A. P. Čehov - ŠALA

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, kojaj me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! verujte mi, ostaćemo čitav i nepovređeni.
Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.

- Ja vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu dru gi put ne smem - kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha. - Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene.
Šta? – pitam ja.
Haj'te još jednom... da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava - izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
A meni... meni se dopada ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada,, ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečem razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! Aja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.„ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... „Zzzz,,... zvrje saonici. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...

Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ili već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravou bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem...

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka,,, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Halil Džubran - SLOMLJENA KRILA

***

Novela »Slomljena krila« od Halila Džubrana, istinita je, autobiografska priča o zabranjenoj ljubavi. Halil Džubran se, u vremenu dok živi u Bejrutu, zaljubljuje u đevojku po imenu Hala Daher (kojoj u noveli daje ime Salma Karama). Ljubav je obostrana, čista, duboka, platonska. Međutim, Salmin otac, bogat i ugledan čovjek, »pritiješnjen« nadbiskupovom voljom, pristaje da Salmu uda za nadbiskupovog sinovca, praznog i besposlenog čovjeka, koga, uostalom kao i nadbiskupa, interesuje jedino bogatstvo Daherovih.

Svjesna patrijahalne sredine u kojoj žive, obećanja njenog oca koje je zakon neprikosnoven, opasnosti i mogućeg poniženja kojem izlaže svog voljenog, Halila Džubrana, Salma Karama, zarad sreće voljene osobe, odbija da se dalje sastaje sa njim. Govori mu: »...Ti znaš da te volim kao majka jedino dijete, i ta me je ljubav naučila da te štitim od sebe same. To je ljubav očišćena, koja mi ne da da sa tobom odem do na kraj svijeta, Zbog nje ću ubiti ovo što osjećam, ne bi li ti živio slobodno i čestito, zaštićen od prekora i zlih jezika. Ograničena ljubav traži da posjeduje voljeno biće. Beskrajna ljubav traži samu sebe«.

U braku sa nadbiskupovim sinovcem, nevoljena i ponižena, Salma umire ubrzo poslije porođaja, slomljena saznanjem da je sin kojeg je rodila odmah umro.

Sjećajući se tog dijela svog života, pišući novelu o njemu, u Njujorku 1912 god đe je tada i živio, Halil Džubran kaže: »Danas, kada su zlosretne godine s izbrisanim slikama tih dana iza mene, ostale su od tog lijepog sna samo bolne uspomene koje lepršaju kao nevidljiva krila nadamnom, otkidajući duboko u grudima tužni uzdah natopljen suzama očaja i žaljenja... Salma – lijepa, slatka Salma otišla je iza plavog horizonta i na ovom svijetu od nje su ostali samo bolni jecaji u mojoj duši i grob mermerni u sjenci čempresa. Taj grob i ova duša je sve što je ostalo da svijetu pripovijeda o Salmi Karama, ali tišina koja štiti grobove ne otkriva tajnu koju su Bogovi sakrili u tamu kovčega. Ali jecaj i bol govore, i sada se slivaju u kapima crnog mastila, iznoseći na svijetlo sjenke tužne priče koje koju su sačinile ljubav, ljepote i smrt. Vi, s kojima sam se u mladosti družio i koji u Bejrutu živite, kada prođete pored groblja u blizini borove šume, uđite bez riječi i pođite lagano da koracima ne poremetite treperenje onih koji spavaju pokriveni vlažnom zemljom. Zastanite s poštovanjem pored Salminog groba, pozdravite umjesto mene zemlju koja je zagrlila njeno tijelo. Sjetite me se, s uzdahom govoreći u sebi: 'Ođe su sahranjene nade tog mladića koga je sudbina odnijela daleko, ođe su se skrile njegove želje i njegove radosti, presahnule njegove suze, osmjeh iščezao. Među ovim nijemim grobovima njegova tuga je uzrastala s čempresima i vrbama. Svake noći njegov duh lebdi nad ovim grobom praćen sjećanjem, ponavljajući zajedno sa utvarama samoće tužne pjesme, oplakujući s granama đevojčicu koja je juče bila dirljiva pjesma na usnama života, da bi danas postala nijema tajna u grudima zemlje'.

Drugovi moje mladosti, zakunite se ženama koje ste voljeli da ćete staviti vijenac od cvijeća na grob žene koju sam volio. Cvijeće koje bacite na jedan zaboravljeni grob biće slično kapi rose koja klizne iz očiju jutra na lišće uvele ruže«


Iz novele:

»...Stablo koje u pećini raste, ploda ne daje. Salma Karama je bila u sjenci života i nije imala đece. Slavuj ne savija gnijezdo u kavezu, da pilićima ropstvo u nesleđe ne ostavi. Salma Karama je bila zatočenik nesreće, a nebo ne dijeli život robovima. Đecu rađaju ljubav i nježnost. Salma Karama nikada nije osjetila dah nježnosti, njiti dodir ljubavi u tom raskošnom domu na obali mora u Ras Bajrutu, ali molila se skrušeno u tišini noći da joj nebo pošalje dijete, koje će joj svojim ružičastim prstima pokupiti suze i svijetlom u očima izbrisati sjenku iz njenih očiju.
Molila se s toliko jada, da je nebo molitvom prekrila. Od jauka razišli su se oblaci i nebo je čulo njeno dozivanje. Poslalo je utrobi njenoj pjesmu, koja iz dana u dan biva sve ljepša. Poslije pet godina braka spremilo je da bude majka i izbrisalo njeno poniženje i sramotu.
Stablo koje raste u pećini priocvjetalo je, da bi ploda dalo.
Slavuj zatvoren u kavez počeo je da savija gnijezdo od perja svojih krila.
Sirota Salma Karama pružila je ruke, vezane lancima, da primi dar sa neba...

...U zoru je Salma rodila sina. Kada je čula njegov plač, otvorila je oči od bola stisnute i viđela radosna lica u sobi... Kad je sunce izašlo, Salma je prinijela dijete grudima. Otvorilo je oči po prvi put, pogledalo je u oči, zatreptalo i zatvorilo ih posljednji put. Ljekar priđe, uze ga iz njenog naručja i niz obraz mu skliznuše suze. Prošaputa:
-Ovo je gost koji zauvijek odlazi!
Rodilo se u zoru, umrlo ujutru. Može li iko da nam kaže je li vrijeme između zore i jutra kraće od vremena koje prođe između pojave i nestanka naroda?
Rodilo se kao misao, umrlo kao uzdah, nestalo kao sjenka. Salma je probala ukus materinstva, ali dijete nije ostalo u životu da je usreći i skloni ruku smrti s njenog srca.
Jedan kratak život je počeo krajem noći, završio se na početku dana i bio kao kap rose, koja se iz očiju tame izlije i osuše je dodiri svijetla.
Riječ koju je nebeski zakon izgovorio, pokajao se zbog nje i vratio je u tišinu vječnosti...
Biser koji je osjeka iznijela na obalu, a plima ga dubinama vratila...
Ljiljan tek što je procvjetao iz čaški života, zgažen pod nogama smrti...
Dragi gost koga je Salma iščekivala, ali otišo je odmah. Nestao je, tek što je vrata otvorio...
Plod koji se pretvorio u zemlju, tek što je dijete postao. Takav je ljudski život, život naroda, život sunca, zvijezda... Salma pogleda u ljekara, uzdahnu i povika:
- Dajte mi moje dijete, da ga zagrlim, da ga podojim...
Ljekar spušti glavu, reče uzbuđeno:
- Dijete je umrlo, gospođo. Budite jaki, da biste dalje živjeli.
Salma ispušti strašan krik, zatim na trenutak zaćuta. Osmjehnu se radosno, lice joj se ozari, kao da je spoznala nešto što znala nije i reče mirno:
- Dajte mi tijelo mog đeteta. Nek moje mrtvo dijete bude blizu mene.
Ljekar ga donese i stavi joj ga u naručje. Privila ga je na grudi, okrenula se prema zidu i rekla mu:
- Došlo si da me odvedeš. Došlo si da mi pokažeš put ka obali. Ja sam tu, kreni preda mnom, da izađemo iz ove mračne pećine.
Ubrzo, kroz zastore na prozoru prodrla je sunčeva svjetlost i razlila se na dva nepomična tijela na postelji koju je čuvao materinski strah i zaklanjala krila smrti...

... Sjutradan su Salmu obukli u bijelu vjenčanicu, položili u sanduk obložen bijelom kadifom. Dijete je umotano u pelene, položeno u majčino naručje, sahranjeno na njene mirne grudi.
Odnijeli su tijela u jednom sanduku i krenuli sporo kao nesreća, slično otkucajima srca u grudima samrtnika. Bio sam u pogrebnoj povorci...
...Ljudi su otišli. Ostao je grobar s lopatom u ruci. Prišao sam i upitao:
- Sjećaš li se đe je grob Farisa Karame?
Zagleda se u mene, pokaza na Salmin grob i reče:
- U ovu raku položio sam tijelo njegove šćerke na njegove grudi i na njene grudi tijelo đeteta njenog. Na kraju ovom lopatom nasuo sam zemlju.
Odgovorio sam:
- U ovu raku sahranio si i moje srce. Mnogo posla za tebe!
Kada je grobar iščezao iza čempresa, izdalo me srce. Na Salmin grob sam pao i za njom zaplakao«

Žorž Bertal - LJUBIČICE

Već od nekoliko godina Pavle Ternak pati od bolesti srca, koja se sve više pogoršava i napreduje, i zbog nje mora izbegavati svaki napor i svako uzbuđenje. Gotovo nikuda nije izlazio, bojeći se neprilika od srčanih neprilika.

Tek u svojih dvadeset i pet godina, bez ikakvog srodnika, bez ikog svoga, provodio je dane nadgledan jednom starom služavkom i prekraćujući kadikad vreme u društvu svoga vernog i dragoga prijatelja Armana Sonijera, koji nije tražio za sebe većeg i boljeg društva, i smatrao je za dužnost i uživanje da teši svoga nesrećnog druga iz koledža.

Pavle Ternak strasno je voleo pozorište, ali eto sad mu bolest nije dopuštala da ga posećuje, nego tek samo pokatkad, vrlo retko.

Jedne večeri beše video glumicu jednu i smrtno se zaljubio u nju.

Blanša Lenvi - tako se je zvala ona - svako veče pri dolasku u pozorište, dobijala je po jednu divnu kitu ljubičica i hartijicu sa jednom jedinom reči na njoj: „nepoznati".

- Zašto joj se ne pokažeš, pa da joj se predstaviš? - pitao bi ga češće Annan.
- Zašto da se upoznajem s njom? Požudna a koketna, svojom živom prirodom, samo bi se mogla podsmevati i šaliti s jednim turobnim i ćutljivim zaljubljenkom, kao što sam ja. Našto to? Moje joj se ljubičice mogu dopadati, biće joj po volji, a ja ću zanavek ostati - „nepoznati".

Glumica za neko vreme nije marila za kitu ljubičica koju je redovno dobijala svako veče, i bila je ravnodušna i prema njoj i prema svome tajanstvenom pokloniku.
- Evo poklona od moga odsutnog prijatelja - govoraše, smejući se, pri dobroj volji, kad bi dobila ljubičice.

Ali malo po malo mirisavi glasnik plašljive i snebivljive ljubavi otpoče je zanimati i pobuđivati kod nje radoznalost.
- Dokle li će trajati to postojanstvo „nepoznatoga"? - pitala se pokatkad zamišljeno; i poče se bojati da jedne večeri na vratima pozorišta neće zateći kiticu ljubičica na koje se beše navikla.

Naposletku, veoma zavole ovo cveće i nosila ga je, zakitivši se mirisnim cvetićima, milijim i dragocenijim od sjajnih i skupih buketa koje su joj slali na balkon njeni mnogobrojni poklonici.

Jedne večeri ne beše kitice ljubičica, kao obično. Blanša je naslućivala, da predstoji neka nesreća, predviđala je da se nešto moralo dogoditi. Mesto ljubičice, beše za nju jedno pisamce. Otvori ga i pročita.

Gospođice, „Nepoznati" se zvao Pavle Ternak. Noćas sam mu zaklopio oči. Umro je pominjući vaše ime. Biće sahranjen sutra, u jedanaest, u groblju Monmartr.
Arman Sonije

Blanša provede veče veoma dirnuta ovim neočekivanim događajem. Ovaj „nepoznati", koga nikad ni videla nije, a koji je nju ljubio, umro je s njenim imenom na usnama...

Sutradan u jedanaest sati jedna mrtvačka kola uđoše u groblje, praćena dvema ličnostima: jedno je bila stara služavka, a drugo verni prijatelj mladoga „nepoznatog", koji je patio od mane u srcu.

Blanša je stajala i čekala pored otvorene rake i kad se spustiše nosila, kleče i položi jednu kiticu ljubičica. Kad je ustala, s trepavica joj se otkidoše dve vrele suze.