Momo Kapor - GLUMICA

- Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči Prijemnoj komisiji - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li već igrali negde?
- Nisam.
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri sa ostalim stvarma. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.
- Jeste li već nešto studirali?
-Ne.
- Zašto?
- Nisam imala uslova...
Jedan član Komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim nepotvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. 
Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo sedamnaest novih studenata.
- Pa, šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije... - rekla je tiho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija... - odgovara riđa kozja bradica. - Dvadeset i jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa... - kaže predsednik. - Samo vi počnite! Izvolite...

... Ne kuni mi se. Ma koliko da se
 radujem tebi, ne veseli me
 noćašnji ovaj dogovor: i odveć
 nagao je on, brz, nepromišljen:
I odveć nalik munji koja zgasne
 Pre no što rečeš: seva...

Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
I gie čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom, ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.

Mili moj, laku ti noć
Do našeg ponovnog
Susreta ovaj pupolj Ijubavi
Razviće možda zreli leta dah
U divan cvet...

Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgubljenu, pa nanovo pronađenu ljubav iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.

O, laku, laku noć!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi...

Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovma da tapšu.

- Bravo! - uzviknu predsednik. - Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava... - objasni kozja bradica.
- Jesam li primljena? - upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče predsednik pružajući joj ruke.
- Mogu li dadobijem potvrdu da sam primljena?
- Potvrdu? Šta će vam povrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti index!
- Ja bih ipak više volela potvrdu... - bila je uporna.
- Naravno, ako je moguće...
Napisali su joj potvrdu.
- Recite - upita je predsednik - šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
- Znate - kazala je na izlazu iz učionice. - Ja, u stvari, uopšte ne želm da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kćerke i muža i... pa dobro - recimo, srećan brak! Uopšte nisam ambiciozna, znate. I ne bih voiela da zauzmem mesto nekom mlađem.
- Ali šta će vam, onda, potvrda? - promuca kozja bradica.
- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je 1’ da? I onda... Pa, ja često, znate, izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: ,,Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim te!“ E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
- Šteta, velika šteta... - kazao je predsednik. - Ali, ako se predomislite...
- Neću se predomisliti - reče izlazeći.
- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je.
- Rekao je da ćemo dobiti bebu... - nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.