Halil Džubran - GLAS PJESNIKA (odlomci)

Nebo napaja uljem moju svjetiljku i ja je stavljam na svoj prozor kako bih osvijetlio put strancu u noći. Činim sve ove stvari jer ja živim u njima; i ako će sudbina svezati moje ruke i spriječiti me u ovim činima, smrt će tada biti jedina moja žudnja. Jer ja sam pjesnik i ako ne mogu dati, odbit ću i primiti. 

Čovječanstvo bjesni kao oluja, ali ja samo promatram u tišini jer znam da će oluja proći dokle god Bog sve vidi. 

Ljudi teže zemaljskim stvarima, a ja oduvijek čeznem za zagrljajem tvrdjave ljubavi koja će me pročistiti svojom vatrom i odagnati nečovječnost iz mojega srca. 

Materijalne stvari usmrćuju čovjeka bez patnje; ljubav ga budi oživljavajućim bolima. 

Ljudi su podijeljeni na razne klanove i plemena, pripadaju zemljama i gradovima. No ja se osjećam strancem u svim zajednicama i ne pripadam niti jednom staništu. Svijet je moja zemlja, čovječanstvo je moje pleme.

 Ljudi su slabi i žalosno je što se dijele izmedju sebe. Svijet je uzak i nije mudro rasipati ga na kraljevine, carstva i provincije…

 …Pojem molitvu svojega rodnog mjesta i žudim vidjeti dom svojega djetinjstva, ali ako su ljudi u tom domu odbili pružiti hranu i utočište vapijućem namjerniku, obratit ću svoju čežnju u zaborav.

Ja ljubim svoje rodno selo dijelom svoje ljubavi za svoju zemlju; i ljubim svoju domovinu dijelom svoje ljubavi za Zemlju, koja je čitava moja domovina; i ljubim Zemlju svim svojim bićem jer ona je nebo čovječnosti, manifest Božjega duha…

Ti jesi moj brat zato što si čovjek i obojica smo sinovi Duha Svetoga; isti smo i sačinjeni od iste zemlje.

Ti si ovdje da mi budeš suputnik na životnom putu i pomoć u spoznavanju skrivene Istine. Ti si čovjek i, stoga, ljubim te kao brata.

Možeš o meni govoriti što želiš, jer Sutra će te odnijeti i podastrijeti tvoje riječi kao dokaz na svojem sudu i zavrijedit ćeš pravdu.

Možeš od mene odnijeti sve što posjedujem i ako će te to učiniti sretnim, predajem ti svoja dobra.

Možeš mi učiniti što želiš, ali nećeš moći dotaći moju Istinu.

Možeš proliti moju krv i spaliti moje tijelo, ali ne možeš ubiti niti povrijediti moj duh.

Možeš okovati moje ruke lancima i na moje noge staviti negve, zatvoriti me u mračan zatvor, ali nećeš moći zarobiti moju misao, jer ona je slobodna poput daha u prostranom nebu.

Ti si moj brat i ja te ljubim. Ljubim te klanjajući se u tvojoj crkvi, klečeći u tvojem hramu i moleći u tvojoj džamiji. Ti i ja i svi, djeca smo jedne religije, jer različiti su putovi religija tek prsti ljubeće ruke Najvišega Bića, pružene svima, pružajući punoću duha svima, strepeći hoće li je prihvatiti svi.

Ljubim te zbog tvoje Istine, rodjene iz tvoga znanja; one Istine koju ja ne vidim zbog svojeg neznanja. Ali ja je poštujem kao Božje djelo, jer ona je djelo duha.Tvoja i moja Istina susrest će se u nadolazećem svijetu i zablistati kao miris cvijeća, stapajući se u jednu, cijelu i vječnu Istinu, sačuvanu i živuću u vječnosti Ljubavi i Ljepote.

Ti si moj brat, ali zašto se prepireš sa mnom? Zašto nasrćeš na moju zemlju i pokušavaš me podjarmiti kako bi zadovoljio one koji čeznu za slavom i vlašću?

Zašto napuštaš svoju ženu i djecu, slijedeći Smrt u udaljenu zemlju, da bi udovoljio onima koji slavu kupuju tvojom krvlju a visoke počasti suzama tvoje majke?

Je li čast čovjeku ubiti brata čovjeka? Ako smatraš da je to čast, neka to bude jedan čin štovanja i izgradi hram Kainu koji je usmrtio svojega brata Abela.

Je li samoodržanje prvi zakon Prirode? Zašto te, onda, Gramzljivost požuruje na samožrtvovanje samo zato da bi time postigla svoj cilj - povrijedila tvoju braću? Čuvaj se, brate moj, vodje koji zbori: "Ljubav postojanja obvezuje nas da ljude lišimo njihovih prava!" Ja ti, pak, zborim ovako: Štititi prava drugih najplemenitiji je i najdivniji čin čovjekov; ako moje postojanje zahtijeva od mene da ubijam, smrt moja mi je tada časnija…

Sebičnost je, brate moj, uzrok slijepoj nadmoći, a nadmoć stvara klanstvo, a klanstvo stvara autoritete koji vode neslogama i podjarmljivanju. Duša vjeruje u moć znanja i pravde nad mračnim neznanjem; ona niječe autoritet koji se udružuje s mačem kako bi branio i osnažio neznanje i ugnjetavanje - onaj autoritet koji je uništio Babilon, protresao temelje Jeruzalema i ostavio Rim u ruševinama…

Jedini autoritet koji priznajem jest znanje o čuvanju i mirnom priznanju Prirodnog Zakona Pravde…

Ti si moj brat i ja te ljubim; Ljubav je pravda svim svojim dostojanstvom i svom svojom snagom. Da pravda nije podržala moju ljubav prema tebi, ne gledajući kojem plemenu ili zajednici pripadaš, bio bih varalica koja prikriva ružnoću sebičnosti vanjskim pokrovom čiste Ijubavi.

Moja je duša moj drug koji me tješi u bijedi i nedaćama života. Onaj tko se ne sprijatelji sa svojom dušom, neprijatelj je čovječanstva, i onaj koji ne pronadje čovječno vodstvo u samome sebi, iščeznut će u očajanju. Život se pomalja iz unutarnjosti, on ne dolazi iz okoline…

Došao sam živjeti u slavi Ljubavi i svjetlosti Ljepote, koje su obje odrazi Božji. Ja živim ovdje i ljudi me ne mogu izagnati iz domene života jer znaju da ću živjeti u smrti. Ako mi iskopaju oči slušat ću mrmore Ljubavi i pjesme Ljepote.

Ako mi zatvore uši, uživat ću u dodiru daha isprepletenom s dimom goruće Ljubavi i mirisom Ljepote.

Došao sam ovamo da budem svima i sa svima, i ono što danas činim usamljen, jekom će Sutra obavijati ljude.

Ono što danas zbori moje usamljeno srce, pojat će sutra srca mnogih.

Halil Džubran - JOGUNASTA LJUBIČICA

U jednom osamljenom vrtu beše prekrasna, mirisna ljubičica, zadovoljna među svojim srodnicama, radosno zanjihana među tananim travama.

Jednog jutra, rosom namočena, podigla je glavu, oko sebe pogledala i spazila ružu visoko izraslu, tananoga struka i gordo uzdignute glave, kao da je zrak svetlosti što blista sa smaragda. Ljubičica otvori plave usne i uzdišući reče:

- Koliko sam nesrećna među mirisnim biljem i koliko sam niska među cvetovima! Priroda me stvori malom, ništavnom; živim priljubljena uz zemlju i ne mogu se izdignuti k plavetnilu neba, niti lice okrenuti ka suncu kao što to čine ruže.

Čula ruža šta govori njena komšinica ljubičica, nasmejala se i rekla:

- Baš si ti nerazumno cveće! Živiš u blagodeti čiju vrednost ne znaš ni ceniti! Priroda ti je darovala mir, tananost i lepotu kakve nema mnogo mirisno bilje. Okani se naopakih želja i zločestih prohteva! Budi zadovoljna svojom sudbinom i znaj da više postižu oni što miruju, da onaj ko više traži ima nevolja.

Ljubica odgovori:

- Ti me tešiš, ružo, jer si sama dobila ono što si želela, i prezireš moju malenkost jer si sama velika. Teško pada pridika srećnika na srce nesrećnika, i surov je moćnik kada drži govor nejakima!

Čula priroda razgovor ruže i ljubičice pa je začuđena, povišenim tonom rekla:

- Šta je s tobom, ljubičice, ćeri moja? Mislila sam da si skromna, zadovoljna svojim malim rastom i ponosna svojim položajem. Nisu li te ružne želje ponele, nije li ti razum pomutila prazna veličina?

Glasom punim molbe i umilnosti, ljubičica kaza:

- Moja majko velika i moćna, moja majko svemilosna, svim srcem te molim i svom dušom svojom da uslišaš moju molbu i učiniš me ružom makar samo za jedan dan.

Priroda joj reče:

- Nisi ni svesna šta tražiš, ti ne znaš kakva se nepojmljiva stradanja kriju iza prividne veličine. Ali, ako te povećam i tvoj lik u ružu pretvorim, zažalićeš bez ikakva razloga.

Onda ljubica reče:

- Pretvori ovo telo ljubičice u tankovitu ružu uzdignute glave. Šta god da se zatim dogodi biće posledica mojih želja i ciljeva.

Priroda joj reče:

- Uslišiću tvoju molbu, nerazumna, buntovna ljubico, ali bićeš sama kriva ako te jadi i nevolje obhrvaju.

I priroda pruži svoje tajne, čarobne prste, dotače korenje ljubičice pa se ona u trenu pretvori u prekrasnu ružu što nadvisuje drugo cveće i sve mirisno raslinje. Ali popodne istoga dana nebo se prekri crnim oblacima bremenitim vihorima, pomamiše se prirodne sile, počne grmiti i sevati pa vrtovi stupiše u boj sa jurišnim pljuskovima i vetrovima. Polomi se granje, posrnu mlado drveće, počupa se gordo cveće i samo ostade nisko mirisno raslinje, priljubljeno uz zemlju ili skriveno među liticama.

U osamljenom vrtu oluja je besnila više nego u drugim vrtovima. Oluja nije prestajala, niti su se oblaci razilazili sve dok nije cveće u njoj sasvim pokidano. U tome silnome boju spasilo se samo nekoliko ljubičica sakrivenih uz vrtne zidove. Jedna mlada ljubičica podigla je glavu, videla šta se dogodilo sa vrtnim cvećem i drvećem, radosno se osmehnula i svoje prijateljice dozvala:

- Pogledajte šta je oluja učinila sa gordim i samoljubivim cvećem.

Druga ljubičica reče:

- Mi smo uz zemlju priljubljene pa smo se zato spasile oluje i vetrova.

Treća ljubičica reče:

- Iako smo krhkog tela, oluja nas ne može savladati.

Tada kraljica ljubičica ugleda u blizini ružu koja je još juče bila ljubičica, a sada ju je oluja iščupala, vetrovi joj listove rasuli i bacili je na mokru travu te je ličila na žrtvu koju je neprijatelj strelom pogodio. Kraljica ljubičica podiže njeno telo, pokupi joj listove i reče svojim drugrima:

- Pogledajte, ćeri moje! Pogledajte ljubičicu koju su velike želje zanele pa se u ružu pretvorila da bi se zakratko uznosila, a zatim je stradala. Neka vam ovaj prizor bude pouka!

Tada ruža na samrti zadrhta, sakupi poslednju snagu i isprekidanim glasom kaza:

- Poslušajte, vi koje ne shvatate i koje se datim zadovoljavate, vi koje se oluja i vetrova plašite! Juče sam, kao vi, sedila u svome zelenom lišću, zadovoljna sudbinom. Ali je to zadovoljstvo bilo velika prepreka koja me je delila od oluja i vetrova života, ono je moj život svodilo u granice spokoja, mira i sigurnosti. Mogla sam živeti kao i vi, uz zemlju priljubljena, sve dok me zimski snegovi ne prekriju i dok ne odem, kao i moje prethodnice, u pokoj smrti i ništavila, a da ne spoznam tajne sveta, kao što ih nisu spoznale ni druge ljubičice otkako postoje. Mogla sam odustati od svojih želja i uzdržati se od onoga što po sebi nadilazi moju prirodu. Ali sam u tišini noći osluškivala i čula kako se veliki svet obraća ovome svetu: Svrha svega što postoji je da stremi iza onog što postoji. Moja duša se tada pobunila protiv svoga stanja, moje biće je žudilo da dosegne ono što ga nadmašuje; stalno sam se protiv sebe bunila i žudila za onim što mi ne pripada, sve dok nije moja pobuna postala silna i dok nije moja čežnja delotvornom voljom prestala. Tada sam od prirode tražila - a priroda je samo očitovanje naših potajnih snova - da me pretvori u ružu, što je ona i učinila. Priroda često preobražava svoja lica i obličja prstima čežnje i nadanja.

Ruža naglo ućuti, zatim dodade puna ponosa i gordosti:

- Živela sam kratko, ali kao prava kraljica. Gledala sam svemir očima ruže, slušala šaptanje etera ušima ruže i svetlost sam doticala ružinim listovima. Može li neka od vas moje dostojanstvo dosegnuti?

Potom ruža savi vrat i, glasom na umoru, još kaza:

- Ja sada umirem. Umirem, ali s nečim u duši što ni jedna ljubičica pre mene nije imala. Umirem, ali sam saznala šta ima izvan ograničenog prostora u kome sam rođena. To je prava vrednost svakog bića koje traje u vremenu.

Ruža sklopi svoje listove, malo zadrhta i preminu s nebeskim osmehom na licu, sa osmehom nekoga kome je život ispunio nadanja, sa osmehom pobede i trijumfa, sa osmehom boga.

Anton Čehov – MEKUŠAC

 Pre neki dan pozvao sam u kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

− Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite... Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno.

− Po četrdeset...

− Ne, po trideset! Imam zapisano. Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca.

− Dva meseca i pet dana...

− Tačno dva meseca. Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja. Oduzme se deset nedelja, nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali. I tri praznika.

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali ni reči!

− Tri praznika – prema tome, manje dvanaest rubalja. Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova.

Radili ste samo sa Bajrom. Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne.

Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmimo. Ostaje, hm, četrdeset jedna rublja. Tačno?

Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali ni reči!...

− Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj s tanjirićem. Manje dve rublje. Šolja je skuplja, porodična je, bog s vama! Šta nam sve nije propalo! Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić. Deset manje. Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet rubalja manje. Desetog januara ste od mene uzeli deset rubalja...

− Nisam uzimala! − prošaputa Juluja Vasiljevna.

− Ali imam zapisano!

− Pa neka. Dobro.

− Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam ostaje četrnaest.

Oba oka se napuniše suzama. Na dugom lepom nosiću pojavio se znoj. Jadna devojčica!

− Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge uzela sam tri rublje. 

Više nisam uzimala.

− Je l'? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri, ostaje jedanaest. Evo vam vaš novac, draga! Tri, tri, tri, jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja. Ona ih uze i drhtavim prstićima gurne ih u dzep.

− Mersi – prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

− Na čemu mersi? − upitah.

− Na novcu.

− Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda mersi?

− Na drugim mestima mi uopšte nisu plaćali...

− Nisu plaćali? Pametno! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju. Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takav mekušac.

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah: „Može!“

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla. Pogledah za njom i pomislih: lako je biti silan u ovome svetu!

Horhe Luis Borhes - KNJIGA

Među različitim čovekovim instrumentima, knjiga, bez sumnje, zadivljuje. Ostali su produžetak njegovog tela. Mikroskop i teleskop, produžetak su njegovog vida; telefon je produžetak glasa; zatim imamo plug i mač, produžetke njegove ruke. Ali knjiga je nešto drugo. Knjiga je produžetak memorije i imaginacije.

Kada se u Šoovom Cezaru i Kleopatri govori o Aleksandrijskoj biblioteci, kaže se da je ona pamćenje čovečanstva. To je knjiga i, istovremeno, nešto više, imaginacija. Zašto? Šta je naša prošlost do jedan niz snova. Kakva je razlika između pamćenja snova i pamćenja prošlosti. To je funkcija koju obavlja knjiga.

Mislio sam, svojevremeno, da napišem jednu istoriju knjige. Ne sa fizičke tačke gledišta. Knjige me fizički ne interesuju (naročito ne knjige bibliofila, koji su obično neumereni), već različite valorizacije koje je knjiga pretrpela. Špengler me je preduhitrio u svojoj Propasti Zapada, gde postoje izvrsne stranice o knjizi. Uz izvesna lična zapažanja, nameravam se pridržavati onoga što kaže Špengler.

U antici nisu imali naš osećaj kulta knjige – činjenica je koja me iznenađuje; gledali su u knjizi nasleđe usmene reči. Ona večno citirana fraza: Scripta maner verba volat, ne znači da je usmena reč efemerna, već da je pisana reč nešto trajno i mrtvo. U usmenoj reči, opet, ima nečeg od krilatosti i lakoće; krilato i sveto, kako je rekao Platon. Svi veliki učitelji čovečanstva bili su, zanimljivo je, majstori usmene reči.

 Uzmimo prvi primer – Pitagora. Znamo da Pitagora nije pisao. Nije pisao, jer nije želeo da se veže za pisanu reč. Osećao je, bez sumnje, nešto od onog slovo ubija a duh oživljava, kako je kasnije rečeno u Bibliji. Mora da osećajući to nije želeo da se sputa pisanom rečju; stoga Aristotel nikada ne govori o Pitagori već o pitagorejcima.

Kaže nam, na primer, da su pitagorejci propovedali verovanje, dogmu, o večnom vraćanju istog, koju će mnogo kasnije otkriti Niče. To jest, ideju o cikličnom vremenu koja je bila opovrgnuta od strane sv. Avgustina u spisu O božjoj državi. Sv. Avgustin kaže, jednom prekrasnom metaforom, da nas Isusov krst spasava kružnog lavirinta stoičara. Ideja cikličnog vremena intrigirala je i Hjuma, Blankija… i tolike druge.

Pitagora svesno nije pisao, želeći da njegova misao nadživi njegovu telesnu smrt u pamćenju njegovih učenika. Tu je došlo do izražaja (ja ne znam grčki, pokušaću da to kažem na latinskom): magister dixit (učitelj je rekao). To ne znači da su oni bili sputani time što je učitelj rekao; naprotiv, to afirmiše slobodu da se nastavi mišljenje početne misli učitelja.

Ne znamo da li je Pitagora pokrenuo doktrinu o cikličnom vremenu, ali znamo da su je njegovi učenici propovedali. Pitagora umire telesno i oni, po jednoj kobi transmigracije – što bi se dopalo Pitagori – nastavljaju da misle i promišljaju njegovu misao, sklanjajući se, kada im se zameri kazivanje nečeg novog, u okrilje pravila: učitelj je rekao (magister dixit).

Ali, imamo i drugih primera. Imamo uzvišeni primer Platona, kada kaže da su knjige kao likovi (mora da je mislio na skulpture ili slike) za koje neki veruju da su živi, ali ako ih nešto upitaju, ne odgovaraju. Onda, da bi umanjio tu nemost knjige, izmišlja platonski dijalog. To jest, Platon se multiplicira u mnoge ličnosti: Sokrata, Gorgiju, i druge. Isto tako možemo pretpostaviti da je Platon želeo da se uteši zbog Sokratove smrti, misleći da Sokrat nastavlja da živi. Pred nenačetim problemom, on je sebi govorio: Šta bi Sokrat o tome rekao? Takva je, na neki način, bila besmrtnost Sokrata, takođe majstora govorništva, koji nije ostavio ništa napisano.

O Hristu znamo da je napisao jedan jedini put nekoliko reči, ali se vetar potrudio da ih izbriše sa peska. Nije napisao ništa drugo za šta bi se znalo. Buda je takođe bio majstor govorništva; njegove propovedi su ostale. Zatim imamo jednu rečenicu sv. Anselma: Dati knjigu u ruke neznalici isto je tako opasno kao i dati mač u ruke detetu.

Tako se mislilo o knjigama. Na celom Istoku još uvek postoji koncepcija po kojoj knjiga ne sme da otkriva stvari; knjiga treba, prosto, da nam pomogne da ih otkrijemo. Uprkos mom neznanju hebrejskog, studirao sam nešto iz Kabale i čitao engleske i nemačke verzije Zohara (Knjiga sjaja) i El Sefer Yezira (Knjiga odnosa). Znam da ove knjige nisu napisane da bi se razumele, stvorene su da bi se interpretirale, one su podstrek da čitalac nastavi misao. Antička klasika nije imala naše poštovanje za knjigu, mada znamo da je Aleksandar Makedonski držao ispod svog jastuka Ilijadu i mač, ta dva oružja. Gajio je veliko poštovanje prema Homeru ali ga nije smatrao svetim pesnikom u smislu koji mi danas pridajemo toj reči. Nije smatrano da su Ilijada i Odiseja sveti tekstovi; bile su cenjene knjige, ali su isto tako mogle biti i napadnute.

Platon je mogao da protera pesnike iz svoje Republike a da ne bude osumnjičen za jeres. Ovim antičkim svedočenjima protiv knjige možemo priključiti još jedno, vrlo zanimljivo, Senekino. Među njegovim zadivljujućim pismima Luciliju, ima jedno, posvećeno izvesnoj vrlo umišljenoj osobi, za koju se kaže da poseduje biblioteku od sto svezaka. A ko – pita se Seneka – može imati vremena da pročita sto svezaka. Sada se, naprotiv, cene bogate biblioteke.

U antici ima nečeg što nam je teško da shvatimo, što se kosi sa našim poštovanjem knjige. Stalno se na knjigu gleda kao na produžetak usmene reči, no zatim sa Istoka dolazi jedna nova koncepcija sasvim nepoznata antičkoj klasici: sveta knjiga. Uzmimo dva primera, počevši od drugog: muslimani. Oni misle da Kuran prethodi stvaranju sveta, prethodi arapskom jeziku; da je jedan od atributa Boga a ne Božje delo; da je kao njegovo milosrđe ili pravednost. U Kuranu se pominje, u dosta misterioznoj formi, i majka knjige. Majka knjige bi bio jedan primerak Kurana ispisan na nebu. Postao bi platonski arhetip Kurana, i ta ista knjiga – to kaže Kuran – ta knjiga je ispisana na nebu, ona je atribut Boga i ona prethodi stvaranju sveta. Tako proklamuju uleme ili muslimanski učenjaci.

Zatim imamo druge, nama bliže primere: Bibliju ili konkretnije Toru ili Pentateuh. Smatra se da su ove knjige diktirane od strane Svetog Duha. Ovo je vrlo zanimljivo: pripisivanje knjige različitih autora i starosti jednoj jedinoj duši; ali u samoj Bibliji se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Hebreji su došli na ideju da sjedine razna literarna dela različitih epoha i da stvore jednu jedinu knjigu pod nazivom Tora (Biblija na grčkom). Sve ove knjige, pripisuju se jednom jedinom autoru: Duhu.

Jednom su Bernarda Šoa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao Bibliju. Odgovorio je: Svaku knjigu koju vredi nanovo čitati, napisao je Sveti Duh. To jest, knjiga treba da ide dalje od namere svog autora. Namera autora je jedna bedna ljudska stvar, pogrešiva, ali knjiga mora da sadrži više. Don Kihot, na primer, više je nego satira medu knjigama o viteštvu. To je jedan apsolutan tekst u koji se ne upliće, apsolutno nizašto, slučaj ili slučajnost.

Pomislimo na posledice ove ideje. Na primer, ako ja kažem:

Tekuće vode, čiste i kristalne,
drveće što je u njih zagledano,
zelena trava, hladovite sene

očigledno je da se tri stiha sastoje iz po jedanaest slogova. Autor je to svesno želeo.

Ali šta je to u poređenju sa jednim delom napisanim od strane Duha, šta je to u poređenju sa koncepcijom o Božanstvu koje čini ustupak literaturi i diktira jednu knjigu. U toj knjizi ništa ne može biti slučajno, sve treba da bude opravdano, treba da budu opravdana slova. Razume se, na primer, da početak Biblije: Berešit bara elohim počinje sa B, zato što se to podudara sa blagosloviti. Radi se o knjizi u kojoj ništa nije slučajno, apsolutno ništa. To nas dovodi do kabale, dovodi nas do studije slova, do svete knjige diktirane od strane božanstva, koja postaje suprotna onom što su u antici mislili. Oni su mislili nestalnim načinom muza.

Gnev mi Ahilov, muzo, pevaj, kaže Homer na početku Ilijade. Ovde muza odgovara inspiraciji. Naprotiv, ako se misli na Duh, misli se na nešto konkretnije i snažnije: na Boga koji čini ustupak literaturi. Na Boga koji piše knjigu; u toj knjizi ništa nije slučajno: ni broj slova ni količina slogova svakog stiha, ni činjenica da možemo praviti kombinacije reči sa slovima, da možemo uzeti numeričku vrednost slova. Sve je to već bilo uzeto u obzir.

Druga velika koncepcija knjige je – ponavljam – da može biti božansko delo. Možda je to bliže onome što mi sada osećamo nego ideji o knjizi koju su imali u antici. To jest, jednoj nepatvorenoj zameni usmene reči. Kasnije opada verovanje u svetu knjigu i zamenjuju ga druga verovanja. Ono, na primer, da je svaka zemlja reprezentovana jednom knjigom. Setimo se da su muslimani nazivali Izraelce Ljudi od knjige; setimo se rečenice Hajnriha Hajnea o onoj naciji čija je otadžbina bila knjiga: Biblija, Jevreji. Imamo zatim jednu novu koncepciju, po kojoj svaka država treba da bude reprezentovana jednom knjigom, u svakom slučaju jednim autorom mnogih knjiga.

Zanimljivo je – ne verujem da je ovo do sada bilo zapaženo – da su zemlje izabrale individue koje ne nalikuju preterano na njih. Neko misli, na primer, da je Engleska izabrala doktora Džonsona kao reprezentanta, ali ne, Engleska je izabrala Šekspira, a Šekspir je – kažimo slobodno – najmanje engleski od svih engleskih pisaca. Za Englesku je tipično understatement, to jest, kazati što manje o stvarima. Naprotiv, Šekspir je razvijao hiperbole u metafore, i ne bi nas uopšte iznenadilo da je Šekspir, na primer bio Italijan ili Jevrejin.

Drugi slučaj je Nemačka; jedna sjajna zemlja, tako olako fanatična, bira upravo jednog tolerantnog čoveka koji nije fanatik i koga preterano ne interesuje koncepcija otadžbine; bira Getea. Nemačku reprezentuje Gete.

U Francuskoj nije biran autor ali je opšta naklonjenost Igou. Naravno, osećam veliko divljenje za Igoa, ali Igo nije tipično francuski. Igo je stranac u Francuskoj; sa onim obimnim opisima, sa onim opsežnim metaforama, nije tipičan za Francusku. Sledeći slučaj, još zanimljiviji, potiče iz Španije. Španiju bi mogli da reprezentuju Lope, Kalderon, Kevedo. Ali ne. Španiju predstavlja Miguel Servantes. Servantes je savremenik inkvizicije, ali je tolerantan, to je čovek koji nema ni španskih vrlina ni mana.

Kao da je svaka zemlja mislila da treba da je predstavlja neko različit, neko ko može biti pomalo sudbinski lek, terijak, protivotrov za njene defekte. Mi smo mogli da izaberemo Fakundo od Sarmijenta, koji je naša knjiga, ali ne; mi, sa našom vojničkom istorijom, našom istorijom od mača, izabrali smo kao knjigu hroniku jednog dezertera, izabrali smo Martina Fjera; dobro, ako i zaslužuje da bude izabrana kao knjiga, kako mislite da našu istoriju reprezentuje jedan dezerter iz doba osvajanja pustinje? Međutim, tako je to; kao da je svaka zemlja osetila tu potrebu.

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće. Sećam se da je pre mnogo godina izvršena anketa o tome šta je slikarstvo. Pitali su moju sestru Noru i ona je odgovorila da je slikarstvo umetnost davanja radosti pomoću oblika i boja. Ja bih rekao da je literatura takođe jedna forma radosti. Ako čitamo nešto sa teškoćom, autor nije uspeo. Stoga smatram da jedan pisac kao Džojs nije uspeo, pre svega, jer njegovo delo zahteva napor.

Jedna knjiga ne sme da zahteva napor, sreća ne sme da zahteva napor. Mislim da Montenj ima pravo. Zatim, on navodi autore koje voli. Citira Vergilija, kaže da više voli Georgike nego Eneidu; meni se više sviđa Eneida, ali to nije važno. Montenj govori o knjigama sa strašću ali kaže da su one, mada oblik sreće, ipak beživotno zadovoljstvo.

Emerson mu protivureči – to je drugi veliki rad o knjigama. U svom izlaganju Emerson kaže da je biblioteka vrsta magične sobe. U toj sobi su začarani najbolji duhovi čovečanstva, koji čekaju našu reč pa da izađu iz nemosti. Treba da otvorimo knjigu, tada se oni bude. Kaže da možemo da računamo na društvo najboljih ljudi koje je dalo čovečanstvo, ali ih mi ne tražimo već vise volimo da čitamo komentare, kritike, ne idući za onim na šta nas upućuju.

Bio sam profesor engleske književnosti tokom dvadeset godina na filozofskom i filološkom fakultetu u Buenos Airesu. Uvek sam govorio svojim studentima da koriste malu bibliografiju, da ne čitaju kritike već izvorna dela. Možda će razumeti malo, ali će uvek uživati i slušati nečiji glas. Rekao bih da je kod jednog autora najvažnija njegova intonacija, najvažnije kod jedne knjige je glas autora, taj glas koji stiže do nas.

Ja sam dobar deo života posvetio slovima i verujem da je čitanje jedan oblik sreće; druga forma manje sreće je poetsko stvaranje ili ono što zovemo stvaranjem, a što je mešavina zaborava i sećanja na ono što smo čitali.

Emerson koincidira sa Montenjom u shvatanju da treba čitati jedino ono što nam se dopada. Toliko dugujemo slovima. Ja sam više pokušavao da nanovo čitam nego da čitam i mislim da je ponovno čitanje važnije nego čitanje, osim kad se za ponovno čitanje zahteva čitanje. Ja imam to visoko poštovanje prema knjizi. Mogu to da kažem na način koji će možda izgledati patetičan, a ne želim da bude patetičan; želim da bude izraz poverenja koje ostvarujem sa svakim od vas; ne sa svima, ali u svakom slučaju sa svakim pojedinačno, jer svi je jedna apstrakcija a svaki pojedinačno je istinsko. Ja nastavljam da se igram da nisam slep, nastavljam da kupujem knjige, nastavljam da punim svoju kuću knjigama. Pre neki dan poklonili su mi jedno izdanje enciklopedije Brockhaus iz 1966. godine. Osetio sam prisustvo te knjige u svojoj kući, osetio sam je kao udes sreće. Tamo je bilo dvadeset i nekoliko svezaka sa gotičkim rukopisom koji ne mogu da čitam, sa mapama i gravirama koje ne mogu da vidim; a opet, knjiga je bila tamo. Osetio sam nešto poput prijateljske gravitacije knjige. Mislim da je knjiga jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo.

Govori se o nestanku knjige; ja verujem da je to nemoguće. Reći će se, kakve razlike može biti između knjige i novina ili ploče. Razlika je što se novine čitaju da bi se zaboravile, isto tako i ploča se sluša da bi se zaboravila, to je nešto mehaničko i prema tome frivolno. Knjiga se čita da bi se zapamtila.

Koncepcija svete knjige, Kurana, Biblije ili Veda – gde se takođe kaže da Vede stvaraju svet – može biti prošlost, ali knjiga još uvek poseduje svetlost koju ne smemo izgubiti. Uzeti knjigu i otvoriti je sadrži mogućnost estetskog čina. Koje su reči položene u knjigu? Šta su ti mrtvi simboli? Ništa apsolutno. Šta je knjiga ako je ne otvorimo? Ona je prosto jedan rezervoar od papira i kože, sa listovima; ali ako je čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja.

Heraklit je rekao (to sam isuviše često ponavljao) da niko ne zakorači dva puta u istu reku. Niko ne zakorači dva puta u istu reku jer se vode menjaju, ali najstrašnije je što ni mi nismo ništa manje fluidni nego reka. Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga. Osim toga, knjige su bremenite prošlošću.

Govorio sam protiv kritike i protivurečiću sebi (ali nije važno što ću sebi protivurečiti). Hamlet nije tačno Hamlet kog je Šekspir zamislio početkom XVII veka, Hamlet je i Kolridžov Hamlet, Geteov i Bredlijev. Hamlet je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa Don Kihotom.

Isto se događa sa Lugonesom i Martinezom Estradom, sa Martinom Fjerom nije isto. Čitaoci su obogaćivali knjigu.

Ako čitamo neku staru knjigu, to je kao da smo i sami pročitali sve vreme što je prošlo od dana kad je bila napisana. Zato je prikladno održati poštovanje prema knjizi. Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko, ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo mudrost.

To je to što sam danas želeo da vam kažem.

Miroslav Antić - MORE HLEBA I NEVOLJE

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti, rođen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino, stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra... Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i — pobegnem.

Kafana — ne više od pet stolova. Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz: poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju. Veruju: možda ću im nešto pomoći. Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima, a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće. I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put: da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim... tek — kažem ja njima:

— Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.

I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali — kasno.

— A znaš li ti sine — pita me jedan sedamdesetogodišnjak — šta su to staračka domaćinstva?

— Znam — kažem. — Samohrana.

— Đavola znaš — smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine. — I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom. Mladi beže u škole, na zanate... Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...

A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar, i milicija i poreznici, i reforma i otkup... Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva: "Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".

I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.

— Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, — žali se starac — izmolim nekako, ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu. Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro. Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje. Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje? A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga. Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?

— Prema jednoj anketi — kaže mi agronom, mlad i pametan čovek, ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada — ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno. Pa neka nosi zemlju ko hoće. Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana...

U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo. Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni, očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede. Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza. Dajte ovamo Cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo, pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako, samo me nemojte opominjati da sam čovek... Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja? Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama, i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!

A oni me gledaju sažaljivo:

— Takvog ministra u ovoj zemlji nema...

— Zatvori televizor! — grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog. — Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je. Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju. Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato, a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.

Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete, pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

— Opet! — viču mi komšije sa raznih balkona.

— Opet! — vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju. Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

Ivo Andrić - PISMO IZ 1920. GODINE

Dragi prijatelju,

Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Alber Kami - MIT O SIZIFU

 Bogovi bijahu osudili Sizifa da bez prestanka kotrlja jednu stijenu do vrha neke planine, odakle se ona vraćala zbog svoje težine. Mislili su, donekle s pravom, da nema strašnije kazne od beskorisna i beznadna rada. 

Ako je vjerovati Homeru, Sizif bijaše najmudriji i najrazboritiji među smrtnicima. Prema nekom drugom predanju, međutim, on naginjaše razbojništvu. Ja tu ne vidim proturječnosti. Razlikuju se mišljenja o motivima koji su mu priskrbili da bude beskoristan radnik pakla. Spočitava mu se, prije svega, neka nesmotrenost prema bogovima. Odavao je njihove tajne. Eginu, Azopovu kćer, ugrabio je Jupiter. Otac se začudi s njezina nestanka i izjada se Sizifu. On, koji je znao za otmicu, ponudi Azopu da ga o tome uputi, pod uvjetom da on dade vodu korintskoj utvrdi. Nebeskim munjama pretpostavio je blagoslov vode. Stoga je bio osuđen u paklu. 

Homer nam također kazuje da Sizif bijaše okovao Smrt. Pluton nije mogao podnijeti da njegovo carstvo ostane pustim i gluhim. On uputi boga rata da izbavi Smrt iz ruku njezina pobjednika. 

Priča se još da je Sizif pred smrt htio nerazborito iskušati ljubav vlastite žene. Naredi joj da njegovo tijelo baci bez pokopa nasred javnoga trga. Sizif se iznova nađe u paklu. I tamo, razgnjevljen poslušnošću koja je tako suprotna ljudskoj ljubavi, on od Plutona iskamči dopuštenje da se iznova vrati na zemlju da bi kaznio svoju ženu. No kada je iznova ugledao lice ovoga svijeta, okusio vodu i sunce, toplo kamenje i more, nije se više želio vratiti u paklenu tminu. Pozivi, srdžbe i opomene ne pomogoše ništa. Još mnogo godina živio je on na krivulji zaljeva, blistava mora i osmijeha zemlje. Potrebna bijaše presuda bogova. Merkur dođe da uhvati drznika za vrat i, odvajajući ga od njegovih naslada, vrati ga silom u pakao, gdje njegova stijena već bijaše spremna. 

Već smo shvatili da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojoj muci. Njegov prezir prema bogovima, njegova mržnja spram smrti i strast za životom stajali su ga te neizrecive kazne gdje se cijelo biće ulaže a da ništa ne privede kraju. To je cijena koju valja platiti za ovozemaljske strasti. 

Ništa nam se ne kaže o Sizifu u paklu. Mitovi su stvoreni da ih mašta oživljava. U ovom se može vidjeti samo sav napor jednog tijela napregnutog da podigne golemi kamen, da ga kotrlja i dogura uz stoput prevaljenu strminu; vidi se zgrčeno lice, obraz prislonjen uz kamen, podmetnuto rame koje prima masu pokrivenu glinom, noga koja ga zaustavlja i, iznova, samo ruke, posve ljudska sigurnost dviju ruku punih zemlje. Na samom svršetku toga teškog napora, određenog prostorom bez neba i vremenom bez dubine, cilj je postignut. Tada Sizif promatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svijetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vrijeme toga povratka, toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se muči u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čovjeka kako iznova silazi tromim ali ravnomjernim korakom prema muci kojoj neće znati svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se također pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svijesti. U svakom tom trenutku, kad napušta vrh i spušta se malo-pomalo prema skloništima bogova, nadmoćniji je od svoje sudbine. Jači je od svoje stijene. 

Ako je taj mit tragičan, to je stoga što je njegov junak svjestan. Gdje bi bila njegova muka kad bi ga na svakom koraku podržavala nada u uspjeh? Današnji radnik radi svakog dana u životu na istim zadaćama, i ta je sudbina jednako apsurdna. Ali je tragična samo u rijetkim trenucima kad postaje svjestan. Sizif, proleter bogova, nemoćan i ogorčen, poznaje cijelu širinu svoga jadnog položaja: silazeći misli na nj. Pronicljivost koja mu mora donijeti muku, istodobno dovršava i njegovu pobjedu. Nema sudbine koja se ne natkriljuje prezirom. Ako za ponekih dana silazak protječe u bolu, može također proteći i u radosti. Nije na odmet ta riječ. Zamišljam Sizifa kako se vraća svojoj stijeni, i bol je u začetku. Kad se zemne slike odveć snažno vraćaju u sjećanje, kada zov sreće postane odveć silan, tada se u ljudskome srcu budi tuga: to je pobjeda stijene, to je stijena sama. 

Odveć je teško nositi golemu nesreću. To su naše getsemanske noći. No, moćne istine propadaju netom se spoznaju. Tako se i Edip najprije pokorava sudbini ne poznavajući je. Od trena kad doznaje, počinje njegova tragedija. Ali u istom hipu, slijep i očajan, spoznaje da je jedina sveza što ga spaja sa svijetom - svježa ruka mlade djevojke. Odzvanja tada neka neumjerena riječ: „Unatoč tolikim kušnjama, moja poodmakla dob i veličina moje duše nukaju me da procijenim kako je sve dobro.” Sofoklov Edip, kao i Kirilov Dostojevskog, pruža nam tako formulu apsurdne pobjede. Antička mudrost veže se s modernim heroizmom. Apsurd se ne može otkriti a da se ne osjeti poticaj za pisanje priručnika o sreći. „Eh, što, zar tako uskim stazama...?” No, samo je jedan svijet. Sreća i apsurd dva su djeteta jedne te iste zemlje. Oni su neraskidivi. Pogrešno bi bilo kazati da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Događa se, također, da se osjećaj apsurda rađa iz sreće. „Držim da je sve dobro”, veli Edip, i svete su te riječi. One odzvanjaju u surovu i ograničenu čovjekovu svijetu. One poučavaju da sve nije iscrpljeno i da nije bilo iscrpljeno. One izgone iz ovoga svijeta boga koji je ušao u nj s nezadovoljstvom i sklonošću za beskorisne patnje. One stvaraju od sudbine ljudski posao koji se mora urediti među ljudima. Tu je sva Sizifova tiha radost. Pripada mu njegova sudba. Njegova je stijena posve njegova stvar. Tako apsurdni čovjek, kad razmišlja o svojoj muci - ušutkuje sve kumire. U svijetu iznenada vraćenu njegovoj šutnji podiže se tisuću sitnih zadivljenih zemnih glasova. Nesvjesni i tajnoviti pozivi, pozivi upućeni od svih lica, nužno su naličje i cijena pobjede. Nema sunca bez sjene i valja upoznati noć. Apsurdni čovjek veli „da”, i njegov napor bit će neprekidan. Postoji li osobna sudba, nema nadmoćnije sudbe ili bar postoji samo jedna koju on drži kobnom i dostojnom prezira. Glede ostaloga, on zna da je gospodar vlastita života. U tom istančanom trenu, kada se čovjek obazire na vlastiti život, Sizif, vraćajući se svojoj stijeni, razmišlja o slijedu nevezanih poslova što postaju njegovom sudbom, sudbom koju je stvorio baš on, ujedinio pod pogledom svojeg pamćenja i naskoro potvrdio vlastitom smrću. Tako, uvjeren u posve ljudsko podrijetlo svega što pripada čovjeku, kao slijepac koji kani vidjeti a zna da je noć beskrajna, uvijek je u pokretu. A stijena se još kotrlja. 

Ostavljam Sizifa u podnožju planine! Uvijek se pronađe vlastito breme. Ali, Sizif nas poučava višoj vjernosti što niječe bogove i podiže stijene. I on drži da je sve dobro. Ovaj svijet, od sada bez gospodara, ne čini mu se ni jalovim ni ništavnim. Svako zrnce toga kamena, svaki mineralni blijesak te planine pune noći, za njega su zaseban svijet. Sama bitka da se dospije do vrhunca dostatna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba zamisliti sretnim.

Halil Džubran - BROD U MAGLI

Ispričao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noći u svojoj izdvojenoj kući u dolini Kadise.

Razgrćući na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, reče:

"Hoćete da vam kažem zašto sam tužan. Hoćete da vam ispričam onu tužnu priču koju sećanje svakoga dana i svake noći u meni iznova vraća. Dosadilo vam je moje ćutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uđemo u kuću njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?

U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u čemu drugom.

Zato saslušajte moju priču. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.

Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene čudnog izgleda. Video sam je u noćima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru čuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oči i osećao dodir njenih prstiju na čelu. Otvarao sam oči, ustajao u strahu, osluškujući šapat ničega.

Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešću, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne čujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i čuo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut čovek koji je pobegao u samoću i od utvara samoće izmislio saputnicu i drugaricu?

Rekoh 'drugaricu' i vi se čudite tome. Ali postoje neobična iskustva, mi ih poričemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše čuđenje i poricanje, međutim, ne znače da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje čisto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uveče bi prilazila i rekla: 'Pođimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili'. Tada bih ostavljao posao i polazio držeći je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u večernji pokrivač, uronjeno u čaroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlaćene zalaskom sunca, ponekad tražila da čujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego među granjem potraži prenoćište.

Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.

Toliko puta sam sretao ljude krijući u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi među njima ugledao njen lik.

Toliko puta sam sedao usamljen s mačem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u očima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.

Pitate: Jesam li ovim neobičnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - čak duševna bolest?

Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom eteričnom saputnicom predstavljao apsolutnu, čistu ideju koja kruži tragom sunčeve svetlosti, plovi morima, kreće se mesečinom obasjanim noćima, raduje se pesmama koje niko nije čuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrđujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noći sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.

Kamo sreće da nisam napunio tridesetu. Kamo sreće da sam hiljadu i jedan put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišću i među njegovim cvetovima".

On zaćuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih očiju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u očaj. Ćutali smo u očekivanju da priču nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bića, reče:

"Sećate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naučnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.

Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleća treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reči ne prelazi granice ljudske spoznaje i osećanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osećanja. Kako da vam to naslikam rečima?

Godine koje sam proveo sa svojom eteričnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora sreće i da je gorčina talog koji miruje na dnu moje čaše. Ali, oduvek sam znao da će uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajući zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je čamac odvojio od bejrutske luke, onoga časa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Čuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuće: 'Vrati se odakle si došao. Siđi u čamac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'

Brod je isplovio. Bio sam sličan vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo veče, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žena koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojčica, čiji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, čiji sam glas čuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noći, mora i svemira.

Tako sam putovao od mesta do mesta zovući u sebi svoju saputnicu, gledajući u talase koji se prevrću, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.

U ponoć, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vičući: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoći? Kuda si otišla? Gde si bila? Dođi bliže, dođi meni i ne ostavljaj me više'.

Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz neviđenog bola i tuge. Reče tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na časak vidim. Ponovo ću otići tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj'.

Reče ovo, pomeša se s maglom i nestade. Počeo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noći.

Ušao sam u kabinu s nečim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru očaja i sumnje. Začudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.

Brod je danonoćno plovio između dve pučine, ali ja nisam znao jesam li čovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleći i prizivajući tajne sile da čujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na čelu.

Ovako sam proveo četrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uveče ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.

Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.

Kada sam s broda sišao u gondolu, lađar me je upitao:

-Kuda želite, gospodine?

Čim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i počeo da vesla.

Gondola je krenula. Bilo se već smračilo. Noć je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsećala na san pesnika koji se zanosi neobičnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim začula su se sa svih strana zvona, ispunjavajući nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.

Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do pločnika. Lađar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštom. Reče: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kući. Lađar je s torbom na leđima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošćenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Začudio me je prizor i nisam znao šta da radim.

Odmah mi priđe jedan sredovečan sluga. Pogleda me natečenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuća venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.

Tog časa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.

Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste čuli da je duždova ćerka danas umrla?!'

Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plač. Zamislite kako se oseća čovek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseća mladić koji se dve nedelje kreće između jauka očaja i vriska pučine i na kraju se puta nađe pred vratima kuće u kojoj se kreću tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.

Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas očekuje.'

Reče ovo i pođe ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da uđem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svećama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su ćutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim leđima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak neće sprečiti da obavite ono zbog čega ste došli. Budite spokojni, mladiću.' Zahvalio sam mu na lepim rečima uz izraze saučešća zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reči.

Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su ćutke sedeli, gledajući krišom njihova tužna lica, slušajući njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalošćenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s rečima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreći: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ići. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plač'. Postidele su me njegove reči i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domaćini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'

Odmah zatim nesrećni starac je pozvonio srebrnim zvonom i uđe sobar u brokatnoj odeći. Starac mu reče pokazujući na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istočnoj strani. Posluži ga jelom i pićem i pobrini se o njemu.'

Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uređenu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivačima i jastucima.

On ode i ja se sručih na stolicu razmišljajući o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoći i onome što se desilo na početku mog boravka u tako dalekoj zemlji.

Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i piće i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.

Dva sata sam proveo hodajući po sobi ili stojeći uz prozor zagledan u nebo, osluškujući glasove lađara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih između vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju sećanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni ćutke umiru.

Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.

Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko biće stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko eterično biće me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privučen nečim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvačkim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveća na obe strane, okruženim cvećem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova. Video sam ženu prema kojoj sam osećao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomično belo telo u beloj odeći i belom cveću, koje prekriva spokoj beskraja i strah od večnosti.

Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoće posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!

Da, drugovi moji, saputnici moje samoće, Bog mi je nasuo gorku čašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama već u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, već je bol u prirodi samoj.

Moja priča nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorčine prisutne u svakom gutljaju našeg noćnog pića. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od zeljeza koji kidaju opnu moga srca.

Eto, to je moja priča. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klečao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom večnosti.

Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tuđine u tuđinu.

Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"