Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad
ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji malo uzbuđenje,
spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su
ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i
otvoreno.
– Kako je bilo?
– Dobro! – odgovarao je mladić, jedući ohladnelu i
crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.
– Đavola dobro! – rekao je kao jeka starački glas negde
iz ugla.
Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu; njega
je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni,
osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i
kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj
svetlosti ispituje sve što je rekao i što nije rekao.) Deset ljudi u ćeliji
našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što
bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj
starac iz ugla. U trenutku zatišja; on je rekao suvo i neprijatno:
– Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da premeste.
– Što da ga premeste? – pita neko od onih koji mrze
starca.
– Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka,
oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te
sigurno.
Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu. Premestili su
ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade. Rumen onizak stražar
pojavio se na vratima.
– Vi! Pakujte se!
Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na
ljuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:
– Šta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!
Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod
pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao "zbogom" ravnodušnom društvu.
– Vorwärts!* – Marš!
Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom
slušao tupu jeku koraka, svojih i stražarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko
koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici
on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka – ja-ti, ja-ti –
i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno
dugo i tamno, a drugo kratko i svetlo: a-a, a-a!
Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno
sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki
prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na
ćelijama.
– Haalt!** – viknu stražar, kao da provodi eskadron
vojnika.
(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu
mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar
deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000
posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek
zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska
dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno
puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se
zove tamnica plaćamo mi, hapšenici.
Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti
trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani
i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu
zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na
mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa,
strašna i jasna istina, utoliko strašnija što je nemogućno objaviti je i
dokazati. Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i
umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale
ljude?)
Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38.
Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i
praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostade neko vreme
nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između
kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine.
Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju
uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se
vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na
drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale
strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.
Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo
popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila
sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.
Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da
to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono
pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve
napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već izgledalo da je došlo do
vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u
jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme
ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.
U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči.
Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile,
nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni
lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se
dugo zagleda u te ruke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da su to
nečije tuđe ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred
njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i
čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju.
Nada ludo raste. Evo, sad će slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad
mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred
njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. Tada
samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka
pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena
unapred na beznadan pad.
Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre i ugledao
sunce. Ne sunce samo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni,
daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca
slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom
jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je
taj prozor nevidljivo sunce.
– Jedno je sunce. Jedno isto svuda.
Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči
pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je
preplavljen i zaslepljen jarkom, neizdrživom sunčanom svetlošću, i naslonjen na
ogradu broda – peva.
Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi.
Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i
mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je
dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao
sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo
strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela
nego svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce – u isto vreme i tečnost i
zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom
vode, i što je glavno, neiscrpno i neposlušno – sunce.
– Postoji samo sunce – govorio je sam sebi kao pijan,
misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.
Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi,
diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od
vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko
u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono
je svest i misao, glas, pokret, ime.
Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa
do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u
kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu
da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.
O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim,
slobodnim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od
saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske
maglice i komete koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, izgladnelo, u
senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos
radosti!
Uistinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo, pod
teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko, i da
može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom
čudnom, opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne raspe u
nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.
Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce
i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj
bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne
trenutke velikog, nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao
topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne
uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino,
neiscrpno, nepresušno.
Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje
brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme za spavanje. Nije ni
primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na
samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom.
Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro.
Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično
odevene ljude i žene kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i
teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve. A
kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i
hladnim zvukom hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je noć
puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.
