понедељак, 22. јануар 2024.

Halil Džubran - JOGUNASTA LJUBIČICA


U jednom osamljenom vrtu beše prekrasna, mirisna ljubičica, zadovoljna među svojim srodnicama, radosno zanjihana među tananim travama.

Jednog jutra, rosom namočena, podigla je glavu, oko sebe pogledala i spazila ružu visoko izraslu, tananoga struka i gordo uzdignute glave, kao da je zrak svetlosti što blista sa smaragda. Ljubičica otvori plave usne i uzdišući reče:

- Koliko sam nesrećna među mirisnim biljem i koliko sam niska među cvetovima! Priroda me stvori malom, ništavnom; živim priljubljena uz zemlju i ne mogu se izdignuti k plavetnilu neba, niti lice okrenuti ka suncu kao što to čine ruže.

Čula ruža šta govori njena komšinica ljubičica, nasmejala se i rekla:

- Baš si ti nerazumno cveće! Živiš u blagodeti čiju vrednost ne znaš ni ceniti! Priroda ti je darovala mir, tananost i lepotu kakve nema mnogo mirisno bilje. Okani se naopakih želja i zločestih prohteva! Budi zadovoljna svojom sudbinom i znaj da više postižu oni što miruju, da onaj ko više traži ima nevolja.

Ljubica odgovori:

- Ti me tešiš, ružo, jer si sama dobila ono što si želela, i prezireš moju malenkost jer si sama velika. Teško pada pridika srećnika na srce nesrećnika, i surov je moćnik kada drži govor nejakima!

Čula priroda razgovor ruže i ljubičice pa je začuđena, povišenim tonom rekla:

- Šta je s tobom, ljubičice, ćeri moja? Mislila sam da si skromna, zadovoljna svojim malim rastom i ponosna svojim položajem. Nisu li te ružne želje ponele, nije li ti razum pomutila prazna veličina?

Glasom punim molbe i umilnosti, ljubičica kaza:

- Moja majko velika i moćna, moja majko svemilosna, svim srcem te molim i svom dušom svojom da uslišaš moju molbu i učiniš me ružom makar samo za jedan dan.

Priroda joj reče:

- Nisi ni svesna šta tražiš, ti ne znaš kakva se nepojmljiva stradanja kriju iza prividne veličine. Ali, ako te povećam i tvoj lik u ružu pretvorim, zažalićeš bez ikakva razloga.

Onda ljubica reče:

- Pretvori ovo telo ljubičice u tankovitu ružu uzdignute glave. Šta god da se zatim dogodi biće posledica mojih želja i ciljeva.

Priroda joj reče:

- Uslišiću tvoju molbu, nerazumna, buntovna ljubico, ali bićeš sama kriva ako te jadi i nevolje obhrvaju.

I priroda pruži svoje tajne, čarobne prste, dotače korenje ljubičice pa se ona u trenu pretvori u prekrasnu ružu što nadvisuje drugo cveće i sve mirisno raslinje. Ali popodne istoga dana nebo se prekri crnim oblacima bremenitim vihorima, pomamiše se prirodne sile, počne grmiti i sevati pa vrtovi stupiše u boj sa jurišnim pljuskovima i vetrovima. Polomi se granje, posrnu mlado drveće, počupa se gordo cveće i samo ostade nisko mirisno raslinje, priljubljeno uz zemlju ili skriveno među liticama.

U osamljenom vrtu oluja je besnila više nego u drugim vrtovima. Oluja nije prestajala, niti su se oblaci razilazili sve dok nije cveće u njoj sasvim pokidano. U tome silnome boju spasilo se samo nekoliko ljubičica sakrivenih uz vrtne zidove. Jedna mlada ljubičica podigla je glavu, videla šta se dogodilo sa vrtnim cvećem i drvećem, radosno se osmehnula i svoje prijateljice dozvala:

- Pogledajte šta je oluja učinila sa gordim i samoljubivim cvećem.

Druga ljubičica reče:

- Mi smo uz zemlju priljubljene pa smo se zato spasile oluje i vetrova.

Treća ljubičica reče:

- Iako smo krhkog tela, oluja nas ne može savladati.

Tada kraljica ljubičica ugleda u blizini ružu koja je još juče bila ljubičica, a sada ju je oluja iščupala, vetrovi joj listove rasuli i bacili je na mokru travu te je ličila na žrtvu koju je neprijatelj strelom pogodio. Kraljica ljubičica podiže njeno telo, pokupi joj listove i reče svojim drugrima:

- Pogledajte, ćeri moje! Pogledajte ljubičicu koju su velike želje zanele pa se u ružu pretvorila da bi se zakratko uznosila, a zatim je stradala. Neka vam ovaj prizor bude pouka!

Tada ruža na samrti zadrhta, sakupi poslednju snagu i isprekidanim glasom kaza:

- Poslušajte, vi koje ne shvatate i koje se datim zadovoljavate, vi koje se oluja i vetrova plašite! Juče sam, kao vi, sedila u svome zelenom lišću, zadovoljna sudbinom. Ali je to zadovoljstvo bilo velika prepreka koja me je delila od oluja i vetrova života, ono je moj život svodilo u granice spokoja, mira i sigurnosti. Mogla sam živeti kao i vi, uz zemlju priljubljena, sve dok me zimski snegovi ne prekriju i dok ne odem, kao i moje prethodnice, u pokoj smrti i ništavila, a da ne spoznam tajne sveta, kao što ih nisu spoznale ni druge ljubičice otkako postoje. Mogla sam odustati od svojih želja i uzdržati se od onoga što po sebi nadilazi moju prirodu. Ali sam u tišini noći osluškivala i čula kako se veliki svet obraća ovome svetu: Svrha svega što postoji je da stremi iza onog što postoji. Moja duša se tada pobunila protiv svoga stanja, moje biće je žudilo da dosegne ono što ga nadmašuje; stalno sam se protiv sebe bunila i žudila za onim što mi ne pripada, sve dok nije moja pobuna postala silna i dok nije moja čežnja delotvornom voljom prestala. Tada sam od prirode tražila - a priroda je samo očitovanje naših potajnih snova - da me pretvori u ružu, što je ona i učinila. Priroda često preobražava svoja lica i obličja prstima čežnje i nadanja.

Ruža naglo ućuti, zatim dodade puna ponosa i gordosti:

- Živela sam kratko, ali kao prava kraljica. Gledala sam svemir očima ruže, slušala šaptanje etera ušima ruže i svetlost sam doticala ružinim listovima. Može li neka od vas moje dostojanstvo dosegnuti?

Potom ruža savi vrat i, glasom na umoru, još kaza:

- Ja sada umirem. Umirem, ali s nečim u duši što ni jedna ljubičica pre mene nije imala. Umirem, ali sam saznala šta ima izvan ograničenog prostora u kome sam rođena. To je prava vrednost svakog bića koje traje u vremenu.


Ruža sklopi svoje listove, malo zadrhta i preminu s nebeskim osmehom na licu, sa osmehom nekoga kome je život ispunio nadanja, sa osmehom pobede i trijumfa, sa osmehom boga.

Нема коментара:

Постави коментар