Drevna priča govori o čudaku, zanesenjaku, koji je ličio na druge ljude, ali se ipak razlikovao od njih.
Sreli ga žuti ljudi i upitali:
-Šta radiš u toj pustinji?
-Gradim svoj svet! – odgovorio je čudak.
A pustinja bješe beskrajna. Vjetrovi su vitlali pesak, dizali ga u nebesa, pa su nebom plovili gusti peščani oblaci.
Začudili su se žuti ljudi:
- Od čega gradiš svoj svet?
- Od krvi i mašte! – odgovorio je zanesenjak.
- Šta je to krv, a šta je to mašta? – pitali su se žuti ljudi.
- Dođite za deset godina pa ćete svojim očima bideti, svojim rukama opipati i svojim razumom shvatiti:
Tako im je odgovorio čudak, zanesenjak, i odmah zaboravio žute ljude, jer nije imao vremena da o njima razmišlja. Latio se posla. A oni su otišli.
Žuti ljudi su razgovarali između sebe.
- On je poludeo. Umreće u pustinji – reče jedan.
- Ja nikada ne bih ostao sam u pustinji. Za čije dobro da izlažem svoj život opasnostiima! – reče drugi.
- I šta će on napraviti od tog pustinjskog peska. Pesak će ostati pesak – reče treći.
- Bar da ima vode u toj pustinji. Nema je ni za lek. Umreće od žeđi taj nesrećnik.
- A za koga on gradi svoj svet? Neće valjda u njega da se zatvori - čudio se peti.
Žuti ljudi su na kamilama projahali ogromnu pustinju. Zaustavili su se u zelenoj oazi. Tamo je bilo jela i pića. Živelo se lepo. Urme, kokosovi orasi, hladni izvori. Ubrzo su zaboravili zanesenjaka.
Posle deset godina, ugledaše u daljini beli toranj koji je parao nebesa. Čudan toranj. Bije iz njega jarka svetlost i celu pustinju obasjava. I žuti ljudi nisu morali po noći da pale vatre da bi oterali mrak. Bilo je vidljivo kao usred dana.
Čudili su se:
- Kakav je to toranj?
- Neko čudo se događa u svetu!
- Da se nisu pojavili čarobnjaci?
- Možda je samo fatamorgana?
Nagađali su šta to može da bude. A onda se jedan setio i uskliknuo:
- Čudak, zanesenjak nam se javlja!
- Zaista, možda se to javlja onaj čudan čovek što je ostao u pustinji da gradi svoj svet! – prihvatiše ostali.
Dogovorili su se da se spreme na put, da odu i vide šta se dešava u pustinji.
Dvadeset dana i dvadeset noći jahali su na kamilama. A pustinja beskrajna. Sve im se činilo: sad će toranj dohvatiti rukom. Tako je izgledao blizu. A toranj, kao da ima noge, sve izmiče. Već im je i vode ponestalo. Žurili su da stignu pre nego što im nestane snage. I, tako, dvadeset i prvog dana stigoše u podnožje velike kule.
Kad tamo: neobičan svet. Teku vode. Šikljaju vodoskoci. Sve je od zlata i srebra. Plodovi imaju oči, pa kad ugledaju gladna usta, odmah se ponude da budu pojedeni. Ogromne palme čije lišće prebiraju muzikalni prsti vetra, pa struji vesela i laka muzika.
Iznenadili se žuti ljudi:
- Ovo je najlepše mesto na svetu!
- Ovde treba živeti!
- Nećemo odavde nikud ići!
- Naselićemo čudakov svet. Ima dovoljno mesta za sve nas!
- Šta je naša oaza prema ovim lepotama!
- Hoćemo li ostati ovde, ljudi?
- Ostajemo,! Ostajemo!
Žuti ljudi su naselili čudakov svet. Bilo im je lepo. Živeli su veselo. A onda se setiše čudaka.
- Gde li je on? Šta sad radi?
- Sakrio se nekud? Hajde da ga nađemo!
- Možda želi da ga proglasimo za cara?
- Zašto da ga proglasimo?
- Nećemo ga izabrati za cara!
Tada se pojavio čudak, zanesenjak. Bio je mrzovoljan i jedva je odgovarao na pozdrave žutih ljudi. Preko ramena mu je bila prebačena torba. U torbi: čekić, sekira, malo crnog luka i jedna pogača. Bio je pohaban i umoran.
- Kud si to krenuo? – zapitaše ga žuti ljudi.
- Što si tako pohaban? Zar nisi mogao pored tolikog sjaja da sebi napraviš jedno lepo odelo?
A on odmahnu rukom:
- Odlazim!
- Kuda odlaziš, nesrećniče?
- U svet!
- I napuštaš ovu krasotu?
- Napuštam!
- Zar ti nije žao svoga rada? - pitali su žuti ljudi.
- Nije mi žao, jer nisam zadovoljan.
- Čime nisi zadovoljan? – čudili se žuti ljudi.
- Ne dopada mi se kako šume česme.
- Ali voda je ledena i pitka!
- Nije u tome stvar – rekao je zanesenjak i otišao u pustinju da gradi novi svet u kome će i česme šumiti onako kako on želi.
A žuti ljudi nisu znali da je taj čovek bio veliki umetnik
Нема коментара:
Постави коментар