U jednom osamljenom vrtu beše prekrasna, mirisna
ljubičica, zadovoljna među svojim srodnicama, radosno zanjihana među tananim
travama.
Jednog jutra, rosom namočena, podigla je glavu, oko sebe
pogledala i spazila ružu visoko izraslu, tananoga struka i gordo uzdignute
glave, kao da je zrak svetlosti što blista sa smaragda. Ljubičica otvori plave
usne i uzdišući reče:
- Koliko sam nesrećna među mirisnim biljem i koliko sam
niska među cvetovima! Priroda me stvori malom, ništavnom; živim priljubljena uz
zemlju i ne mogu se izdignuti k plavetnilu neba, niti lice okrenuti ka suncu
kao što to čine ruže.
Čula ruža šta govori njena komšinica ljubičica, nasmejala
se i rekla:
- Baš si ti nerazumno cveće! Živiš u blagodeti čiju
vrednost ne znaš ni ceniti! Priroda ti je darovala mir, tananost i lepotu kakve
nema mnogo mirisno bilje. Okani se naopakih želja i zločestih prohteva! Budi
zadovoljna svojom sudbinom i znaj da više postižu oni što miruju, da onaj ko
više traži ima nevolja.
Ljubica odgovori:
- Ti me tešiš, ružo, jer si sama dobila ono što si
želela, i prezireš moju malenkost jer si sama velika. Teško pada pridika
srećnika na srce nesrećnika, i surov je moćnik kada drži govor nejakima!
Čula priroda razgovor ruže i ljubičice pa je začuđena,
povišenim tonom rekla:
- Šta je s tobom, ljubičice, ćeri moja? Mislila sam da si
skromna, zadovoljna svojim malim rastom i ponosna svojim položajem. Nisu li te
ružne želje ponele, nije li ti razum pomutila prazna veličina?
Glasom punim molbe i umilnosti, ljubičica kaza:
- Moja majko velika i moćna, moja majko svemilosna, svim
srcem te molim i svom dušom svojom da uslišaš moju molbu i učiniš me ružom
makar samo za jedan dan.
Priroda joj reče:
- Nisi ni svesna šta tražiš, ti ne znaš kakva se
nepojmljiva stradanja kriju iza prividne veličine. Ali, ako te povećam i tvoj
lik u ružu pretvorim, zažalićeš bez ikakva razloga.
Onda ljubica reče:
- Pretvori ovo telo ljubičice u tankovitu ružu uzdignute
glave. Šta god da se zatim dogodi biće posledica mojih želja i ciljeva.
Priroda joj reče:
- Uslišiću tvoju molbu, nerazumna, buntovna ljubico, ali
bićeš sama kriva ako te jadi i nevolje obhrvaju.
I priroda pruži svoje tajne, čarobne prste, dotače
korenje ljubičice pa se ona u trenu pretvori u prekrasnu ružu što nadvisuje
drugo cveće i sve mirisno raslinje. Ali popodne istoga dana nebo se prekri
crnim oblacima bremenitim vihorima, pomamiše se prirodne sile, počne grmiti i
sevati pa vrtovi stupiše u boj sa jurišnim pljuskovima i vetrovima. Polomi se
granje, posrnu mlado drveće, počupa se gordo cveće i samo ostade nisko mirisno
raslinje, priljubljeno uz zemlju ili skriveno među liticama.
U osamljenom vrtu oluja je besnila više nego u drugim
vrtovima. Oluja nije prestajala, niti su se oblaci razilazili sve dok nije
cveće u njoj sasvim pokidano. U tome silnome boju spasilo se samo nekoliko
ljubičica sakrivenih uz vrtne zidove. Jedna mlada ljubičica podigla je glavu,
videla šta se dogodilo sa vrtnim cvećem i drvećem, radosno se osmehnula i svoje
prijateljice dozvala:
- Pogledajte šta je oluja učinila sa gordim i
samoljubivim cvećem.
Druga ljubičica reče:
- Mi smo uz zemlju priljubljene pa smo se zato spasile
oluje i vetrova.
Treća ljubičica reče:
- Iako smo krhkog tela, oluja nas ne može savladati.
Tada kraljica ljubičica ugleda u blizini ružu koja je još
juče bila ljubičica, a sada ju je oluja iščupala, vetrovi joj listove rasuli i
bacili je na mokru travu te je ličila na žrtvu koju je neprijatelj strelom
pogodio. Kraljica ljubičica podiže njeno telo, pokupi joj listove i reče svojim
drugrima:
- Pogledajte, ćeri moje! Pogledajte ljubičicu koju su
velike želje zanele pa se u ružu pretvorila da bi se zakratko uznosila, a zatim
je stradala. Neka vam ovaj prizor bude pouka!
Tada ruža na samrti zadrhta, sakupi poslednju snagu i
isprekidanim glasom kaza:
- Poslušajte, vi koje ne shvatate i koje se datim
zadovoljavate, vi koje se oluja i vetrova plašite! Juče sam, kao vi, sedila u
svome zelenom lišću, zadovoljna sudbinom. Ali je to zadovoljstvo bilo velika
prepreka koja me je delila od oluja i vetrova života, ono je moj život svodilo
u granice spokoja, mira i sigurnosti. Mogla sam živeti kao i vi, uz zemlju
priljubljena, sve dok me zimski snegovi ne prekriju i dok ne odem, kao i moje
prethodnice, u pokoj smrti i ništavila, a da ne spoznam tajne sveta, kao što ih
nisu spoznale ni druge ljubičice otkako postoje. Mogla sam odustati od svojih
želja i uzdržati se od onoga što po sebi nadilazi moju prirodu. Ali sam u
tišini noći osluškivala i čula kako se veliki svet obraća ovome svetu: Svrha
svega što postoji je da stremi iza onog što postoji. Moja duša se tada pobunila
protiv svoga stanja, moje biće je žudilo da dosegne ono što ga nadmašuje;
stalno sam se protiv sebe bunila i žudila za onim što mi ne pripada, sve dok
nije moja pobuna postala silna i dok nije moja čežnja delotvornom voljom
prestala. Tada sam od prirode tražila - a priroda je samo očitovanje naših
potajnih snova - da me pretvori u ružu, što je ona i učinila. Priroda često
preobražava svoja lica i obličja prstima čežnje i nadanja.
Ruža naglo ućuti, zatim dodade puna ponosa i gordosti:
- Živela sam kratko, ali kao prava kraljica. Gledala sam
svemir očima ruže, slušala šaptanje etera ušima ruže i svetlost sam doticala
ružinim listovima. Može li neka od vas moje dostojanstvo dosegnuti?
Potom ruža savi vrat i, glasom na umoru, još kaza:
- Ja sada umirem. Umirem, ali s nečim u duši što ni jedna
ljubičica pre mene nije imala. Umirem, ali sam saznala šta ima izvan
ograničenog prostora u kome sam rođena. To je prava vrednost svakog bića koje
traje u vremenu.
Ruža sklopi svoje listove, malo zadrhta i preminu s
nebeskim osmehom na licu, sa osmehom nekoga kome je život ispunio nadanja, sa
osmehom pobede i trijumfa, sa osmehom boga.
