недеља, 17. јун 2018.

Bora Stanković - STANOJA


Cela ga je čaršija i donja mahala znala. Kad dođe pazarni dan, uzajmi ma od koga dva-tri dinara, pa trguje sitnurijom preprodajući je. Uzajmljeno vrati, a "ćar" popije. 

Pričaju, a i on koliko se puta hvali, kako je bio nekad imućan: držao bakalnicu, imao dućan, kućicu i jednu sakatu sestru. Ali nekako otkad se moj stric oženio strinom, on se propio, i malo-pomalo dućan napustio, kuću dao sestri, i počeo da služi, dok naposletku nije došao kod strica, ne tražeći nikakve plate do samo hleba, starog odela i prenoćišta u štali. 

Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po šećerdžijnicama, kupuje nam šta hoćemo, onda nas pošlje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeška se i peva svoju omiljenu pesmu:

Mehandži more, mehandži,
Donesi vino, rakiju,
Da pijem, da se opijem,
Dergovi da si razbijem!

— Poj, poj — a sutra? — dočekala bi ga strina srdito.
On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim čudnim pogledom.
— A što? Ti li si mi dala? . . . Moje pare!
— I, kao u inat njoj', seda na zemlju, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz njega i produžava pesmu.

A kad je trezan, radi kao crv. Što god mu se naredi, on samo radi i ćuti. Ponekad, kad mu mi, deca, suviše dosadimo dirajući ga i vitlajući se oko njega, bacio bi posao, razjurio bi nas i onda otišao. Ali ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga:
— Stanojo, što si ljut? Nemoj. 'Ajde učini — to i to! — odmah bi uzimao rad i radio kao besan.

Moj stric beše prek čovek. Njegova reč bila je u kući zakon. Koliko puta on tuče strinu i goni je od kuće. A naročito kad se napije, onda, što kažu, u svet da se beži. Sećam se jednom: Došao on kući pijan, uhvatio strinu, zavalio je ispod sebe i tuče dušmanski. Mi se od straha sakrili po ambarovima. Stanoja u tom iza kuće, u dvorištu, cepaše drva na drvljaniku. Dok strina ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa ko lud po kući, strina tiho, ugušeno pisnu; Stanoja kad ču strinin pisak, oslušnu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću.
— Ne, Stanojo! — viknusmo mu mi iz našeg skloništa.
— 'Ajd vi! — oseče on na nas, a glas mu drhtaše.
I uđe u sobu, stade između strine i strica. Ovoga uhvati za ruku, te se strina oslobodi i uteče. On tada pusti ruke stricu, stade preda nj, i otpoče ga moliti:
— Nemoj, gazda, grehota je, nemoj — branio je strinu. — Ženska strana! . . . A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda.
— Ti li bre, pseto?! — viknu on gušeći se i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvlju iziđe, dođe do bunara, ispra glavu, metu duvan na ranu, te krv zasta. I, metuvši ruke pod pojas, klateći se, ode pognute glave...

I valjda zato strina ga je pazila. Svako veče, uz jelo, davala mu je po jednu veliku čašu vina. A uvek stara odela i zimi ponjave, da ima čime da se uvija noću. 

Jednom se strina razbole. Stric beše na putu, te nemaše niko da se brine o deci i kući. Tada Stanoja uze sve na sebe. Čistio je kuću, nameštao decu, oblačio ih i radio sve poslove po kući kao neka žena. I kad bi uveče sve spremio, decu namirio, uspavao, onda bi seo na prag od sobe u kojoj ležaše strina i celu bi noć probdio, čekajući da joj štogod ne zatreba. Ako slučajno čuje što od žena da joj treba kakve ponude, odmah bi otrčao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra pomorandžama, limunovima i drugim voćem. Ide, smeje se; mi trčimo oko njega tražeći mu, on nas odbija:
— Hajd, hajd! nije za vas!
Zatim uđe strini u sobu i, ne govoreći joj ništa, sve sruči pred nju. Strina se zabezeknula, pa ga srdito gleda:
— Lud li si? Šta će mi to, a? . . .
On ćuti i češe se po glavi.
— Kazuj, šta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! — I poče da baca i gura od sebe.
On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža.
— Jedi, jedi! — nudi je.
Strina ljuta što on i onako nema, pa još sada kupuje, troši; srdita i ne gleda ga.
— Neću. Ne gledaš sebe! Dokle ćeš...?
— Ako, ako . . . Dok živim, dotle . . . Suđeno je! . . . A glas mu još više drhti.

Šta će? Da ga ne bi sasvim odbila, strina uzme i nešto okusi. On tada od silne radosti istrči u kujnu, skače, grli nas, decu, ljubi i diže čak do tavanice.

I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridiže, ode i napi se kao zemlja. 

I stric je pio. Beše, istina, bogata kuća, izobilna svačim, ali nemaše sloge i ljubavi. Sirota strina! Onako visoka, crnomanjasta, suva; s crnim krupnim očima, dugačkim, tankim obrvama, malim i upijenim ustima — beše i radenica ko krtica. Od rane zore do mrkla mraka ona je bila uvek u poslu. Koliko bi puta u pola noći došla kod nas, bežeći od pijana strica, prespavala bi tu, dok se on istrezni, i uvek pre svanuća vraćala bi se natrag, kući. Poče i obolevati onako "s nogu", ali joj niko ne obraćaše pažnje. Ali jednog dana pade u postelju, i ne diže se više!

Beše jesenje veče. Zahladnelo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, načetili oko nje, zapretali bose noge u pepeo i pečemo kukuruze na žaru. U sporednoj sobi ležaše strina. Sigurno je bila mnogo bolesna, jer moja mati i druge žene čas po čas izlažahu i ulažahu šapćući. Stanoja, kao uvek, seo do vrata njene sobe, skupio se i ćuti. Odjednom se vrata otvoriše i iziđe stric.
— Idi! zove te — reče Stanoji, a on sede na stoličicu do vatre zavaliv glavu u ruke.
Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena.
— Stanojo! — ču se otuda iznemogao strinin slab glas. — Skupljaj pamet. Stanojo, mene neće biti više. Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sam si. Nemoj da piješ. Zbogom i — oprosti mi!
Pogledah strica, a njemu se oči ovlažile, trepavice od nadošlih suza podnadule i brk mu igra.
Sav zacenjen, gušeći se, iziđe Stanoja, i opet sede, savi se, u kut do vrata. Zagnjurio kosmato lice u ručerde, pa jeca. Suze mu idu niz ruku.
Stric ga pogleda mrko.
— Što plačeš? Kut'! — oseče se na njega, a nama mahnu rukom da idemo spavati.
— Ga-a-zda! . . . — čuh Stanojin tup glas. 

Drugog dana posle toga zakopali smo strinu.

Dani prolažahu. Stanoja sve više opadaše. 
A i stričeva se kuća raskući. Stanoja napusti stričevu kuću i iđaše od kuće do kuće po mahali. Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve što god bi mu se naredilo. 

Leto, zima, njemu je bilo svejedno. U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od košulje provođaše dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom bradom, sve to beše podivljalo, mutno i tužno. S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan. Kad samo pred kim stane, obori pogled i ište što, a glas mu tup, mlak i monoton, čoveku dolazi da beži od njega, samo da ga ne gleda takvog. Noćivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobičak. Koliko mu je puta moja mati davala spavaće odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije.

Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me:
— Mile, da idem?
— Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti.
— Hoću, hoću!
— A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš.
— Ne.
— Strinin.
— Neću! — reče uplašeno, preblede i sede na zemlju.
— Što?
— Neću, neću — i odmahivaše rukama od sebe sav dršćući.
— Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob?
On se diže.
Ja mu iznesoh malo rakije.
— Ne, ne, oku mi daj, oku! — i poče da uzmiče.
— Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opićeš se, pa nećeš znati.
— Ne, ne! . . . Oku, Mile, oku! . . . Oh!
Iznesoh mu punu okanicu. Uze staklo, pogleda ga naspram sunca, prodrmusa rakiju, brk mu se nasmeši, pa naže i popi do pola.
— Ah! — i strese se. Zatim uze motiku i ode. 

Posle podne dadoše mi torbicu od čista platna, te da odem na groblje, skupim u torbicu prah strinin, koji će se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob.

Odoh tamo. Još izdaleka spazih više strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komade od trulih dasaka, krpe i parčad od zemljosana odela i ubuđale obuće. Na ivici groba stajaše ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustrašeno trgoh natrag.

Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A više njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i gledaše u strinine poređane kosti.

Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo. U daljini preko ograde zelene se bašte i vinogradi. U čistom i suvom vazduhu klikće ševa i lastavica. Ohrabrih se i opet pogledah u grob, a Stanoja crnom, umrljanom rukom pređe preko očiju. Odjednom pade ničice kostima.
— Kato . . . Zar ovo ja tebi, ja? . . .
— Stanojo! — dreknuh uplašeno.
— A? — đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, šanuv: — Ti si, Mile!
Ja mu pružih torbicu.
— Tu da skupiš — rekoh, a i meni glas drhtaše.
— Ako, sad! . . . — poče on pokorno. Pa uze torbicu, saže se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju otpoče skupljati njen prah. Ruke mu drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice.
— Što plačeš, more?
On podiže glavu. Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim.

 * * *
Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju

2 коментара:

  1. Koliko ljudi, toliko različitih pogleda na ljubav.
    Ko je taj što može reći da je njegova ljubav jača i veća nego nečija druga neka "prvi baci kamen" ...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Svako na svoj nacin dozivljava i ljubav i zivot, i niko ne moze reci da je njegova ljubav veca i jaca nego necija drugo. Mada svako tako misli, da samo on zna i umije da voli, da se nicija ljubav ne moze uporediti sa njegovom.

      Избриши