Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a
jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman,
sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga
nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i
ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio
čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i
biznismenima života.
Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozoveš jednog
od njih, i on ti na leđima preseli čitavu kuću. Zna se: on to ume, on nikoga
nije odbio, pa je nekako i razumljivo da baš njega pozoveš. I razumljivo je,
naravno, da od njega tražiš na zajam alat, kad treba nešto da se popravi. I da
ručaš kod njega kad ne znaš gde ćeš. I da ga tapšeš po ramenu i da mu stalno
ponavljaš:
– Ti si, stvarno, jedan veliki drugar.
Kad praviš kod kuće neku sedeljku, on je taj koji
najbolje zna da spremi meso na žaru, ribu, pasulj sa rebarcima. Opašeš mu
kecelju, ćušneš ga u kuhinju među žene i neprekidno ga hvališ kako je
kulinarski genije. A on se smeška. Milo mu.
Kad treba da ti se popravi struja, brava, nešto na
kolima, nešto u kupatilu – on to zna. Bojlere menja kao od šale. Kad ne dihtuju
prozori, za jedno popodne on to uredi.
Sreo sam pre neki dan takvog jednog čoveka, starog
prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima čitavih pet godina. Šeta sa ćerkicom po
suncu, a neobična mi slika: on prosed i proćelav, a dete malecno kao miš,
upliće mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, sapliće...
Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bašti
kafanice i razgovaramo o životu. Dete uz njega, mazi se, a on onako ogroman, pa
nezgrapan, četvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje, privija
ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa... I ja sam roditelj, i video sam i
druge roditelje, ali čini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveću ljubav na
svetu: nešto ljudsko, malo, sa kikama i prćastim nosem, nešto što ne zna kako
mu je ime, nešto bespomoćno belo, a već kao ume i da se duri, i da se krije iza
stolica, i da se raduje, a uz njega nešto dobro i veliko, ljudina jedna sa
srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u životu,
koji ima snage za tri kubikaša, a sad ume pažljivo da obriše dugmence nečijeg
balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira
ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upiškenoj princezi.
Čitav dan mi nekako ispao lepši. Odlučio sam da ne odem
na jedan važan sastanak, da ne pokvarim nešto u sebi samom posle ovog susreta.
Odlučio sam da ne posetim neke prijatelje, da budem sam, da mi bude dobro, da
mi bude kao da sam se istuširao od tmurne svakodnevice u kojoj svakog dana
nekom nešto ne valja.
Ništa veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispričali.
Popili smo kafu, on je uhvatio kćer za ruku i otišli su dalje, da šetaju po
suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda koje se zove:
moj dobri, veliki tata.
– Zašto vas ovaj drugar zove: Bivši prijatelju? – pita me
kelner dok naplaćuje račun.
– Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo
nerazdvojni, pa on to tako u šali... Inače, dobar čovek.
– I jeste valjan neki i pošten čovek – kaže kelner. –
Samo, takvi pošteni uvek prođu najgore. Već pet meseci traži posao. A to dete,
što vidite, usvojio ga kao bebu. Našao malu na autobuskoj stanici i odneo kući.
Žena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove,
dragi moj.
– Manite to sa kerovima – kažem. – I kerovi su na neki
način ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu valjda i kerovi da budu...
A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara
dobričina, moj dobri "bivši prijatelj", muči svoju muku sam, pod
kestenovima što su tek olistali, i raduje se sam, na svoj način, sa jednim
malim ljudskim bićem koje mu se sapliće oko nogu i sve je manje, klikerastije,
što dalje odmiču niz ulicu.
A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da
pomogne, on, koji se smeškao dok je sa mnom pio kafu i nijednom nije zakukao,
nijednom se nije požalio, nijednom nije zatražio uslugu, što više odlazi u
daljinu izgleda mi sve veći, kao da raste, viši od kestenova i od krovova.
Kao da je sam sebi digao spomenik.
25. april 1975.
