegova najpohvalnija dela prolazila su neprimećena. Mesni listovi nisu ih beležili, dok su sa najvećom užurbanošću opisivali sakovrsne zločine. Kao da samo zlo ima pravo javnosti.

U četrdesetoj godini Rebul je već doprineo da se isprave dve sudske greške, otkrio je druge nepravde, pomagao je mnogobrojne nesrećnike i u bezbrojnim prilikama stao na stranu slabih.

Jednog lepog dana Rebul je uvideo da je stvorio sebi mnogo neprijatelja, da je činio dobro samo nezahvalnicima, i da je time njegovo bogatstvo znatno okrnjeno. Kako su se proneli glasovi, da on nikada ne odbija kad mu se zatraži pomoć, dogadalo mu se da prima pisma otprilike ovakve sadržine:

Nalazim se na ivici propasti. Ubiću se... Samo me vi možete spasti!

Rebul je tako postao žrtva molilaca i nezahvalnih prosjaka. Obuzeo ga je neki crni pesimizam. Zalud je znao da na ovome svetu ne treba očekivati nikakvu nagradu za svoja dobra dela, uzalud je sa pesnikom ponavljao da učinjeno dobro unosi miris u dušu, ipak je s gorčinom uvidao da je žrtva sopstvene plemenitosti. A zatim, zaista, bilo je to isuviše... Povrh toga, iskustvo ga je naučilo da jedno dobro delo ne samo što ne razrešava tvorca, već mu stvara nove obaveze. Bez prestanka su ga progonili ljudi, u čiju korist je upotrebljavao svoj uticaj.
- Ja nikad ne zaboravljam - rekao mu je jedan od njih - onoga, koji mi je učinio dobro.
Došao je medutim dan, kad je osetio zaborav i ćutanje. Pisma i posete su se proredile. Oko Rebula se stvorila pustinja. Imao je još samo daleke nedokučive prijatelje.
- Da - govorio je on sebi setno - prijateljstvo je kao kišobran, koji se prevrne kad je rdavo vreme.
A ova dva Vijonova stiha zujala su mu u ušima:

Prijatelje vetar odnosi,
A veliki vetar duva na mojim vratima.

- Treba biti filozof - mislio je on... - Uostalom, moj je doživljaj banalan. Sve je to isuviše prirodno, isuviše ljudsko...

Najzad, prenevši se u prošlost, on se sećao da je nekad, pre nego što se obogatio, i on bio, kao i ostali zaboravan prema uslugama, koje su mu učinjene zato što je zahvalnost teško breme, zato što se osećao ponižen i kao potčinjen onima, kojima je bio dužan. Čak nije znao sada, ni šta je sa njima. Digao je bio, što kažu, ruke od njih.

Ali jedna ozbiljnija greška pritiskivala mu je savest. Žanina, jedna mlada žena sa kojom je nekad živeo - sa kojom se naglo rastao, jer mu je bila dosadila ta veza. Medutim, nije imao šta da joj prebaci. Ona je bila jedina koja ga je zaista volela, jedno nežno biće, verna, nesebična i povrh svega odana. Nikad nije trebalo da je napusti. Sad bi hteo da je opet nađe, da ponovo zadobije to srce, da popravi svoju grešku.

Rebul je počeo da traga za njom, ali je dugo sve bilo uzalud i on je padao u očajanje.
- Ti, koju sam prezreo - uzdisao je on - gde si sada?
Na žalost, prolazile su nedelje i meseci i svaki trag izgledalo je kao da joj je utrt. U tome međuvremenu, u razmaku od nekoliko dana sreo je dva svoja nekadašnja dobročinitelja, koji su mu pali u naručje uzviknuvši:
- Kako, to si ti? Ah! Srećan sam što te vidim.
Rebul je bio koliko očaran toliko i začuđen, uviđajući da mu prijatelji nimalo nisu zamerali zbog njegove nezahvalnosti. Prosto da čovek pomisli da su oni njemu zahvalni za dobro koje su mu učinili.
- Nadam se - rekao mu je jedan od njih - da se više nećemo rastajati.
Međutim, Rebul je počeo da očajava i gubi nadu da će naći draganu koju je napustio. Upravo reći, on se plašio toga susreta gotovo isto onoliko koliko ga je želeo. Da li će ona moći da mu oprosti? - Možda - mislio je -ako je siromašna i nesrećna. Onda ću joj se učiniti kao spas, ona će mi se vratiti. Inače će odbiti i da me pozna i ja ću zaslužiti njeno prezrenje.

Jedne večeri, u pozorištu, njegova je pažnja uporno bila upućena jednoj ženi, koja se sijala od ukrasa u prvom redu jedne lože na balkonu. Tek posle nekoliko minuta posmatranja, to lice je u najdubljem kutu njegove duše probudilo iznenadno uzbuđenje. Poznao je Žaninu. Ona se, uostalom, bila jako izmenila: to je sad bila zrela žena, široka, bogata, ukrućena. Neki kapric sudbine uveo je u raskoš nekadašnju malu radnicu.
- Čak i ljubav zastareva! - pomislio je Rebul... - Kako me gleda, kako me, sigurno, mrzi!
Ali ne, ona mu se smešila i to osmehom u kojem nije bilo ničega prezrivog, koji je izgledao, naprotiv, kao da ga poziva da se približi. Između činova su se sreli.
- Nikad nisam prestajala da mislim na tebe i da te volim - priznala je ona.
Rebula su malo iznenadile te reči, jer nije bio dovoljno psiholog da zna, da je jedna žena zahvalna jednom čoveku samo zato što ga je volela.
- Znači, zaista me ne mrziš? - upitao je on naivno.
Odgovorio mu je nežan i veseo pogled. Nisu ni dočekali kraj predstave, toliko su imali jedno drugom da kažu.

Rebul je počeo da razumeva život i ljudsko srce, konstatujući da oni kojima je učinio toliko dobro beže od njega, dok oni od kojih je primao usluge, žele samo da ga uvek vole, i pored njegovih greha prema njima.

Iz toga iskustva on ne samo što nije izvukao gore mišljenje o čovečanstvu, već je zaključio, da nikoga ne treba optužiti za nezahvalnost, jer je najbolji dobročinitelj onaj, koji nam je otkrio ono što je najbolje u našoj duši, pružajući nam priliku da mu učinimo dobro. I Rebul se osećao dovoljno nagrađen za dobra koja je mogao učiniti.

Anri Barbi - NEŽNOST

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svršeno je, dakle. Nećemo se više videti. Budi siguran kao što sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj život. Ja se ne kajem što ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivši glavu u naš krevet, a takođe kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uveče, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad obadvoje užasno patimo. To mi izgleda kao strašan san. Nekoliko dana nećemo moći u to da verujemo; nekoliko meseci ćemo osećati bol, a zatim će nastati oporavljanje.
Tek tada ću ponovo početi da ti pišem jer smo rešili da ću ti pisati s vremena na vreme. I to smo takođe čvrsto rešili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad nećeš doznati moju adresu - biće jedina, ali će učiniti da naš rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te još jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe anđeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hoću opet da razgovaram s tobom kao što sam obećala. Već godinu dana mi više nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo još suviše pomešani da ne bih osetila čak i tvoj bol, kadgod razmislim. Međutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko prošlosti. Već jedan veo! Već se neke stvarčice ublažuju, čak su neke sitne pojedinosti umrle. To uviđmo, zar ne, kada slučajno neka od njih oživi?

Pokušala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokušaj da zamisliš moj prvi pogled. Uvidećeš da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog čega? Nikome, ni zbog čega. Jedan zrak opružen duž jedne aleje naterao me je da se nasmešim, uprkos mojim usnama.
Već sam pokušavala od nekog vremena da se smešim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguće. Pa ipak, kao što ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve češće i češće i ti takođ smešiš, prosto zbog lepog vremena ili zbog budućnosti.



17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrećna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godišnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je čak i obična dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Često se smejem. U početku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguće brojati.

Sinoć, pri sunčevom zalasku, videla sam jednu svečanost. Gomila se pružala, lepa, kao bašta i ja sam se smatrala srećnom što sam tu, dok se sva ta množina istovremeno veseli.
Pišem ti da ti to kažem i da ti kažem da sam primila novu veru u tebe: nežnost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otišla sam bila daleko, vratila sam se, otići ću opet.
Besumnje ti imaš svoje ognjište i, besumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj život značajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamišljam da ti je lice punije, ramena šira. Sigurno ti imaš malo sede kose, sigurno ti se, takođe lice još onako ozarava, kad hoće da se nasmeje.
A ja? Neću ti reći kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Žene stare brže nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim što mi je u očima.

Vidiš li da smo imali pravo što smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, maločas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je prošlo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doživeo da pročitaš ov o pismo koje će ti uputiti sigurne i pobožne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ćeš me zaboraviti i oprostićeš mi što sam se ubila sutradan po našem rastanku, zbog svoje nemoći, zato što nisam znala da živim bez tebe.

Juče smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rđavo pročitao na zaglavlju ovoga pisma. Juče si u našoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevct, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juče si pred sumrak, kraj odškrinutog prozora što gleda u dvorište, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juče si ti vikao, a ja sam ćutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za našim stolom, u društvu svih naših stvari, u našem divnom malom dekoru, četiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad završavam ovo koje sve završava.

Večeras, ja ću pobožno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronađena. A zatim iščeznuću iz života. Izlišno je da kažem kako: jedna određena pojedinost o tim ružnim stvarima mogla bi načiniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje čak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama već obazrivo milovanjem; hoću da nadživim sebe i da se tako brinem o tebi. Neće biti naprezanja: ti ga možda ne bi podneo zbog svoje žive osetljivosti. Vraćaću se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno često da bi se postepeno gasila u tvojim očima i poštedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobiću dosta u vremenu da ti više ništa ne bi shvatio od svega, što znači moja smrt.

Oh, mali moj Luje, čini mi se kao da se krije neko strahovito čudo u ovom poslednjem, današnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slušamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji više ne znaš ko sam ja - i kad reč sada ima beskrajno različit značaj, za usne, koje je šapuću pišući i one koje je šapuću čitajući.

Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz večnost - mada to može izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeći se da ne budem tužna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo što se može sanjati o ljubavi, koja je velika, o nežnosti koja je prevelika.