Priznajem da su me reči toga čudnovatog gospodina potpuno
zbunile, pa me je strah da ni sad još neću biti u stanju da ih ponovim takvim
načinom da one i druge ganu onoliko koliko mene one večeri. Možda se njihovo
delovanje zasniva samo na onoj donekle čudnoj otvorenosti kojom mi ih je
izgovorio jedan potpuno nepoznat čovek...
Ima jedno dva meseca od onog jesenjeg prepodneva, kad mi
je taj neznanac prvi put pao u oči na Trgu sv. Marka. Na prostranome trgu bilo
je samo nekoliko ljudi, ali su se na šarenoj divnoj građevini, čiji su se
obrisi, raskošni i kao iz bajke, i zlatni ukrasi u zanosnoj jasnoći odvajali od
nežnog svetloplavoga neba, lepršale zastave pod povetarcem s mora; pred samim
glavnim portalom okupilo se ogromno jato golubova oko jedne mlade devojke koja
je prosipala kukuruz, a sa svih strana slegalo ih se u munjevitome letu sve
više i više... Prizor neuporedivo vedre i svečane lepote.
Tada se sretoh s njime, pa i sad još, dok ovo pišem, imam
ga pred očima u neobičnoj jasnoći. Bio je jedva srednje visine i koračao brzo i
pogureno, držeći štap obema rukama za leđima. Imao je crn polucilindar, svetao
letnji - gornji kaput i zagasite prugaste pantalone. Moglo mu je biti trideset
godina, možda i pedeset. Lice, sa nešto malo debelim nosom i zamorenim sivim
očima, bilo mu je glatko izbrijano, a oko usta stalno je titrao nekakav
neobjašnjiv i pomalo priglup osmeh. S vremena na vreme, i pošto bi prethodno
digao obrve, pogledao bi ispitivački oko sebe, da opet obori pogled preda se u
zemlju, progovori nekoliko reči sa samim sobom, zavrti glavom i osmehne se.
Tako je hodao po trgu, uporno gore i dole.
Od toga doba posmatrao sam ga posvednevno, jer taj kao da
se ničim drugim nije ni bavio nego da i po lepom i po rđavom vremenu, i pre i
posle podne, trideset do pedeset puta prođe Pjacom gore i dole, uvek sam i
vazda ponašajući se na onaj isti čudni način.
One večeri koju imam na umu, koncertirala je vojna
kapela. Ja sam sedeo za jednim od onih malih stolova koje kafana „Florian”
postavlja daleko na trg, i kada se po svršetku koncerta gomila, koja se dotle
talasala u gustim valima, počela rasturati, seo je nepoznati, osmehujući se kao
i uvek, za jedan ispražnjeni sto pored mene.
Vreme je prolazilo, unaokolo je bivalo sve tiše i tiše, a
stolovi su već nadaleko i naširoko bili prazni. Jedva ako bi s vremena na vreme
još poneko prošao lenim korakom; veličanstveni mir polegao je po trgu, nebo se
osulo zvezdama, a iznad sjajne teatralne fasade Sv. Marka stajao je polumesec.
Ja sam, okrenuvši leđa susedu, čitao novine, i upravo sam
nameravao da ga ostavim samoga, kad se odjednom nađoh prinuđen da mu se napola
okrenem; jer dokle dosad nisam čuo čak ni jedan jedini šum pokreta s njegove
strane, on sad odjednom poče govoriti.
„Vi ste, gospodine, prvi put u Veneciji?” zapita on na
lošem francuskom jeziku; a kada se ja potrudih da mu odgovorim engleski, on
nastavi da govori na najčistijem nemačkom jeziku tihim i promuklim glasom, koji
bi često pokušavao osvežiti kašljucanjem.
„Vi sve ovo gledate prvi put? Dostiže li vaša očekivanja?
– Možda ih čak i prevazilazi? – O, niste ni zamišljali lepše? – I to je istina?
– Ne kažete samo zato da biste izgledali srećni i kao čovek kome treba
zavideti? – A, tako!” – On se zavali na stolici i posmatraše me, trepćući brzo
i sa jednim sasvim neobjašnjivim izrazom lica.
Počinka koja je nastala trajala je dugo, te ja, ne
znajući kako bih da nastavim taj čudni razgovor, htedoh ponovo da se dignem,
kad se on žurno naže prema meni.
„Znate li vi, gospodine, šta je to: razočarenje?” zapita
on tiho i živo, poduprevši se obema rukama na štap. – „Nije reč o sitnom
neuspehu, o nekoj pojedinosti, o promašaju, već o velikom, opštem razočarenju,
razočarenju koje čoveku donosi sve, ceo život? Svakako, vi ga ne znate. A ja se
od mladosti nosim s njime, i ono me je načinilo usamljenim, nesrećnim i pomalo
nastranim, ne poričem.
Kako biste me dosad i mogli razumeti, gospodine? Ali ćete
možda moći, ako vas budem smeo zamoliti da me samo dva minuta slušate. Jer, ako
se to uopšte može izreći, kazaće se brzo...
Dozvolite mi da napomenem da sam odrastao u sasvim malom
gradu, u svešteničkoj kući, u čijim je preterano čistim odajama vladao
staromodan patetični naučnički optimizam i u kojoj se udisala čudnovata
atmosfera retorike crkvenih predikaonica- o svim onim krupnim rečima o dobru i
zlu, lepom i ružnom, koje ja tako očajno mrzim, jer možda one, samo one, i nose
svu krivicu mojega života.
Život se za mene sastojao samo iz krupnih reči, jer sve
što sam od njega znao to su ogromna i nesuštastvena naslućivanja koja su one
reči u meni budile. Ja sam od ljudi očekivao stvari božanski dobre i strahotno
đavolje; od života sam iščekivao zanosnu lepotu i užas, i za svim tim
ispunjavala me je žudnja, duboka i puna plašnje čežnja za dalekom stvarnošću,
za doživljajem svejedno kakvim, za opojno divnom srećom i za neiskazano,
neslućeno strahotnim patnjama.
Sećam se, gospodine moj, s tužnom jasnoćom, prvoga
razočarenja u životu, i molim vas da imate u vidu da se ono nikako nije
sastojalo u izjalovljenju neke lepe nade već u nastupanju nesreće. Bio sam još
gotovo dete kada je jedne noći u mom roditeljskom domu izbio požar. Vatra se
potajno i podmuklo raširila, ceo mali sprat goreo je sve do samih mojih vrata,
a malo je trebalo da i stepenište zahvati plamen. Ja sam bio prvi koji je
opazio, i znam da sam glavačke pojurio kroz kuću, vičući jedno za drugim:
„Vatra! Vatra!” S velikom tačnošću se i dan-danji sećam te reči, a znam takođe
kakvo je osećanje imala kao podlogu, iako, tada, mučno da sam toga mogao biti
svestan. Ovo je, osećao sam, požar; sad ga doživljujem! Zar to nije gore? Zar
samo to?...
Bog mi je svedok da ono nije bila malenkost. Izgorela je
cela kuća do tla, svi koliko nas je bilo s mukom smo se spasli krajnje
opasnosti, i ja sam izneo sam prilično znatne povrede. A bilo bi netačno reći
da je moja mašta preduhitrila događaje i izživopisala mi strašnije taj požar u
roditeljskome domu. Ali je u meni živelo neko nejasno naslućivanje, bezoblična
predstava o nečem još daleko užasnijem, pa mi se u upoređenju s tim stvarnost činila
bezbojnom. Taj požar bio je moj prvi veliki doživljaj: time sam bio razočaran u
strašnoj jednoj nadi.
Nemojte se plašiti da ću produžiti u pojedinostima
pričati vam o svojim razočarenjima. Zadovoljiću se time što ću reći da sam
zlokobnom revnošću pothranjivao svoja veličanstvena iščekivanja od života
golemim brojem knjiga: delima pesnika. O, naučio sam ja da na njih mrzim, na te
pesnike, koji svoje krupne reči ispisuju po svima zidovima’, a najradije bi da
ih kedrom zamočenim u Vezuv naslikaju na nebeskome svodu- dok opet ne mogu na
ino a da svaku krupnu reč ne osećam kao laž ili kao ruganje!
Ushićeni pesnici pevali su mi da je jezik siromašan, avaj
siromašan; o nije, gospodine moj! Jezik je, sve mi se čini, bogat, preko svake
mere bogat u poređenju s oskudnošću i skučenošću života. Bol ima svoje granice:
telesni u nesvestici, duševni u otupelosti; ni sa srećom nije ništa drukčije!
Ljudska potreba za saopštavanjem, pak, izmislila je zvuke
koji lažu i preko tih granica.
Stoji li to do mene? Da li to samo meni delovanje
izvesnih reči hoće da na jedan naročiti način prostruji kroz kičmenu moždinu,
tako da u meni probudi naslućivanje doživljaja kakvih stvarno nema?
Izišao sam u taj slavni život, pun žudnje za jednim,
jednim doživljajem koji bi odgovarao mojim velikim slutnjama. Neka mi sam Bog
oprosti, nije mi bilo suđeno! Lutao sam unaokolo da pohodim najproslavljenije
predele zemlje, da stanem pred remek-dela umetnosti, oko kojih čovečanstvo igra
krupnim rečima; stojao sam pred njima i govorio sebi: Lepo! Pa ipak: Zar to
nije lepše? Zar samo to?
Ja nemam nikakva smisla za stvarnost; time je, može biti,
kazano sve. Tamo negde u svetu, svejedno gde, stojao sam jednom u planini na
rubu neke duboke, tesne provalije. Litice su bile gole i okomite, a dole je
preko kamenja hučala voda. Pogledao sam dole i pomislio: A šta kad bih se -
sunovratio? Ali sam imao dovoljno iskustva da sebi odgovorim: Kad bi se to
desilo, ja bih za vreme pada sam sebi govorio: Sad padaš, sad je to, eto,
činjenica! Pa šta je to u stvari?
Hoćete li mi verovati da sam dovoljno doživeo da bih i ja
mogao reći koju? Pre mnogo godina voleo sam devojku, nežno i ljupko stvorenje,
koje bih tako rado bio izveo ruku pod ruku i pod mojom zaštitom; ali ona me
nije volela, nije to nikakvo čudo, a drugome je bilo dato da je štiti...
Postoji li doživljaj koji bi bio tužniji? Ima li većeg mučenja, nego ta ljuta
patnja koja je surovo izmešana sa sladostrašćem? Mnogu noć sam probdeo u
postelji otvorenih očiju, i tužnije, mučnije nego sve ostalo bila je uvek misao:
Ovo je onaj veliki bol! Sad ga doživljujem! – Pa šta je on u stvari?
Ima li potrebe da vam pričam i o svojoj sreći? Jer i
sreću sam doživeo, i sreća me je razočarala... Nema potrebe; jer sve su to
nezgrapni primeri koji vam neće moći jasno pokazati da je život, kao celina i
uopšte uzevši, život u svom prosečnom, nezanimljivom i bezbojnom toku, bio ono
što me je razočaralo, razočaralo, razočaralo.
„Šta je“, piše mladi Verter na jednome mestu, „čovek, taj
hvaljeni polubog? Zar mu snage ne ponestane baš onda kad mu je najpotrebnija? I
kada se u radosti vine u visine ili potone u patnju, zar ne bude u obema baš
onda zaustavljen i vraćen tupoj, hladnoj svesti, upravo onda kad je najviše
čeznuo da se izgubi u bogatstvu beskonačnosti?”
Često se sećam dana kad sam prvi put ugledao more. More
je veliko, more je prostrano, moj pogled je odlutao sa obale u daljinu u nadi
da će naći slobodu: ali tamo daleko, bio je u pozadini horizont. Šta će meni
horizont? Ja sam od života iščekivao beskonačno.
Možda je uži, taj moj horizont, nego vidici drugih ljudi?
Rekao sam već da mi nedostaje smisao za stvarnost; da, može biti, nemam za nju
i suviše mnogo smisla? Zar i suviše brzo dođe trenutak da nisam u stanju više?
Ili sam zar i suviše brzo gotov? Poznajem li sreću i bol samo u njihovim
najnižim stupnjevima, jedino u razvodnjenome stanju?
Ne verujem; a ne verujem ni ljudima, najmanje verujem
onoj manjini koja, u pogledu na život, prihvata krupne reči pesnika - sve je to
kukavičluk i laž! Uostalom, jeste li primetili, gospodine, da ima ljudi koji su
tako sujetni i tako pohlepni za poštovanjem i potajnom zavisti ostaloga sveta,
da se grade kako su doživeli samo krupne reči sreće, nikako pak i one bola.
Mrak je, i vi jedva da me još slušate; zato ću danas sebi
još jedanput priznati da sam i ja, ja glavom, jedanput pokušao da lažem zajedno
s tim ljudima, da se napravim srećan pred sobom i pred drugima. Ali ima već
poviše godina kako se ta sujeta slomila, i ja se osećam usamljen, nesrećan i
postao sam pomalo nastran, ne poričem.
Najmilije mi je zanimanje da u noći posmatram zvezdano
nebo; jer nije li to najbolji način odvojiti se od zemlje i od života? I možda
je izvinjavno što pri tome gledam da sačuvam bar svoje slutnje? Da sanjam o
oslobođenom životu, u kome stvarnost rastvara i uvire u moja velika
naslućivanja bez mučilačkog ostatka razočarenja? O životu u kome više nema
horizonata?
Sanjam o tome i iščekujem smrt. O, poznajem ja nju tačno,
smrt, to poslednje razočarenje! Ovo je smrt, reći ću ja sebi u poslednjem
trenutku; sad je doživljavam. – Pa šta je to zapravo?
Nego, hladno je već na trgu, gospodine; da to osetim, ja
sam u stanju, hehe! Najbolje vam se preporučujem. Adieu...
Нема коментара:
Постави коментар