уторак, 27. март 2018.

A. P. Čehov - ČINOVNIKOVA SMRT

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dvogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dvogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je. 

Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako starčić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.  

„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“ Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo: 
- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam... 
- Molim, molim... 
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo. 
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam! 

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. 

Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao: 
- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice... 
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine. 
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ 

Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se. 
- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu! 
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor. 

Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.
- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin... 
- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu. 
„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“ Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja: 
- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati! 
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom. 
- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata. 
„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“ 

Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar. 
- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo... 
- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa. 
- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa. 
- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. 

Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.   

субота, 24. март 2018.

Momo Kapor - GLUMICA


- Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči Prijemnoj komisiji - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li već igrali negde?
- Nisam.
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri sa ostalim stvarma. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.
- Jeste li već nešto studirali?
-Ne.
- Zašto?
- Nisam imala uslova...
Jedan član Komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim nepotvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. 
Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo sedamnaest novih studenata.
- Pa, šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije... - rekla je tiho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija... - odgovara riđa kozja bradica. - Dvadeset i jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa... - kaže predsednik. - Samo vi počnite! Izvolite...

... Ne kuni mi se. Ma koliko da se
 radujem tebi, ne veseli me
 noćašnji ovaj dogovor: i odveć
 nagao je on, brz, nepromišljen:
I odveć nalik munji koja zgasne
 Pre no što rečeš: seva...

Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
I gie čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom, ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.

Mili moj, laku ti noć
Do našeg ponovnog
Susreta ovaj pupolj Ijubavi
Razviće možda zreli leta dah
U divan cvet...

Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgubljenu, pa nanovo pronađenu ljubav iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.

O, laku, laku noć!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi...

Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovma da tapšu.

- Bravo! - uzviknu predsednik. - Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava... - objasni kozja bradica.
- Jesam li primljena? - upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče predsednik pružajući joj ruke.
- Mogu li dadobijem potvrdu da sam primljena?
- Potvrdu? Šta će vam povrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti index!
- Ja bih ipak više volela potvrdu... - bila je uporna.
- Naravno, ako je moguće...
Napisali su joj potvrdu.
- Recite - upita je predsednik - šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
- Znate - kazala je na izlazu iz učionice. - Ja, u stvari, uopšte ne želm da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kćerke i muža i... pa dobro - recimo, srećan brak! Uopšte nisam ambiciozna, znate. I ne bih voiela da zauzmem mesto nekom mlađem.
- Ali šta će vam, onda, potvrda? - promuca kozja bradica.
- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je 1’ da? I onda... Pa, ja često, znate, izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: ,,Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim te!“ E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
- Šteta, velika šteta... - kazao je predsednik. - Ali, ako se predomislite...
- Neću se predomisliti - reče izlazeći.
- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je.
- Rekao je da ćemo dobiti bebu... - nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.