Tomas Man - RAZOČARENJE

Priznajem da su me reči toga čudnovatog gospodina potpuno zbunile, pa me je strah da ni sad još neću biti u stanju da ih ponovim takvim načinom da one i druge ganu onoliko koliko mene one večeri. Možda se njihovo delovanje zasniva samo na onoj donekle čudnoj otvorenosti kojom mi ih je izgovorio jedan potpuno nepoznat čovek...

Ima jedno dva meseca od onog jesenjeg prepodneva, kad mi je taj neznanac prvi put pao u oči na Trgu sv. Marka. Na prostranome trgu bilo je samo nekoliko ljudi, ali su se na šarenoj divnoj građevini, čiji su se obrisi, raskošni i kao iz bajke, i zlatni ukrasi u zanosnoj jasnoći odvajali od nežnog svetloplavoga neba, lepršale zastave pod povetarcem s mora; pred samim glavnim portalom okupilo se ogromno jato golubova oko jedne mlade devojke koja je prosipala kukuruz, a sa svih strana slegalo ih se u munjevitome letu sve više i više... Prizor neuporedivo vedre i svečane lepote.

Tada se sretoh s njime, pa i sad još, dok ovo pišem, imam ga pred očima u neobičnoj jasnoći. Bio je jedva srednje visine i koračao brzo i pogureno, držeći štap obema rukama za leđima. Imao je crn polucilindar, svetao letnji - gornji kaput i zagasite prugaste pantalone. Moglo mu je biti trideset godina, možda i pedeset. Lice, sa nešto malo debelim nosom i zamorenim sivim očima, bilo mu je glatko izbrijano, a oko usta stalno je titrao nekakav neobjašnjiv i pomalo priglup osmeh. S vremena na vreme, i pošto bi prethodno digao obrve, pogledao bi ispitivački oko sebe, da opet obori pogled preda se u zemlju, progovori nekoliko reči sa samim sobom, zavrti glavom i osmehne se. Tako je hodao po trgu, uporno gore i dole.

Od toga doba posmatrao sam ga posvednevno, jer taj kao da se ničim drugim nije ni bavio nego da i po lepom i po rđavom vremenu, i pre i posle podne, trideset do pedeset puta prođe Pjacom gore i dole, uvek sam i vazda ponašajući se na onaj isti čudni način.

One večeri koju imam na umu, koncertirala je vojna kapela. Ja sam sedeo za jednim od onih malih stolova koje kafana „Florian” postavlja daleko na trg, i kada se po svršetku koncerta gomila, koja se dotle talasala u gustim valima, počela rasturati, seo je nepoznati, osmehujući se kao i uvek, za jedan ispražnjeni sto pored mene.

Vreme je prolazilo, unaokolo je bivalo sve tiše i tiše, a stolovi su već nadaleko i naširoko bili prazni. Jedva ako bi s vremena na vreme još poneko prošao lenim korakom; veličanstveni mir polegao je po trgu, nebo se osulo zvezdama, a iznad sjajne teatralne fasade Sv. Marka stajao je polumesec.

Ja sam, okrenuvši leđa susedu, čitao novine, i upravo sam nameravao da ga ostavim samoga, kad se odjednom nađoh prinuđen da mu se napola okrenem; jer dokle dosad nisam čuo čak ni jedan jedini šum pokreta s njegove strane, on sad odjednom poče govoriti.

„Vi ste, gospodine, prvi put u Veneciji?” zapita on na lošem francuskom jeziku; a kada se ja potrudih da mu odgovorim engleski, on nastavi da govori na najčistijem nemačkom jeziku tihim i promuklim glasom, koji bi često pokušavao osvežiti kašljucanjem.

„Vi sve ovo gledate prvi put? Dostiže li vaša očekivanja? – Možda ih čak i prevazilazi? – O, niste ni zamišljali lepše? – I to je istina?

– Ne kažete samo zato da biste izgledali srećni i kao čovek kome treba zavideti? – A, tako!” – On se zavali na stolici i posmatraše me, trepćući brzo i sa jednim sasvim neobjašnjivim izrazom lica.

Počinka koja je nastala trajala je dugo, te ja, ne znajući kako bih da nastavim taj čudni razgovor, htedoh ponovo da se dignem, kad se on žurno naže prema meni.

„Znate li vi, gospodine, šta je to: razočarenje?” zapita on tiho i živo, poduprevši se obema rukama na štap. – „Nije reč o sitnom neuspehu, o nekoj pojedinosti, o promašaju, već o velikom, opštem razočarenju, razočarenju koje čoveku donosi sve, ceo život? Svakako, vi ga ne znate. A ja se od mladosti nosim s njime, i ono me je načinilo usamljenim, nesrećnim i pomalo nastranim, ne poričem.

Kako biste me dosad i mogli razumeti, gospodine? Ali ćete možda moći, ako vas budem smeo zamoliti da me samo dva minuta slušate. Jer, ako se to uopšte može izreći, kazaće se brzo...

Dozvolite mi da napomenem da sam odrastao u sasvim malom gradu, u svešteničkoj kući, u čijim je preterano čistim odajama vladao staromodan patetični naučnički optimizam i u kojoj se udisala čudnovata atmosfera retorike crkvenih predikaonica- o svim onim krupnim rečima o dobru i zlu, lepom i ružnom, koje ja tako očajno mrzim, jer možda one, samo one, i nose svu krivicu mojega života.

Život se za mene sastojao samo iz krupnih reči, jer sve što sam od njega znao to su ogromna i nesuštastvena naslućivanja koja su one reči u meni budile. Ja sam od ljudi očekivao stvari božanski dobre i strahotno đavolje; od života sam iščekivao zanosnu lepotu i užas, i za svim tim ispunjavala me je žudnja, duboka i puna plašnje čežnja za dalekom stvarnošću, za doživljajem svejedno kakvim, za opojno divnom srećom i za neiskazano, neslućeno strahotnim patnjama.

Sećam se, gospodine moj, s tužnom jasnoćom, prvoga razočarenja u životu, i molim vas da imate u vidu da se ono nikako nije sastojalo u izjalovljenju neke lepe nade već u nastupanju nesreće. Bio sam još gotovo dete kada je jedne noći u mom roditeljskom domu izbio požar. Vatra se potajno i podmuklo raširila, ceo mali sprat goreo je sve do samih mojih vrata, a malo je trebalo da i stepenište zahvati plamen. Ja sam bio prvi koji je opazio, i znam da sam glavačke pojurio kroz kuću, vičući jedno za drugim: „Vatra! Vatra!” S velikom tačnošću se i dan-danji sećam te reči, a znam takođe kakvo je osećanje imala kao podlogu, iako, tada, mučno da sam toga mogao biti svestan. Ovo je, osećao sam, požar; sad ga doživljujem! Zar to nije gore? Zar samo to?...

Bog mi je svedok da ono nije bila malenkost. Izgorela je cela kuća do tla, svi koliko nas je bilo s mukom smo se spasli krajnje opasnosti, i ja sam izneo sam prilično znatne povrede. A bilo bi netačno reći da je moja mašta preduhitrila događaje i izživopisala mi strašnije taj požar u roditeljskome domu. Ali je u meni živelo neko nejasno naslućivanje, bezoblična predstava o nečem još daleko užasnijem, pa mi se u upoređenju s tim stvarnost činila bezbojnom. Taj požar bio je moj prvi veliki doživljaj: time sam bio razočaran u strašnoj jednoj nadi.

Nemojte se plašiti da ću produžiti u pojedinostima pričati vam o svojim razočarenjima. Zadovoljiću se time što ću reći da sam zlokobnom revnošću pothranjivao svoja veličanstvena iščekivanja od života golemim brojem knjiga: delima pesnika. O, naučio sam ja da na njih mrzim, na te pesnike, koji svoje krupne reči ispisuju po svima zidovima’, a najradije bi da ih kedrom zamočenim u Vezuv naslikaju na nebeskome svodu- dok opet ne mogu na ino a da svaku krupnu reč ne osećam kao laž ili kao ruganje!

Ushićeni pesnici pevali su mi da je jezik siromašan, avaj siromašan; o nije, gospodine moj! Jezik je, sve mi se čini, bogat, preko svake mere bogat u poređenju s oskudnošću i skučenošću života. Bol ima svoje granice: telesni u nesvestici, duševni u otupelosti; ni sa srećom nije ništa drukčije!

Ljudska potreba za saopštavanjem, pak, izmislila je zvuke koji lažu i preko tih granica.

Stoji li to do mene? Da li to samo meni delovanje izvesnih reči hoće da na jedan naročiti način prostruji kroz kičmenu moždinu, tako da u meni probudi naslućivanje doživljaja kakvih stvarno nema?

Izišao sam u taj slavni život, pun žudnje za jednim, jednim doživljajem koji bi odgovarao mojim velikim slutnjama. Neka mi sam Bog oprosti, nije mi bilo suđeno! Lutao sam unaokolo da pohodim najproslavljenije predele zemlje, da stanem pred remek-dela umetnosti, oko kojih čovečanstvo igra krupnim rečima; stojao sam pred njima i govorio sebi: Lepo! Pa ipak: Zar to nije lepše? Zar samo to?

Ja nemam nikakva smisla za stvarnost; time je, može biti, kazano sve. Tamo negde u svetu, svejedno gde, stojao sam jednom u planini na rubu neke duboke, tesne provalije. Litice su bile gole i okomite, a dole je preko kamenja hučala voda. Pogledao sam dole i pomislio: A šta kad bih se - sunovratio? Ali sam imao dovoljno iskustva da sebi odgovorim: Kad bi se to desilo, ja bih za vreme pada sam sebi govorio: Sad padaš, sad je to, eto, činjenica! Pa šta je to u stvari?

Hoćete li mi verovati da sam dovoljno doživeo da bih i ja mogao reći koju? Pre mnogo godina voleo sam devojku, nežno i ljupko stvorenje, koje bih tako rado bio izveo ruku pod ruku i pod mojom zaštitom; ali ona me nije volela, nije to nikakvo čudo, a drugome je bilo dato da je štiti... Postoji li doživljaj koji bi bio tužniji? Ima li većeg mučenja, nego ta ljuta patnja koja je surovo izmešana sa sladostrašćem? Mnogu noć sam probdeo u postelji otvorenih očiju, i tužnije, mučnije nego sve ostalo bila je uvek misao: Ovo je onaj veliki bol! Sad ga doživljujem! – Pa šta je on u stvari?

Ima li potrebe da vam pričam i o svojoj sreći? Jer i sreću sam doživeo, i sreća me je razočarala... Nema potrebe; jer sve su to nezgrapni primeri koji vam neće moći jasno pokazati da je život, kao celina i uopšte uzevši, život u svom prosečnom, nezanimljivom i bezbojnom toku, bio ono što me je razočaralo, razočaralo, razočaralo.

„Šta je“, piše mladi Verter na jednome mestu, „čovek, taj hvaljeni polubog? Zar mu snage ne ponestane baš onda kad mu je najpotrebnija? I kada se u radosti vine u visine ili potone u patnju, zar ne bude u obema baš onda zaustavljen i vraćen tupoj, hladnoj svesti, upravo onda kad je najviše čeznuo da se izgubi u bogatstvu beskonačnosti?”

Često se sećam dana kad sam prvi put ugledao more. More je veliko, more je prostrano, moj pogled je odlutao sa obale u daljinu u nadi da će naći slobodu: ali tamo daleko, bio je u pozadini horizont. Šta će meni horizont? Ja sam od života iščekivao beskonačno.

Možda je uži, taj moj horizont, nego vidici drugih ljudi? Rekao sam već da mi nedostaje smisao za stvarnost; da, može biti, nemam za nju i suviše mnogo smisla? Zar i suviše brzo dođe trenutak da nisam u stanju više? Ili sam zar i suviše brzo gotov? Poznajem li sreću i bol samo u njihovim najnižim stupnjevima, jedino u razvodnjenome stanju?

Ne verujem; a ne verujem ni ljudima, najmanje verujem onoj manjini koja, u pogledu na život, prihvata krupne reči pesnika - sve je to kukavičluk i laž! Uostalom, jeste li primetili, gospodine, da ima ljudi koji su tako sujetni i tako pohlepni za poštovanjem i potajnom zavisti ostaloga sveta, da se grade kako su doživeli samo krupne reči sreće, nikako pak i one bola.

Mrak je, i vi jedva da me još slušate; zato ću danas sebi još jedanput priznati da sam i ja, ja glavom, jedanput pokušao da lažem zajedno s tim ljudima, da se napravim srećan pred sobom i pred drugima. Ali ima već poviše godina kako se ta sujeta slomila, i ja se osećam usamljen, nesrećan i postao sam pomalo nastran, ne poričem.

Najmilije mi je zanimanje da u noći posmatram zvezdano nebo; jer nije li to najbolji način odvojiti se od zemlje i od života? I možda je izvinjavno što pri tome gledam da sačuvam bar svoje slutnje? Da sanjam o oslobođenom životu, u kome stvarnost rastvara i uvire u moja velika naslućivanja bez mučilačkog ostatka razočarenja? O životu u kome više nema horizonata?

Sanjam o tome i iščekujem smrt. O, poznajem ja nju tačno, smrt, to poslednje razočarenje! Ovo je smrt, reći ću ja sebi u poslednjem trenutku; sad je doživljavam. – Pa šta je to zapravo?

Nego, hladno je već na trgu, gospodine; da to osetim, ja sam u stanju, hehe! Najbolje vam se preporučujem. Adieu...

Knut Hamsun - PRSTEN

Jednom sam vidio u nekom društvu mladu i zaljubljenu djevojku.

Njezine su oči bile duboko plave i prozračne, a čini se da nije mogla sakriti svoje osjećaje i svoju zaljubljenost.

Koga je voljela?

Onog mladog gospodina tamo pokraj prozora, domaćinovog sina, čovjeka u uniformi s dubokim lavovskim glasom. Oh, Bože, kako su njezine oči milovale tog mladića; o, kako je ta djevojka nemirno sjedila na svojoj stolici!

Kada smo se noću vraćali kući, rekoh toj zaljubljenoj djevojci koju sam dobro poznavao:

— Kako je vedro i krasno vrijeme! Jesi li se noćas zabavljala?

I da bih preduhitrio njezinu želju, skinuh svoj zaručnički prsten i nastavih:

— Gle, tvoj prsten! Postao mi je suviše uzan i žulja me. Kako bi bilo da ga odneseš na proširenje?

Ona ispruži ruku i prošapće:

— Daj mi ga, već će se on proširiti. I ja joj dadnem prsten.

Mjesec dana kasnije ponovo sam je sreo. Htio sam je pitati za prsten, ali sam odustao. Ta nije to bilo tako hitno. Moram joj dati još vremena, pomislio sam. Tada se ona zagleda u daljinu i reče:

— Da, doista... prsten. Imala sam nevolju s njim, negdje sam ga zaturila, a možda čak i izgubila.

Nakon toga ona pričeka da čuje što ću ja reći.

— Ljutiš li se zbog toga? — upita.

— Ne — odgovorih.

Ah, Bože, kako je lako i smireno nastavila ulicom kad je shvatila da nisam ni najmanje ljut zbog prstena.

Potom prođe cijela godina. Jedne večeri ponovo se nađoh u tom kraju. Hodao sam meni znanim putem; da, da, putem koji sam dobro poznavao. Tad ugledah nju, išla mi je u susret. Oči joj bjehu plave, a i posebno su zračile, pa se taj plavičasti sjaj bješe utrostručio. Jedino su njezina usta postala nekako velika i pomalo blijeda.

— Evo tvoga prstena — reče — tvog zaručničkog prstena. Pronašla sam ga, dragi, i dala da se proširi. Sad te više neće žuljati.

Pogledao sam tu ostavljenu ženu, ta njezina velika i blijeda usta. A onda sam pogledao i prsten.

— Ah! — rekoh i naklonih se duboko — baš nemamo sreće s ovim prstenom. Sada je preširok!

Momo Kapor - SNEZANA

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapam od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.

Ivo Andrić - ZLOSTAVLJANJE

Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznanici i prijatelji nego, sa malm izuzecima, i njena porodica. Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje "traže hleba nad pogaču". (Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i najnepravedniji način.) 

I zaista, niko nije mogao da razume zašto je Anica, žena Andrije Zerekovića, napustila jednog dana kuću i muža. Za takav postupak nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće. Njen muž se držao mimo i dostojanstveno. Činio je sve što je mogao da je vrati, i tek kad je video da žena zaista neće, pustio je stvar da ide svojim putem i zatražio razvod. 

Duhovni sud je samo potvrdio opšte mišljenje. Brak između Andrije Zerekovića i njegove žene Anice, rođene Marković, razveden je na štetu pomenute Anice. 

Ona danas radi kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Omršavela je i ubledela. Živi životom usamljenih, odbačenih žena. Stanuje u jednoj sobici na petom spratu, ručava za tezgom, a nedeljom ostaje kod kuće da se propere i okrpi. 

Kad se kaže kakav je bio taj brak, odmah će se razumeti zašto je opšte mišljenje bilo protiv žene. 

On je bio čovek koji je davno prešao četrdesetu godinu i imao je fabriku četaka. "Fabrika" je možda malo suviše krupna reč. U stvari, to je bila jedna lepo uređena i dobro upućena radionica sa dvanaestak radnika i sa jako razgranatim i sigurnim poslovnim vezama. Osim toga, gazda Andrija je kupovao na veliko životinjsku dlaku svake vrste. Njegov kredit i ugled bili su odavno utvrđeni u poslovnom svetu. Seljačko dete, on je sam, svojim radom, svojom štednjom i skromnošću postigao sve što je imao: imanje, radnju i položaj. Istina, nije bio nikad naočit ni lep čovek, ali nije bio ni bez dostojanstva i držanja koje odgovara njegovom redu ljudi. Bio je pažljiv i sladak u govoru, uredan i probirač u odelu. Kao mlad kalfa proveo je dve-tri godine negde u Austriji, odakle je doneo ne samo mnoga znanja nego i tamošnji uglađeni način opštenja sa mušterijama. 

Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika, nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuju ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripijaju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi. 

Kad im je mati umrla, Anica je vodila kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata. To je bila jedna od onih retkih žena koje umeju da budu korisne bez reči, koje ne traže podstreka u priznanju, ne uzimaju posle svakog napora masku mučenice, i koje u svemu izgledaju dovoljne same sebi. 

Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovac sa mnogo dece i malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen dobar duh i "sahrani se" u temelje porodice. Takva devojka ostane bez svog ličnog života, izvan života uopšte, začudo neiskusna i neupućena u sve što je izvan kuće. I dok mlađe sestre ili braća oko nje i uz njenu pomoć žive i razvijaju se, i svaki prema svojim sklonostima učestvuje u svemu, u dobru i zlu, u lepom i ružnom što život toga naraštaja donosi, ona ostaje po strani, od samog početka izvan struje života. Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne. 

Po svojoj prirodi, i Anica bi doveka vodila kuću svome ocu, čoveku mrgodnom i preke naravi, i razudala sve mlađe sestre. Ali njena vrednoća i njena snažna, skrivena lepota zamakle su za oko gazda- Andriji. To je bilo ono što je on tražio, zbog čega je i ušao u godine a nije se oženio, i što je sada mogao sebi do dopusti: lepa, krupna, čedna i poslušna devojka. Utoliko bolje što je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kuću — znači osećati svakog dana još jedno zadovoljstvo više od svog teško stečenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvećavati. Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A što se tiče lepote, te snažne i trajne lepote koju je gazda Andrija smatrao drugim bogatstvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo — lepota je stvar koja niče i raste tamo gde slučajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo što bogatstvo privlači sebi i lepotu siromaha, kao što hladni predeli vuku topal vazduh. To je jedan od onih svemoćnih zakona u našim društvenim odnosima, a za te zakone gazda Andrija je oduvek imao naročito razvijen pogled i smisao i, poznavajući ih dobro, on se pomoću njih, kao pomoću živih snaga, uspinjao i na društvenim lestvicama i u svojim rođenim očima. 

Bila je to jedna od onih udaja o kojima se priča ne samo u komšiluku i među poznanicima nego i kod nepoznata sveta, jedan od retkih primera kako i skrovite vrline nalaze svoje priznanje i nagradu. 

Iz svoje sirotinjske kuće u kojoj su nemaština i, još više, njen preki otac, živahne sestre i bolešljivi brat, stvarali atmosferu večitih uzbuđenja i malih ali stalnih zategnutosti, Anica je prešla odjednom u momačku, ali prostranu, mirnu i uređenu kuću toga muža koga joj je nepredviđena sreća donela. 

Za onoga ko ume da čita u stvarima, kuća gazda-Andrije Zerekovića bila je po rasporedu, nameštaju i celokupnom uređenju nema istorija njegovog uspona od siromašnog, vrednog i trezvenog kalfe do uglednog privrednika. Kao za mnoge često upotrebljavane reči, i za tu reč "privrednik" nije ni danas tačno određeno ni potpuno jasno šta znači, ali ona se proširila u našem društvu nekako u vreme teškog šegrtovanja gazda-Andrijina; on je od nje napravio cilj svih svojih patnji i napora, i sada kad je taj cilj postigao, izgovarao je tu reč bezbroj puta dnevno sa nekom osvetničkom slašću kojoj je dublje značenje i pravi smisao samo on znao. 

To je bila starinska, ali lepa kuća na sprat. Po jednom starom dobrom načelu, ona je bila u blizini radionice, ali ne u vezi sa njom. Tu je on stanovao u mladosti, kao samac, kod jedne dobre udovice koja je držala celo prizemlje. Kad je udovica umrla, on je bio tek u mučnom početku svoga majstorskog poziva, ali je od njenih rođaka kupio sve što je iza udovice ostalo i tako zadržao za sebe celo prizemlje od tri sobe. Docnije, kad je radnja stala na svoje noge i gazda Andrija počeo da okreće paru sa veštinom koju niko nije mogao da predvidi, a u kojoj su njegova skromnost i poniznost igrale najveću ulogu, on je iskoristio priliku i od sopstvenika, jednog osobenjaka i poslednjeg potomka stare porodice, koji je živeo na prvom spratu, kupio kuću za gotov novac. U svemu odmeren i razložan, on je ostavio bivšeg sopstvenika da živi i dalje na spratu. Sve je bilo kao i dotad, samo što je sada on bio gazda, dok je nekadašnji gazda postao kirajdžija, ali gazda Andrija se trudio da se ta promena odnosa što manje oseti. Tako je sačekao i smrt starog osobenjaka. Tada je uzeo za sebe i gomji sprat, kupivši i sav nameštaj, koji je bio težak i star, ali bogataški i ukusan. Tako su se razni stanovi, od samačke sobe pa do bogatstva jedne dotrajale porodice, našli u jednoj ruci, ali se nikad nisu potpuno slili ujedno. 

U tu kuću je gazda Andrija doveo svoju mladu lepu ženu. Tu su proživeli dve i po godine. Ni po čemu taj brak nije odudarao od ostalih, ako ne po svojoj tihoj sređenosti i neporemećenom skladu. Istina, dece nisu imali, ali ni to nije moglo da poremeti savršenstvo ovoga braka. Sve je išlo kako bog zapoveda i kako svet zamišlja i očekuje. On je bio dobro primljen i cenjen među ljudima, član odbora Zanatlijske komore i dobrotvor Trgovačke omladine. Ona je vodila onu veliku kuću u potpunom sporazumu sa mužem, koji je znao sve što treba jednom domaćinstvu, odlazila je kod oca i kod sestara, od kojih su se dve udale posle nje. 

U novoj kući Anica se odmah u početku oslobodila i prolepšala. Njena lepota je sada dolazila do svoga pravog izraza. Popustio je onaj grč koji je za vreme devojaštva držao stegnutim celo njeno bogato telo. Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja. Ćutljiva, skromna a uvek jednaka, ona se kretala mirno i slobodno po kući, koju je preobrazila samim svojim prisustvom koliko i svojom stalnom brigom i pažnjom. I kad bi god gazda Andrija po svojoj navici počeo da, za svoje zadovoljstvo, računa u sebi šta znači ova žena kao prinova i dobitak u svemu onom što on predstavlja i što ima, misao bi mu stala, račun bi se pobrkao. On bi uviđao da dobra žena zaista nema cene. To je prvi put u životu da on nešto ne može da sračuna tačno i dokraja. Ali bi nad tim svojim nedovršenim računom sedeo dugo, ispunjen srećom i strahom, kao čovek koji ni sam ne zna šta sve ima i kojega njegovo sopstveno bogatstvo može uvek prijatno da iznenadi. 

Ženidba je u njemu pojačavala uživanja koja je dosad imao i koja potiču od rada, špekulacije, društvenog položaja i sticanja, a pored toga zadovoljavala je i one želje na čije ostvarenje nije nikad smeo ni da pomišlja i za koje je uopšte sumnjao da li su za njega ostvarljive. Ukratko, on je imao puno i savršeno osečanje sreće kakvo ljudima njegovog kova daje jedan određen društveni red, kad mu svesno i potpuno predano, svim silama služe. Pred njegovim unutarnjim pogledom produžavala se dotadašnja perspektiva i otvarala nešto kao neslućeni raj potpuno uspelog građanskog života, u kome se na neki mudar i tajanstven način susreće i miri ono što je željeno sa onim što je ostvareno, i ono što je dopušteno sa onim što nije. 

Jer, teško je shvatiti, a kamoli kazati, šta je značila za gazda-Andriju ova kršna žena, koju je doveo jednog dana u svoju kuću, jednostavno, bez ikakva truda i rizika, i koja je, u stvari, bila kruna svih njegovih dugogodišnjih napora, poniženja i odricanja. 

Sad je mogao o prazniku da prošeta sa belolikom, ćutljivom, dobro odevenom, svojom ženom, da je izvede u pozorište, u bioskop ili na neku slavu. 

Sad je on o ženi mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem. ("Idem ja, tako, neki dan sa ženom..." "Kažem ženi: prođi me se, ženo,bogati...") Oni koji su ga slušali kako izgovara ove bezazlene i svakidašnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njima krila i kako je ta reč "žena" bila u njegovom govoru dobrodošla poštapalica koja mu je dotad toliko nedostajala. 

Sad je mogao sam sebi da kaže još mnogo više nego što ljudima može i sme da kaže. Mogao je u tami da položi obe ruke na čvrsto toplo telo zaspale žene, da ih položi ma gde, tamo gde slučajno padnu, i da kaže sam sebi: "Sve je ovo moje, od kose pa do nožnih prstiju, moje i ničije više!" Od tog osećanja sreće šire se dimenzije sopstvene ličnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osećanja i slatko zaspati uljuljkan njim. 

Jer, treba znati šta je za ovog čoveka u toku dugih godina rada i samo njemu poznatih muka i odricanja značila žena, ili bolje reći misao o ženi. Gazda Andrija je bio, kao što smo već rekli, uzor od savesna radnika, vredan i poslušan dok je bio mlađi, strog i, kako je sam voleo da kaže, pravedan kao gospodar. Sve je kod njega bilo savršeno, osim njegovog spoljnog izgleda. Ni u kolevci nije bio lep, a docniji život ga je doterivao na čudan kalup. Upravo, on je bio savršen tip ružnog čoveka. Na tankim i kratkim nogama — snažan trup i dugačke ruke, a na isto tako tankom i nevidljivom vratu — velika glava, zaturena i utonula među ramena. Poznat vam je taj primerak čoveka za kog se ne može kazati da je grbav, ali kod koga ima neka greška u odnosu između glave, kičme i trupa, tako da izgledom i držanjem ostavlja utisak grbavog čoveka. Sa godinama se ugojio i popunio, ali su mu noge i lice ostali i dalje mršavi. Na licu gazda Andrija je imao jake i podsečene brkove, koji su samo delimično krili velika usta sa kvarnim zubima u donjoj vilici, a sa suviše belim i pravilnim, ali veštačkim u gornjoj. Imao je žute, mutne oči sa poslovnim osmejkom u naborima sa strana, oči koje su, čim bi se malo zaboravio, postajale umorne i beskrajno tužne, nekako nelepo tužne. Ogolelo teme bilo je samo donekle pokriveno čupercima pozajmljenim s obe strane. Stopala i ruke bili su nesrazmerno veliki, iskrivljeni i kvrgavi od dugogodišnjeg rada i stajanja za tezgom. Ali sve je to bilo ublaženo načinom koji je gazda Andrija imao u svom opštenju sa ljudima, u poslovima, kao i pri najobičnijem susretu. On je zaista bio čovek "koji ima načina", to jest koji pokazuje prema svakom jednu naročitu vrstu poniznosti koja laska sabesedniku, a njega samog nimalo ne unizuje. On je siromasima i ljudima u nevolji umeo da da saveta, a bogatima i uticajnima da kaže ono što ih u tom trenutku najviše zanima. Već godinama držao je on u svojim rukama sve liferacije za vojsku, železnice i mnoge državne ustanove; ostajao je redovno pobednik na licitacijama, a niko od konkurenata nije mogao ništa da mu prigovori. 

To je bio način gazda-Andrije Zerekovića, i taj način prikrivao je sve njegove zaista velike telesne nedostatke. Zbog tog njegovog načina, utisak o njegovoj ružnoći nije kod većine ljudi uspevao ni da dopre do njihove svesti. Po svojoj prirodi on je bio umešan, uljudan, uslužan, i svojim radom samo je ubirao plodove tih svojih prirodnih osobina. 

Jedan od dragocjenih plodova bila je i ova žena koju mu je sudbina dala kao ostvarenje njegove poslednje i najskrovitije želje. 

Samo, u ovakvom potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se namesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo postojanje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena? 

U tom novom životu, koji je značio ostvarenje svih njegovih želja i vrhunaca savršenstva, gazda Andrija je prvi put otkako zna za sebe počeo da se bavi sam sobom, da se meri, ocenjuje, ispituje i upoređuje. Udobnost bogatstva, braka i kućevnog života daju čoveku vremena i mogućnosti za to. Tu ima dugih i prijatnih časova, večeri, podneva, jutara, kad se ceo čovek širi i otvara, kako nikad nije pomišljao da može i sme. Nisu to više one neme misli i bezglasne želje u gluvoj tišini samačke sobe i večitom prisustvu svoje uvek iste i dozlaboga dosadne i poznate ličnosti. Ne, to je sada toplina i širina, prisustvo jednog bića koje ćuti ili povlađuje, a pred kojim se ne mora uzdržavati ni snebivati. Prvi put u životu on može da govori slobodno, bez računa i obzira, da glasno mašta, da prostire i razgleda sve ono što iskopa iz sebe. I to je slatko i zanosno, kao da govori celom čovečanstvu, a sigurno i poverljivo kao da ga kazuje nemoj, crnoj zemlji. Tek sa ovakvim slušaocem vidi čovek sam sebe, šta je i ko je, kakav je i koliki je, šta sve zna i ume, može i sme. 

Najpre su to bili kratki razgovori povodom svakodnevnih događaja u kući i varoši. 

Slučajno, u razgovoru, Anica kaže kako je danas bila u varoši i htela da kupi neku stvar, ali je primetila da nije ponela dovoljno novaca. 
- E, moja luda glavo, - korio je blago i nasmejano gazda Andrija. 
- U takvom slučaju uđe se u radnju, kupe stvari, pa se kaže: "Ja sam gospođa Zereković, Andrije Zerekovića, molim da mi se ovo pošalje kući" - da, da "pošalje kući"! - i samo se doda: "Moj muž će platiti." 
- Neprijatno mi - kaže Anica. 
- Šta ima da ti bude neprijatno? Ti ne znaš koga imaš za muža. Znaš li ti da nema još dva čoveka u čaršiji koji uživaju kredit i poverenje koje ja uživam? Znaš li ti da banke daju na moj potpis stotine hiljada dinara? A ti se vratila kući, jer nisi imala dvesta dinara pri sebi! Nemoj drugi put to da radiš. Nema te radnje koja na moje ime neće sa zadovoljstvom poslati kupovinu, u svakom iznosu. 

Gazda Andrija ustaje i šireći ruke sa nekim pokretima i grimasama koje inače, preko dana, u radnji i među svetom, niko kod njega ne može da vidi, objašnjava ženi, koja mirno sluša, mrežu svojih trgovačkih veza i kredita, kao što se objašnjava nov planetami sistem. 

Ili se desi da gazda-Andriji donesu akt državnog zastupnika pri poreskoj upravi, kojim se ovaj žali na odluke poreskog odbora i dokazuje da je odbor prenisko odmerio porez firmi A. Zereković. 

Gazda Andrija će docnije, u svom odgovoru, pobijati ove prigovore i dokazivati da njegova radnja nema ni taj promet ni tu zaradu koje poreska uprava pretpostavlja, ali sada sa zadovoljnim osmejkom pokazuje ženi tekst žalbe.

- Vidiš li šta se o tvom mužu piše? "Poreza je odmerena suviše nisko, jer je poznato da ista firma uživa dobar glas i da njen godišnji promet, pa prema tome i njena zarada, daleko premašuju sume od kojih je pošao poreski odbor u svojoj proceni." 

On podnosi ženi hartiju sa službenim pečatom i zaglavljem.

 - Dakle: "dobar glas", "... daleko premašuju", tako se o meni izražavaju u poreskoj upravi. I tako je u Narodnoj banci, tako u ministarstvima. A već razne privatne banke toliko puta od mene mole mišljenja i obaveštenja o licima i firmama koji traže kredita. I ako ja kažem: "Dajte", one daju, ako ne — ne daju. E, to je već odgovornost. Razumeš? Tu čovek mora da razmisli. Razumeš? 

Žena sve potvrđuje lakim pokretima glave i ćutke, i gleda ga pravo u lice, ne u oči nego u lice, svojim hladnim modrim očima, koje on i ne vidi, nego i dalje priča o svojim poslovnim vezama i uspesima, o svom nevidljivom ali velikom uticaju u trgovačkom svetu, o svojim doživljajima, planovima i smelim namerama. Pri tom, on potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo. A njeno beskrajno ćutanje očarava ga i zanosi, kao razdraganog plivača mirna morska površina; ona ga nadahnjuje i nagoni da pronalazi sve nove i neobičnije stvari kojima bi je mogao iznenaditi ili zbuniti. 

Kako koji dan, njoj su ti razgovori sve neprijatniji i sve teži. Ni sama sebi neće da prizna koliko je muče i zamaraju. Zbunjuje je njegov nov način pričanja, pun neodmerenosti, žestine, ironije, ćudljivosti i nezdrave mašte, i toliko oprečan sa njegovim govorom i ponašanjem preko dana, na poslu i u društvu. Vređa je kao suviše jaka svetlost ono njegovo večito "razumeš?" Trudi se da ga gleda pravo, ne trepćući, ali je to staje napora. A gazda Andrijini razgovori su rasli i pretvarali se u sve nove i smelije monologe, u kojima je puštao sve više maha svojoj mašti i svome jeziku, i u kojima se cela njegova i njemu samom dotle nepoznata ličnost, u sve čudnijim stavovima i sve novim prelivima, nadimala i bleštala pred očima začuđene i pomalo uplašene ali nepokolebljivo mirne žene. 

Posle večere to je bivalo redovno. 

Anica uzme pletivo i sedne ispod lampe, a već strepi u sebi od njegovog neizbežnog govora. Gazda Andrija zapali cigaretu, razvije jutrošnje novine i zavali se u fotelju. (On samo posle jela puši, i to ovako raskopčan, bez kravate, u žućkastom kaputu od kamilje dlake, koji mu dopire gotovo do kolena.) Nešto čita za sebe, a nešto ženi, naglas. A u vezi s pročitanim on raspreda svoja mišljenja ili iznosi svoja sećanja, dok ga žena samo gleda preko pletiva i retko dobacuje poneku reč, koja raspaljuje njegovu rečitost i odvodi njegovo pričanje na puteve i njemu samom dotle neslućene. 

- "Ukazom Nj. Vel. Kralja... itd. - čita gazda Andrija - postavljen je za upravnika grada g. N. N."

 - Vidiš, ovo je opet jedna greška. Ne ulazim u pitanje - čija, ali je greška. To je opet jedan od onih sitnih i gladnih činovnika koji se savijao pred svim i svakim i bogoradio Jevreje da mu ne protestuju menicu. I kako će on sada moći da bude ono što zaista treba da bude? Upravnik varoši u prestonici! Znaš li ti šta je to? 

Anica ga gleda. Nju zbunjuju ta stroga i prekorna pitanja i ne može da se navikne na njih, iako već odavno zna da je kao odgovor dovoljan njen miran pogled, pun poniznog neznanja i blagog ljubopitstva. 

- Pa tu ima, bolan brajko, da se primaju visoke ličnosti, ugledni privrednici, razni stranci. A za to treba načina. Treba biti besprekorno odeven, od-meren, uslužan, a dostojanstven. Ovo može, molim lepo. A, ovo, žao mi je, ne može! I kraj! A sa činovnicima? Tu tek treba sigurna i jaka ruka. Ah, ne bio im ja upravnik! 

Gazda Andrija se diže iz svoje fotelje. 

- Ne bi kod mene bilo zadocnjavanja, nereda, mita, ni izvlačenja. Razumeš? Išlo bi to kao sat, ja tebi kažem, kao sat. Ko neće u red, napolje! Bez protekcije i bez obzira! Bez milosti! 

Sa slašću ponavlja poslednje reči. Popravlja čuperak kose koji mu je pao na stranu, i pali cigaretu koja se ugasila, seda ponovo u fotelju i nastavlja mekim, značajnim glasom: 

- Pa, treba ići kralju lično na referisanje. I šta može takva beda od činovnika da kaže kralju o stanju u varoši, o raspoloženju naroda? Može da se klanja, da sastavi pete i aminuje sve što se od njega traži. A tu upravo treba čovek koji će da se isprsi - u danom trenutku, razumeš, u danom trenutku! - i da kaže: "Vaše Veličanstvo, to ne može." "Šta, kako ne može?" - "Ne može, Vaše Veličanstvo, tako i tako, zato i zato." 

Gazda Andrija je opet na nogama, menja glas i pokrete, glumeći čas kralja, čas upravnika varoši. U trenutku dok je bio kralj, ugasio je cigaretu. Sad je kraj sceni. Novine se čitaju dalje. Ženine igle kuckaju jednomemo. Tako, dok ne dođe vreme spavanju. 

Drugo veče gazda Andrija opet baca novine i spušta naočari. 

- Eto, molim te, eto vidiš šta piše! "Ljubavne afere mladog trgovca pred sudom". "Sin bogatog trgovca pao je u ruke prepredene lepotice". Vidiš ove slepce i bilmeze, Bože, bože, što sam ja u tim stvarima bio oduvek razuman i neumoljiv prema sebi i prema drugima! A nije da nisam imao prilike. Ej hej! 

Četkar učini neku grimasu ustima i kresnu palcem o srednji prst leve ruke, a žena zadrhta u sebi i obori oči, uverena da će sada čuti nešto ružno i bolno. Jer ničega se nije toliko bojala i gadila koliko razgovora o fizičkoj ljubavi i njegovih aluzija i šala o tome. Ali čovek je zadovoljno ćutao i samo se sa visine smeškao. 

- Eto, ne znam kako to. Nisam nikad bio neki kicoš ni besposličar. I ima toliko lepših ljudi od mene - kaže sada četkar, tražeći pogledom odgovor u njenim očima - ali nekako su se žene lepile za mene. I to pamet da ti stane - kakve žene, iz kakvog društva. Ali nema kod mene slabosti ni popuštanja. Uvek sam znao šta hoću, gde mogu da se upustim, i dokle treba da idem. Nikad nisu one odlučivale o tome, nego uvek ja. I tu nije bilo izuzetka, pa da je kao vila. Razumeš? 

I onda dolaze neke bedne, dvosmislene i nejasne priče, ljubavni doživljaji njegovi iz vremena dok je stranstvovao kao kalfa, koje priča bez zazora, i u kojima on uvek trijumfuje kao veliki ljubavnik, ali razuman i dovitljiv čovek, potpun gospodar svojih strasti i tuđih prohteva. Posle gazdarica, nekih Švabica i njihovih kćeri, lađarskih žena i ljubomornih kafedžija, javi se priča o grofici iz Pešte, pravoj grofici, koja ga je videla pri radu i bacila oko na njega, slala devojku toliko puta sa porukama, ali on se izvukao srećno iz zamke te vremešne i pohotljive žene. 

- Nisam ja bio nikad lud da rasipam svoju snagu i svoju mladost kojekuda, a žena sam imao tada na svaki prst po tri. 

I čovek pokazuje svoje velike čvornate prste ženi pored sebe. Lepa, bujna, dvadeset godina mlađa i za dve glave viša od njega, ona ih gleda sa hladnim zaprepašćenjem u sebi. 

Tako, dok ne dođe blagosloveno vreme spavanja. 

Onda se mlada žena oslobađa i može, budna i najposle sama, u svežoj i prijatnoj postelji da se odmara od svega što je morala te večeri da sluša, može najposle da misli svoju misao, na svoj način. Gazda Andrija se još dugo sprema i udešava za spavanje. Skida zube sa gomje vilice, čisti ih naročitom četkom i ostavlja u čašu vode. Ispira grlo naročitom vodicom, uvlači u nos fitilje natopljene mašću i peruanskim balsamom, meće pamuk u levo uho (samo u levo, jer na desnom spava). Izuzev letnje mesece, on oblači za spavanje naročito "Jegerovo" rublje, a preko toga košulju-spavaćicu; košulja je najniža muška numera što postoji, pa ipak je ona malom čoveku do zemlje. Na svoje ćelavo teme četkar meće naročitu kapu od bele vune. 

Kad sve to svrši, on legne u svoj krevet, pogleda još jednom ženu koja u tom trenutku uvek sklopi oči kao da spava, prekrsti se, ugasi lampu i, okrenuvši ženi leđa, zaspi odjednom, kao životinja. 

Tada Anica otvori oči i odahne. 

Počinje da živi, pa ma i nemirnim, mučnim životom nesanice. 

Kako su godine njenog bračnog života odmicale, ovi časovi u postelji pre spavanja ili prilikom buđenja bivali su za nju sve značajniji. 

Prvih nekoliko meseci braka gazda Andrija je prelazio u ženinu postelju najpre svako veče, pa onda dvaput nedeljno, pa jednom. Ali ubrzo je i to prestalo. Posle razgovora i naredaba o kućnim poslovima i sitnim društvenim obavezama, i posle tih dugih, zamornih pričanja o sebi, gazda Andrija bi legao u svoj krevet, zadovoljan samirn sobom i celim svetom. I isti takav budio se sutra rano ujutro, i spremao se za dnevni život i posao. (On odavno već ne oseća da pored njega spava ili bdi mlada žena, ne pomišlja da li ona nešto želi, misli i oseća, i uopšte ne vodi o njoj računa drugačije osim kao o kućnom čeljadetu i obveznom sabesedniku.) 

U ovim noćnim satima ženi se razbije san. Ne želi da joj muž dođe u postelju. To nipošto. Usrećava je i sama pomisao da on spava. Ali sama ne može ni da zaspi ni da mirno bdi. Izgleda joj da postelja pod njom diše i da vrelina bije iz jastuka. Sama sebi govori da treba da se samo malo strpi i za trenutak smiri, pa će videti da je sve to varka. Legne na leđa, sklopi oči i diše duboko i jednomerno. Ako ni to ne pomogne, i diže se, odlazi tiho u kupatilo i kvasi hladnom vodom grudi i vrat. To obično pomaže i donosi san. - A buđenje je isto tako neobično i na svoj način teško. 

Budi je obično već sa svitanjem neki nemir u nožnim mišićima i dotle nepoznat bol što bridi u dojkama koje su kao utrnule. Ali sa njom se budila uvek u istom trenutku i neka nada, potpuno neodređena ali neizmerno bogata i velika do unedogled. 

Nisu bili laki ti noćni časovi u kojima je žena ležala budna, ne znajući često ni sama pravo da li je to stoga što ne može da zaspi ili što hoće da bdi. Pa ipak, oni su joj bili dragi, kao i ti trenuci buđenja, jer su bili samo njeni, jedino što je bilo potpuno i isključivo njeno u sadašnjem životu. 

Ali četkar je, eto, u poslednje vreme počeo i od tih časova da joj uzima ponešto za sebe. Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje. 

Stvar počinje, kao uvek, u onoj niskoj fotelji. On čita naglas neki članak o neophodnim, zamašnim reformama koje neko predlaže u narodnoj privredi, državnoj upravi, školi ili vojsci. A zatim objašnjava ženi, sa rečitom ironijom, kako su svi ti ljudi ili plaćena piskarala, ili naivni profesori koji misle da javni život preobražavaju teorijama i člancima. 

- Nema tu muške ruke, draga moja, ja tebi da kažem. Nema muška da zaseče, hirurškim nožem bez milosrđa! Bez milosrđa, razumeš? 

Četkar to viče ženi, kao da je ona tvrdila protivno, i pokazuje dugačkom rukom kako se to seče. 

Žena prati očima pokret njegove ruke, a zatim zaustavlja opet nepomičan pogled na njegovom licu. 

- Vidiš, to ti je isto ono u velikom što je kod mene u radnji u malom. Promišljenost, rešenost, istrajnost! U tome je sve. I da mene, po nekoj zloj sreći, zovne kralj i da mi kaže: "Gospodine Zerekoviću, takva je i takva stvar! Vi vidite kako stvari idu i dokle smo doterali. A slušao sam za vas kao za jednog privrednika i pregaoca koji je počeo od malog, od ničega, i koji danas, hvala bogu... Pozvao sam vas, dakle, da vam poverim našu privredu, da je reorganizujete, da spasete sve u poslednjem času, i tako dalje i tako dalje" - ja bih se poklonio. "Neka me izvini Vaše Veličanstvo za slobodu i iskrenost", rekao bih, "ali smatram da ne bih poslužio Vašem Veličanstvu ni državnim interesima ako vam ne bih kazao istinu: polumere tu ne pomažu. Sve se iz osnova mora menjati. Hirurški nož tu treba. Samo sa vašim neograničenim ovlašćenjem mogu da se primim poverenog mi zadatka. Jer, treba to, pa to, pa to." 

Gazda Andrija izmahuje rukom, žena ide pogledom za njegovim pokretima, od kojih svaki označava neku veliku reformu. Jer on je već primio poverenu mu misiju reformatora narodne privrede. 

- Ne bih ja poznavao ni priznavao nikoga. Razumeš? Primio bih i saslušao svakoga, ali ne bi kod mene bilo bolećivosti ni obzira. Ne poznajem ja nikakvih "olakšavajućih okolnosti". Ko je neradin, neispravan, nepouzdan - sečem mu glavu bez milosrđa. Dođe neko: "Aman, gospodine ministre, nemojte, to je taj i taj - žena, sitna deca!" A ja hladan kao stena. Neumoljiv. I da vidiš ti kako bi stvari za kratko vreme krenule drugim putem. Pamtilo bi se i pričalo kad je Andrija Zereković uzeo državno kormilo u svoje ruke. 

Pred ženinim očima dve čvornate i maljave ruke drže i snažno okreću to imaginarno kormilo. 

Najposle, i ta se praksa svrši. Dođe trenutak zevanja i protezanja. Oči se smanje i zasuze. Ali, eto, sada se dešava sve češće da ni postelja ne donosi željenu tišinu. Pošto dovrši svoje dugo i zamršeno spremanje, četkar ne legne odmah, nego sedne na kraj ženinog kreveta, podvije jednu nogu poda se i nastavi da priča. 

Na belim velikim jastucima od češkog platna ističe se ženina pravilna glava, sa crnom bujnom kosom i modrim očima, a njen obnažen vrat i grudi koje iskaču ispod lakog pokrivača ostavljaju utisak zdravlja, netrošene snage i mirne lepote. Ali gazda Andrija ne vidi ništa od svega toga, nego kroz ženu i predmete koji je okružuju gleda u daleke predele svojih maštanja, pogledom kojim se tašti ljudi gledaju u ogledalu. Nekim stišanim i značajnim glasom, prateći sada svoje reči oštrim, prodirnim pogledom, gazda Andrija, onako neodeven, nastavlja večerašnji razgovor. 

- Niko ne zna do koje bih mere ja umeo da budem strog i neumoljiv. Da, da, mnogi mene površno poznaju. Misle da sam ovako uslužan, ljubazan i predusretljiv, da je to zbog nedostatka snage i smelosti, da sam ja neki mek i bolećiv čovek. E, vidiš, tu se varaju. Guja sam ja! Arnautin! Ja bih, kad to državna potreba zatraži, otpuštao, slao na robiju i ubijao ako treba. Jeste, ubijao, ubijao! I usna mi ne bi zadrhtala. Samo proverim stvar, ocenim i presudim, pa: fik! fik! fik! 

Tu gazda Andrija pokazuje kako se skidaju glave, sekući dlanom desne ruke iznad stisnute leve pesnice. Na protivnom zidu stoji njegova rastegnuta senka kao neka prepotopska životinja, a njegove ruke koje simbolično seku glave izgledaju kao nemirne žvale te zveri. 

Žena posmatra sitnog maljavog čoveka u spavaćici i toplom rublju, sa belom kapom na glavi. Kako on maše rukama, ispod košulje mu na mahove proviri stopalo one podvijene noge. Čas se ukaže, tvrd i velik, savijen nokat na palcu, čas kvrgava peta, suva i beskrvna, kao u mumije. Žena sklapa umorne oči samo na trenutak. Na teškim kapcima joj leže srebrni refleksi od male lampe sa noćnog stolića. I za to vreme čuje kako nad njom zadihan čovek nastavlja svoj državnički posao. 

- Fik! fik! fik! - sikće njegov glas divlje i strasno. 

Kad opet otvori oči, vidi njegov nepoverljiv i prodiran pogled, koji traži u izrazu njenog lica potvrdu ili poricanje. A zatim kao dokaz da on nije čovek slabe volje i plašljiva srca, priča joj jedan od svojih doživljaja iz mladosti. Ima ih svega četiri-pet i oni se ponavljaju često, ali četkar ih svaki put priča kao potpuno nove. Najčešće dolazi i najubedljivije zvuči priča o generalnom štrajku u Budimpešti, koji je gazda Andrija doživeo kao mlad kalfa. Tada je on pred očima uplašene mase radnika, koja se bila sabila u neki mrtvi ugao, prešao mirno preko celog trga preko koga su zviždali ubojni meci žandarmerije sa druge obale Dunava. I posle, ceo svet se pitao ko je taj mladić koga kuršum, izgleda, ne bije; i hteli su da ga na rukama nose, fotografišu, i pred novinare izvode, ali on se sklonio, nije mu bilo do toga. 

Anica zna dobro tu priču, ali ona je svaki put prati i proverava u svom jakom pamćenju da li četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude.

- Da, da, draga moja, nije gazda Andrija neka zadušna baba - kaže čovek u spavaćici nekim uvređenim glasom i prekorno, iako žena nije ništa rekla, a gornja usna mu na jednoj strani lako podrhtava. 

Žena, u neprilici, obara pogled. 

Najposle, čovek se rešava da legne, gasi svetlost, umotava se u jorgan od ružičaste svile, da brzo zaspi, uz neko lagano gunđanje koje biva sve tiše. A rasanjena žena širi oči i u tami gleda neprestano nepravilne oblike gomilice koju jorgan i njen zaspali muž stvaraju tu pored nje. San joj neće na oči. 

Prve godine ona je slušala muževljeva hvalisanja i sitne priče u kojima je on uvek velika ličnost, slušala bez uzbuđenja, gotovo bez ikakvog učešća sa svoje strane, uzdržavajući se da ne zeva i pretvarajući se da je stvar bar donekle zanima. Ali njegova pričanja su rasla, bivala sve duža i smelija, sve nasrtljivija i čudnija. Počelo je da joj se gadi. Izgledalo joj je nedostojno da mora satima da sluša hvalisanja i izmišljotine ovoga čoveka i da pokazuje pažnju i iskreno učešće. Vređalo ju je što on misli da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne smatra za potrebno ni da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije. Još kao devojka ona je slušala od udatih žena i drugarica da ima nevaljalih i nastranih muškaraca koji imaju bolesne prohteve i koji traže od žena nedostojne i neprirodne stvari. Ona ne poznaje ni takve ljude ni njihove načine, ali ovo što radi njen muž moglo bi, kako joj se čini po njenom osećanju, biti to ili nešto slično. U svakom slučaju, ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju i zlostavljaju na bezdušan, podmukao, a prividno bezazlen i dopušten način. Ona se stidi zbog svega toga. Boli je i peče neizdržljivo, svakim danom sve više, to duboko osećanje poniženja i stida, ali umesto da taj bol izazove u njoj prirodan nagon za samoobranom, on joj oduzima potpuno reč, koči pokret, ubija svaku odluku još u samoj zamisli. A ta njena pasivnost i neotpornost podsticala je još više četkara da se smelo i bezobzirno zaleće u sfere hvalisanja i junačenja. Ta zdrava i pametna žena, razbuđena a nezadovoljena u svojoj jakoj ženskosti, mogla je jednim pokretom svoje snažne ruke da obori sitnog čoveka, da ga povije u njegov jorgan kao neku nakaznu bebu i da mu pripreti da spava, mogla je jednom rečju da ga ućutka i dozove pameti, i da mu pokaže koliko je lud kad tako govori i još luđi kad misli da ima nekoga ko je toliko lud da ga sluša i da mu veruje. Mogla je i želela je svom dušom da to učini, pa ipak nije nalazila snage za to. I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela. I puštala je svako veče da četkar izvodi pred nju kao pred najmljenog svedoka svoju maskaradu laži i nezdravih tlapnji. 

A kad on, zasićen i zadovoljen, legne i zaspi, ovako kao sada, ona tek onda potpuno oseti izuzetnu težinu i nakaradni jad svoga položaja. Oseća se unižena, zgužvana i uprljana, kao da su o nju otrli neke vlažne i nečiste ruke, a zatim je bacili u ovu mračnu dubinu. Pomišlja da bi trebalo da se brani i spasava, ali ne vidi kako. I nesreće imaju svoje kategorije. U koju spada ova? Izgleda da to ne može da se odredi. A ono što ne može da nađe mesta ni u jednoj od postojećih kategorija, treba svak da snosi sam, jer tome nema leka. Jedan čovek, pogotovu jedna žena, mora u odbrani svojih prava i svoje ličnosti da se osloni na druge ljude i na svoje pravo onakvo kakvo je formulisano u zakonima, ili bar u shvatanjima i navikama društva. A na šta ona može da se požali u ovom prividno savršenom braku? Kako da kaže drugima da je zlostavljana na izuzetno ružan i tako nepodnošljiv način, da mora da beži i da se spasava ako neće da izludi i svisne od dosade, stida i gađenja nad njim i nad samim sobom? Kako da dokaže da je život u ovoj čestitoj, bogatoj kući uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog čoveka - nepodnošljiv? I zbog čega? Kako da to učini, kad ni sama pred sobom ne ume da se izrazi, kad ni ovde među četiri zida, pred samim ovim kukavcem, ne nalazi snage da se odbrani i zaštiti? Zna samo jedno, da pati i da dugo neće moći izdržati. Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca. 

U ovim trenucima ona najčešće misli o bežanju iz ove kuće. Kao što se u detinjstvu, ovako u toploj postelji i tami, mašta o fantastičnim doživljajima, velikim srećama i čudnim uspesima, tako ona sada zamišlja kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka. Jednom odlukom i jednim pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako strašno po nju i nerazumljivo u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemogućno i neizvodljivo. Pa ipak, već minut docnije uhvati samu sebe kako opet zamišlja svoje bekstvo do u sitnice. U trenutku kad nikog nema u kući, pobacati u svoj devojački kofer najnužnije stvari, samo one koje je donela, i okrenuti leđa svemu. Prosto se vratiti u malu očevu kuću na periferiji. Tu su pored oca još i najmlađa sestra i brat. Ona studira filozofiju i piše stihove, a on je bolešljiv i ne voli da radi, ali lepo svira u gitaru i tako je dobar da ima nadimak "anđelska duša". Istina, otac je nabusit, čovek na svoju ruku. Istina, kuća je teška. Posla mnogo i uvek ponešto nedostaje. Ali šta je to sve prema ovome ovde? Kao neostvarljiv san i nedostižna sreća izgledaju joj sada sirotinja i kulučenje njenog nekadašnjeg života, kao nešto što se ni po koju cenu i ni na koji način ne može postići kad se jednom napusti. Jer ona zna dobro da je otac ne bi ni primio u kuću, da bi se našla sama, protiv celog sveta, da bi bekstvo značilo nelogičan i strašan korak, isto što i samoubistvo. I žena sklapa oči čvršće i, budna, ipak uporno sanja i dalje svoj san o bežanju očinskoj kući. 

Sve su češći i sve duži bivali ti časovi bez sna, u kojima ona leži pored male humke zaspalog čoveka, koji će prvom prilikom, u razgovoru sa gostima, kazati skromno, a samouvereno: 

- Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao. 

Zna ona tu rečenicu napamet, kao i sve ostalo. 

I dok to misli, mlada žena oseća bol u otežalim dojkama, bol koji raste, raste i nagoni je da pritiskuje prsa obema rukama, ali tada se bol razlije po telu i ona guta jauk sa suzama. Mišići na bedrima poigravaju tako da je njene rođene noge gone da ustane. Dušnik joj svaki čas poleće ka ustima i oduzima dah. 

Tako bdi i tako u neko doba i zaspi, kad je njen umor uveri da je uzaludno tražiti izlaz tamo gde ga nema i da će sutra biti, bogzna kako i otkud, bolje, bolje ili bar drugačije. 

A sutra je isto, i gore. 

Do podne se oseća još nekako mirna i zaštićena. Između nje i sinoćnje večeri stoji pregrada od malo sna i zaborava. Gubi se u izdavanju naredaba i sitnim kućnim poslovima. Ali već oko podne počinje strah od noći i onoga što ona može da donese. A može da donese sve. 

U neodoljivoj potrebi da uzdiže sebe i nipodaštava sve što živi i stoji pravo, četkar je svake večeri razarao i obarao poneku ustanovu, neku struku ili neku istaknutu ličnost, i na tim ruševinama postavljao svoj sopstveni lik u natprirodnoj veličini svoje dugo tajene, razbesnele i groteskne mržnje na sve, i svoje zavisti svakome na svemu. Tada je pod svetlošću njegove kritike i ironije sve oko njega ispadalo nejako, nedovoljno i nesavršeno: državna uprava, vojska, privreda; pa i sama crkva, za koju je pokazivao još najviše poštovanja, bila je suviše liberalna i labava u svojoj organizaciji. Radništvo je raspušteno i nedovoljno iskorišćeno, sudovi suviše blagi i spori, sve vlasti zaražene mekuštvom i neradom. Svi ljudi pokvareni ili nesposobni i lenji. Ukratko, svet pun rugobe i nesavršenstva. 

Bilo je i večeri kad je gazda Anđrija vodio svoju ženu u pozorište. To su bili za nju radosni sati. Od detinjstva je volela pozorište, naročito operu. Osim toga, za nju je bio srećan svaki trenutak u kom nije morala da bude nasamo sa mužem, jer tada je on bio onaj mirni, ozbiljni gazda Andrija, sa svojim poznatim "lepim načinom", bez traga onog samo njoj poznatog naličja. 

Kad bi se vratili iz pozorišta, žena je uvek nastojala da što pre legne, izbegavajući razgovor, kako bi u sebi sačuvala ono raspoloženje svetlog i toplog uzbuđenja koje u njoj ostaje posle pozorišnih predstava, naročito posle muzike i igre. Ali je sve ređe u tome uspevala. Četkar ju je gonio do u postelju. Pošto bi dugo i pažljivo izvodio svoje spremanje, kao neku liturgiju u čast samom sebi, našao bi se pred ženom koja je već unapred strepela, prikleštena u krevetu, iz koga nije bilo bekstva ni spasa. Nadugo i potanko joj je objašnjavao tada kako balet Narodnog pozorišta ne valja ništa, kako je sve na pogrešnoj osnovi, nesavesno, nesposobno, slabo, aljkavo. Nadnosi se nad nju i dokazuje kako slavni igrač Krajevski, koga su gledali te večeri, uživa nezaslužen glas, kako je večeras mlako i nemuški igrao mladog viteza oko usnule princeze. 

- Šta misli taj lepotan, da je sva veština u bademastim očima i ufitiljenim brčićima? Zar onako prilazi zaljubljen čovek ženi za kojom čezne? Nisam igrač ni umetnik, niti je to moj posao, ali dođe mi da se dignem pa da mu ja pokažem kako se to radi. AIi, ne bio im ja dirigent i baletmajster! Ne bi kod mene bilo vrdanja ni zabušavanja, to možeš da budeš uverena, niti onog kobajagi skakutanja hop-cup. Imali bi oni meni da stoje na prstima i da se vrte oko sebe dok im krvavi svetlaci ne počnu da skaču. Imao bi taj da leti kad ja samo okom krenem - razumeš? - a ne da se krevelji i čengija, a ovamo veliku platu prima i zove se umetnik i igrač. 

I, onako opremljen za spavanje, dugoj spavaćici, bez zuba, sa vatom koja viri iz nosa i uha, četkar se naginje nad ženom u krevetu i diriguje nemom orkestru i nevidljivim igračima, strogo i neumoljivo, a zatim se propinje silovito i pokazuje kako bi, po njegovom mišljenju, trebalo da radi slavni igrač oko princeze na sceni. 

I sve se to završi njegovim tvrdim, bezobzirnim snom, na koji je on tako ponosan, i njenom bolnom nesanicom. A sutra naveče ponavlja se ista igra sa drugom sadržinom. 

Ona ne zna više ni kako sebi da to objasni, ali samo vidi da se njen muž po svršenom poslu, kad posle večere ostane s njom nasamo, prosto pretvara u čudovište. I svake večeri to je neka druga uloga koju on pred njom igra, svaki put sve manje logična i verovatna, sve odvratnija i strašnija. Ona ne nalazi snage da ga u tome spreči, ni da se brani, sluša ga sa dosadom, sa gnušanjem, pa sa užasom, jer nju od tih razgovora počinje u poslednje vreme već istinski strah da hvata. Zna da je sve samo naklapanje nemoćnog jadnika, koji noću, u časovima posle trezvenog dnevnog posla i pre mirnog noćnog sna, otvara svoj vašar čudovišta i pokazuje svoje, svetu nepoznato, naličje, i to samo pred njom, ženom koju hrani i odeva i pred kojom, dosledno, ne mora da ima nikakvog stida ni obzira. Zna, pa ipak je hvata strah. Jer u svom hvalisanju i nabrajanju svega što bi on mogao da uradi, da je nešto onaj i onakav kakvim se u tom trenutku zamišlja, četkar je već odavno prešao granice ne samo onoga što je verovatno i mogućno nego i onoga što je dopušteno i prirodno. 

Sad su večeri sve češće bivale za njega prava orgija sujete, žudnja za vlašću, pomame za silom i slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi - a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor pođe, na primer, od jedne opširne vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena, očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju: ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu? 

Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim osmehom govori ženi: 

- Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te "radi se o crnomanjastom snažnom čoveku visokog rasta", te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale. 

Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi:

 - A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije "potpuno isključen", na koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni cmomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha! 

Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom.

- Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke. 

Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči. 

- To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek, dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani. 

Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine. 

Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči. 

- Eto, vidiš da misliš - nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju - vidiš da sam pogodio. A to je zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti čašu vode. "Izdala si - zna se šta te čeka!" Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija - na!- a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi - na! na! na! - i gotovo! 

Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom, dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko - a već da izgubi olovku ili da je zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. "Još šest godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali od gladi", tako joj je govorio, dobro se seća. 

Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja: - Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti. 

Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute. 

Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje. 

A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom. 

U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se, onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to donosi bolest, ili smrt - u svakom slučaju oslobođenje. 

Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje. 

Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći - prsne ceo taj život u komade. 

Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute. 

Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica - neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao - privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo. 

Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.