Žorž Bertal - LJUBIČICE

Već od nekoliko godina Pavle Ternak pati od bolesti srca, koja se sve više pogoršava i napreduje, i zbog nje mora izbegavati svaki napor i svako uzbuđenje. Gotovo nikuda nije izlazio, bojeći se neprilika od srčanih neprilika.

Tek u svojih dvadeset i pet godina, bez ikakvog srodnika, bez ikog svoga, provodio je dane nadgledan jednom starom služavkom i prekraćujući kadikad vreme u društvu svoga vernog i dragoga prijatelja Armana Sonijera, koji nije tražio za sebe većeg i boljeg društva, i smatrao je za dužnost i uživanje da teši svoga nesrećnog druga iz koledža.

Pavle Ternak strasno je voleo pozorište, ali eto sad mu bolest nije dopuštala da ga posećuje, nego tek samo pokatkad, vrlo retko.

Jedne večeri beše video glumicu jednu i smrtno se zaljubio u nju.

Blanša Lenvi - tako se je zvala ona - svako veče pri dolasku u pozorište, dobijala je po jednu divnu kitu ljubičica i hartijicu sa jednom jedinom reči na njoj: „nepoznati".

- Zašto joj se ne pokažeš, pa da joj se predstaviš? - pitao bi ga češće Annan.
- Zašto da se upoznajem s njom? Požudna a koketna, svojom živom prirodom, samo bi se mogla podsmevati i šaliti s jednim turobnim i ćutljivim zaljubljenkom, kao što sam ja. Našto to? Moje joj se ljubičice mogu dopadati, biće joj po volji, a ja ću zanavek ostati - „nepoznati".

Glumica za neko vreme nije marila za kitu ljubičica koju je redovno dobijala svako veče, i bila je ravnodušna i prema njoj i prema svome tajanstvenom pokloniku.
- Evo poklona od moga odsutnog prijatelja - govoraše, smejući se, pri dobroj volji, kad bi dobila ljubičice.

Ali malo po malo mirisavi glasnik plašljive i snebivljive ljubavi otpoče je zanimati i pobuđivati kod nje radoznalost.
- Dokle li će trajati to postojanstvo „nepoznatoga"? - pitala se pokatkad zamišljeno; i poče se bojati da jedne večeri na vratima pozorišta neće zateći kiticu ljubičica na koje se beše navikla.

Naposletku, veoma zavole ovo cveće i nosila ga je, zakitivši se mirisnim cvetićima, milijim i dragocenijim od sjajnih i skupih buketa koje su joj slali na balkon njeni mnogobrojni poklonici.

Jedne večeri ne beše kitice ljubičica, kao obično. Blanša je naslućivala, da predstoji neka nesreća, predviđala je da se nešto moralo dogoditi. Mesto ljubičice, beše za nju jedno pisamce. Otvori ga i pročita.

Gospođice, „Nepoznati" se zvao Pavle Ternak. Noćas sam mu zaklopio oči. Umro je pominjući vaše ime. Biće sahranjen sutra, u jedanaest, u groblju Monmartr.
Arman Sonije

Blanša provede veče veoma dirnuta ovim neočekivanim događajem. Ovaj „nepoznati", koga nikad ni videla nije, a koji je nju ljubio, umro je s njenim imenom na usnama...

Sutradan u jedanaest sati jedna mrtvačka kola uđoše u groblje, praćena dvema ličnostima: jedno je bila stara služavka, a drugo verni prijatelj mladoga „nepoznatog", koji je patio od mane u srcu.

Blanša je stajala i čekala pored otvorene rake i kad se spustiše nosila, kleče i položi jednu kiticu ljubičica. Kad je ustala, s trepavica joj se otkidoše dve vrele suze.