Kad su opustošili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni
ujahaše u manastirsku biblioteku i poderaše nerazumljive knjige, prokleše ih i
popališe, strahujući, verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu
sablju kojoj su se klanjali. Pogoroše palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu
lomače, u pepelu, osta bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u
kojoj se kazuje da je Platon u Atini poučavao da će posle silnih vekova svet
opet poprimiti prvobitni oblik, i da će on, u Atini, istom slušalištu opet
izlagati isto učenje. Tekst koji je plamen poštedeo bio je posebno poštovan, a
oni koji su ga čitali i bavili se njime u toj zabačenoj pokrajini smetnuše s
uma da jc pisac izneo to učenje samo da bi ga mogao lakše opovrgnuli. Vek
kasnije, Aurelijan, pomoćni biskup u Akvileji, saznao jc da na obalama Dunava
najnovija sekta monotona (poznatih i
kao anulari) širi učenje da istorija
ima kružan tok i da ništa nije što već nije bilo i što neće biti. Točak i Zmija
potisnuli su Krst u tamošnjim planinama. Svi su strahovali, no tešila ih je
glasina da će Jovan Panonski, koji se pročuo raspravom o sedmom Božjem
atributu, raskrinkati lako bezočnu jeres.
Aurelijanu teško padoše ove vesti, naročito poslednja.
Znao je da u oblasti teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zaključi
da je postavka o kružnom vremenu suviše neverovatna i zapanjujuća da bi mogla
predstavljati ozbiljnu opasnost. (Treba se čuvati samo onih jeresi koje se mogu
pobrkati sa pravoverjem.) Više ga je zabolelo mešanje - uplitanje - Jovana
Panonskog. Dve godine pre toga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de
ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada
se spremao, kao da je problem vremena u njegovoj isključivoj nadležnosti, da
napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv otrovima
strašnijim od Zmije... Aurelijan je te večeri prelistao stranice drevnog
Plutarhovog dijaloga o sumraku proročanstava; u dvadeset devetom pasusu naišao
je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruženje svetova, u
kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je
ukazivalo da mu pronađeno mesto ide u prilog; odluči da preduhitri Jovana
Panonskog i opovrgne učenje sledbenika Točka.
Neko traži ljubav određene žene samo da bi je zaboravio,
da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmaši Jovana
Panonskog, i to ne da bi mu naudio, već kako bi se izlečio od mržnje koju je
prema njemu gajio. Svoju mržnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem
silogizama i smišljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo nerazmrsive
rečenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa izgledali kao
oblik prezira. Od kakofonije je napravio svoje oruđe. Naslutio je da će Jovan
skršiti anulare proročkom dostojanstvenošću; da se ne bi podudario s njim,
Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put
koji nas izbavlja iz kružnog lavirinta po kojem hode neznabošci; Aurelijan,
predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promelejevom jetrom, sa
Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa
papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim
silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i
svako ko poseduje biblioteku, Aurelijan se osećao krivim što nije u celosti
poznavao sve njene knjige; ova teološka rasprava navela ga je da ispuni dug
prema brojnim delima koja kao da su mu spočitavala njegov nemar. Tako je uspeo
da ubaci odlomak iz Origenovog De
principiis, u kojem se poriče da će Juda Iskariotski ponovo prodati
Gospoda, i da će Pavle opet prisustvovati žrtvovanju Slcvana u Jerusalimu; i
drugi odlomak, iz Ciceronovog Academica
priora, u kojem pisac izvrgava ruglu sve one koji zamišljaju da dok on
razgovara sa Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto,
u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutarhovim
tekstom i zagrmeo kako je nečuveno da jednom idolopokloniku više znači lumen naturaš nego njima reč Božja.
Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog pobijanja.
Tekst je bio smešno kratak; Aurelijan ga pogleda najpre s
prezirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumačio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kaže da Isus
nije žrtvovan mnogo puta od početka sveta, nego samo jedanput tokom nestajućih
vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog ponavljanja nevernika
(Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige u kojem stoji da u beskrajnom
svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve
iste duše i da je najteži grešnik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio
Isus Hristos. Postupak jednog jedinog čoveka (tvrdio je) važniji je od svih
devet koncentričnih nebesa; taj koji umišlja da može nestati i opet se vratiti
sklon je jedino hvalisavoj ispraznosti. Vreme ne nadoknađuje izgubljeno;
večnost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno jasna
i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, već bilo ko ili, možda, svi
ljudi.
Aurelijana obuze gotovo telesno poniženje. Najpre je
pomislio da pocepa ili da preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom,
poslao u Rim ne izmenivši ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski
sabor, za teologa zaduženog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i
moglo očekivali) Jovan Panonski; njegovo učeno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno
da jeretika Eulbrba osude na lomaču. To
se dogodilo i opet će se dogoditi, reče Euforb. Vi ne palite lomaču, već ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe
sve lomače na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anđele bi oslepile. No
i to sam već mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen.
Točak je ustuknuo pred Krstom a Aurelijan i Jovan i dalje
nastaviše u tajnosti svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, priželjkivala
su isto odličje, ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa
nijednu reč kojom nije iz potaje nastojao da nadmaši Jovana. Njihov dvoboj bio
je nevidljiv; ukoliko ne varaju opsežni registri brojnih tomova Aurelijanovog
dela, sačuvani u Migneovoj Patrologiji
(od Jovanovih dela sačuvano je samo dvadeset reči), protivnikovo ime nigde se
ne pominje. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora; obojica su
proganjala arijance, koji poriču Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica su
potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia
christiana, koja uči da je zemlja četvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreću,
sve četiri strane sveta zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji
(svedočanstva se ne podudaraju, a Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi
s tim), jeres preplavi istočne pokrajine i podiže svetilišta u Makedoniji,
Kartagi i Treverisu. Ĉinilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj
eparhiji izvrtali raspeća i da je u Cezareji sliku Gospoda potislo ogledalo.
Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.
U istoriju su ušli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih
najčešće nazivaju histrionima. To im
je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih
prozvali simulakrima, u Dardaniji
takođe. Jovan Damaskin ih je zvao oblicima;
valja pomenuli da je Erfjord krilikovao taj odlomak. Nije bilo proučavaoca
jeresi koji se nije zgražavao pred njihovim razuzdanim običajima. Mnogi
histrioni propovedali su isposništvo; neki su sami sebe sakatili, kao Origen;
neki su živeli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi vadili oči; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) „pasli kao
volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla". Sa isposnišlva i samomučenja
često bi skliznuli u zločin; pojedine zajednice dopuštale su krađu; druge,
ubijanje; treće, sodomiju, rodoskvrnuće i bestijalnost. Sve odreda bile su
bogohulne; ne samo da su hulile na hrišćanskog Boga, nego i na davnašnja božanstva
sopstvenog panteona. Tajno su sačinili i svoje svete knjige koje su nestale, na
veliku žalost učenjaka. Ser Tomas Braun, oko 1658, piše: „Vreme je došlo glave
nadobudnim histrionskim jevanđeljima,
ali ne i Pogrdama kojima se šibala njihova Bezbožnost". Erfjord smatra da
su te „pogrde" (sačuvane u jednom grčkom rukopisu), zapravo, izgubljena
jevanđelja. To se ne može prihvatiti, budući da ne poznajemo histrionsku
kosmogoniju.
U hermetičkim knjigama piše da nema razlike između
gornjeg i donjeg sveta; u Žoharu pak
stoji da je donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje učenje zasnovali na
izopačenju ove ideje. Pozvali su se na Mateja 6:12 („oprosti nam dugove naše
kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem") i 11:12 („carstvo nebesko na
silu se uzima"), kako bi dokazali da Zemlja utiče na nebesa, i na Prvu Korinćanima 13:12 („vidimo kao kroz
staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je sve što vidimo samo privid.
Možda su se poveli učenjem monotona i umislili da svaki čovek predstavlja dva
čoveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima. Zamišljali su i da ljudski
postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako
bludničimo, drugi je neporočan, ako krademo, drugi je širokogrud. Kad umremo,
sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog učenja očuvao se
kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da će smak sveta doći kad se iscrpu sve
njegove mogućnosti; kako nema ponavljanja, pravednik mora odbaciti (počiniti)
najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali budućnost i kako bi ubrzao
dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale
da istorija sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Većina će, kao
Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no što dobiju oslobođenje;
branitelji protejskog učenja tvrdili su pak da „su za života lavovi, zmajevi,
veprovi, voda i drvo". Demosten govori o pročišćenju blatom, čemu su se
podvrgavali novi sledbenici orfičkih tajni; protcici su, u skladu s tim,
pročišćenje traţili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko neće izići
iz tamnice pre no što plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da
obilate pokajnike sledećim redovima: „ja dođoh da imaju život i izobilje"
(Jovan 10:10). Govorili su i da ne biti zao znači bili đavolski ohol...
Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali
isposništvo, drugi raskalašnost, a svi odreda opštu pometnju. Teopomp, histrion
iz Berenike, opovrgao je sve te priče; rekao je da je svaki čovek Božji organ
kojim on oseća svet.
Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji
su tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak
odražavao na nebu. To je bila čudna okolnost; Aurelijan je i pominje u jednom
izveštaju za rimske vlasti. Prelat koji je izveštaj primio bio je caričin
poverenik; svi su znali da mu takva zahtevna dužnost zabranjuje da se naslađuje
spekulativnom teologijom. Njegov sekretar - nekadašnji saradnik Jovana
Panonskog, sada njegov neprijatelj - slovio je kao neumorni progonitelj jeretika;
Aurelijan je u izveštaju izložio i histrionsku jeres, onako kako je ona tumačena
na tajnim okupljanjima u Đenovi i Akvileji. Sastavio je nekoliko pasusa; baš
kad se spremao da napiše najtežu optužbu - da ne postoje dva jednaka trenutka -
pero mu se zaustavi. Nije mu dolazio pravi izraz; primedbe novom učenju („Želiš
da vidiš što ljudsko oko još videlo nije? Pogledaj mesec. Želiš da čuješ ušima
neslušano? Poslušaj ptičiji pev. Želiš da dodirneš rukama nikad dodirnuto?
Dotakni zemlju. Istinu vam kažem, Bog tek treba da stvori svet.") bile su
preusiljene i preslikovite da bi ih naveo. A onda mu najednom sinu rečenica od
dvadeset reči. Zapisa je, zadovoljan sobom; odmah potom posumnja da je u
pitanju tuđa misao. Sutradan se setio da ju je pročitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog.
Proverio je navod; zaista je bio odatle. Poče da se dvoumi. Ako bi izmenio ili
izostavio koju reč, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima reči čoveka koga
se gnušao; ako uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Božju pomoć.
Pred svitanje mu njegov anđeo čuvar izdiktira srednje rešenje. Aurelijan sačuva
iste reči, ali ih proprati sledećom napomenom: Ono što sad laju jeretici nauštrb vere, rekao je već jedan naš
visokoučeni savremenik, više lakomisleno nego grešno. Nakon toga usledilo
je ono najgore, ono očekivano, neizbežno. Aurelijan je bio prinuđen da oda ime
tog čoveka; Jovana Panonskog optužiše za širenje jeretičkih misli.
Ĉetiri meseca kasnije, neki kovač iz Aventina, obmanut
histrionskim smicalicama, natovari na leđa svog sinčića golemu gvozdenu kuglu,
e da bi njegov dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je
izazvao taj zločin Jovanovim sudijama nametnu besprimernu strogost. Jovan nije
hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove rečenice znači upadanje u kužnu
jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni već bili
stvar prošlosti. Gotovo starački uporan, navodio je bez kraja i konca
najblistavije delove iz svojih nekadašnjih polemika; sudije su se sada
ograđivale od onoga što ih je nekada toliko oduševljavalo. Umesto da pokuša da
sa sebe spere i najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokaže da ga
optužuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od čije je odluke
zavisila njegova sudbina, a počinio je nedopustivu neopreznost da im se obraća
oštroumno i prezrivo. Dvadeset i šestog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala
tri dana i tri noći, osudiše ga da umre na lomači.
Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato što bi njegovu
odsutnost protumačili kao priznavanje krivice. Za izvršenje kazne izabraše brežuljak
na čijem se vrhu uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima
pruća unaokolo. Na podnevnom suncu, Jovan Panonski ničice je ležao u prašini,
urličući kao zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoše, razgolitiše i na kraju
vezaše za stub.
Na glavu mu nataknuše slamenu krunu natopljenu sumporom;
kraj njega postaviše primerak kužne knjige Adversus
annulares. Prethodne noći pala je kiša pa je pruće sporo gorelo. Jovan
Panonski molio se najpre na grčkom a posle i na nekom neznanom jeziku. I baš
kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da digne pogled. Načas
zastadošc plameni jezičci; tad Aurelijan prvi i poslednji put vide lice
omrznutog čoveka. Podseti ga na nekoga, ali se ne mogaše setiti na koga. Potom
se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da kriči požar.
Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt;
Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio kao čovek izlečen od
neizlečive bolesti, koja mu je već postala sastavni deo života. Godine mu protekoše
u Akileji, u Efesu, Makedoniji. Lutao je po nepristupačnim graničnim predelima
Carstva, po neprohodnim močvarama i pustinjama koje zovu na razmišljanje, sve u
nameri da mu samoća pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj
ćeliji, u noći punoj lavova, ponovo je razmotrio optužbu protiv Jovana
Panonskog i po ko zna koji put našao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je teže
uspevao da opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu
propoved Svetlost nad svetlostima što gori na telu prokletnika. Dok je boravio
u Hiberniji, u jednoj samostanskoj kolibi opasanoj šumom, jedne noći pred
svitanje, trglo ga je rominjanje kiše. Setio se jedne rimske noći kada ga je
iznenadio jednak istančan zvuk. U podne je grom zapalio šumu, tako da je
Aurelijan skončao smrću Jovanovom.
Kraj priče može se ispričati jedino u metaforama, budući
da se odvija u kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Možda valja reći da
je Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim,
jer Ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, međutim, moglo
zaključiti da je u pitanju zabuna u Božjem umu. Zato bi tačnije bilo reći da je
u raju Aurelijan spoznao da su nedokučivom Božanstvu on i Jovan Panonski
(pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tužitelj i žrtva) bili jedna
te ista osoba.
Нема коментара:
Постави коментар