Ivo Andrić - KULA

 - Lazare, crni sine! 

U toj rečenici zatvorena je cela ta kula, sa igrama, doživljajima i iskustvima njegovih dečačkih godina. Tim rečima dočekivala ga je majka, kad bi se, posle dugih i raznovrsnih igara u kuli, vraćao kući, gde su ga, uz ohladneo ručak, čekale uvek majčine grdnje a ponekad i očeve batine. 

Kulom su dečaci zvali staru tursku barutanu, sazidanu nekad u vlažnoj udolini na kraj varoši. U to vreme ona je bila već odavno napuštena, sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Okrugla građevina bila je opasana dvostrukim kamenim zidom. Vetrovi, kiše, snegovi, ljudi i životinje uništavali su i raznosili sve što nije od kamena, pa i ti kameni zidovi osipali su se i nestajali, samo teže i sporije. Krov je u sredini odavno provaljen i sve se više ruši. Ostala je samo još pokoja hrastova greda užlebljena u same zidove koji su sačinjavali dva koncentrična kruga. Između tih zidova razmak nije bio ni dva puna koraka. A središnja prostorija, koju su oba zida obuhvatala i u kojoj su nekad ležali barut i municija, bila je sada zakrčena gomilom polomljenog crepa i drveta. Iz tog krša klijala je divlja trava i rastao čkalj i repuh. U visini se, mesto krova, videlo svetio nebo. Nešto od srušenog krova zadržalo se samo po ivici kule, iznad onog uskog kružnog hodnika između dva zida; zbog toga je u njemu i usred dana vladala polutama, a mestimično i potpun mrak, u kome su se gnezdili slepi miševi. Nešto svetlije bilo je samo u blizini ulaza koji je zjapio otvoren, jer su oba krila velike drvene kapije davno nestala. Tako je u kulu ulazila stoka, čobani u njoj ložili vatru, a za proletnjih i letnjih meseci služila je kao stalno igralište gradskoj deci. 

U toj sumračnoj kuli, u kojoj je sve bilo trošno i ruševno, memljivo i nečisto, klizavo od vlage, mahovine i blede trave koja ne viđa sunca, dečaci su provodili duge, svetle i lepe sate, doživljavajući samo retko i tamne trenutke koje i najlepša igra ponekad donosi. I Lazar uvek sa njima. Za njega se vreme od ranog proleća do kasne jeseni delilo na dva jednaka dela. Na jednoj strani varoš sa građanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodicom, a na drugoj – kula. Ceo život onog prvog sveta bio je njemu i njegovim drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvaran, a pravi, glavni, istinski svet, – bila je kula sa igrom i doživljajima koje samo igra daje, i samo u detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljuje sve što se želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napuštena mesta i ruševine. 

Ponajčešće su se igrali rata, podeljeni na Srbe i Turke, ili prosto na naše i vaše, naoružani drvenim mačevima, i štitovima i šlemovima od lima i kartona. Jedna vojska bi se ispela na ivicu zida i tu se utvrdila i sakrila pod iskrzanim ostacima krova, a druga bi nastojala da otkrije neprijatelja, da se uspuže uza zid i svojom vikom "izbaci" skrivenog protivnika iz njegovog položaja. A kad bi im to pošlo za rukom, onda bi svi zajedno poskakali u kulu i tu se nastavljala borba, koja je u stvari bila bučna jurnjava po mračnom, uskom hodniku između dva zida koji uokrug opasuju kulu. 

U bojevima dečaci su napadali i branili se vikom i trkom, manevarskim opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Pa ipak, po takvom jednom izuzetku Lazar je i pamtio svoje ratovanje u kuli, i samo po njemu. 

To sećanje on neće moći, čini mu se, potpuno izbrisati dok god nosi svoje dve ruke i deset prstiju na njima. U jednom takvom boju njegovi su hteli da prevare i iznenade neprijatelja, i da ga napadnu s boka. Oni su, malo podalje od protivničkog položaja, na mračnom mestu koje je izgledalo nebranjeno, počeli da se penju uza zid. Lazara su isturili među prve. S naporom se hvatao za malo jače ispupčena mesta u zidu, i uzdržana daha napredovao polako. A kad je stigao na vrh i uhvatio se sa obe ruke za gredu na ivici zida, odjednom je iskrsnuo dotle pritajen neprijateljski vojnik i stao da izmahuje i mlati drvenim mačem. Onako iznenađen i zbunjen, i sam uplašen, u polutami, on nije mogao ni da odmeri udarce ni da jasno vidi mesto po kom bije. Tako je nekoliko puta uzastopce udario Lazara po grčevito stegnutim prstima, udario ga teško i dušmanski kako se nikad ne udara u ovim njihovim bojevima, u kojima su zanos i slava zaistinski, a udarci blagi i simbolični. 

I, to je bolelo, bolelo strahovito, iznad svakog očekivanja. Neslućeno, neshvatljivo ognjeno polje bola otvaralo se pred Lazarom i u tom ognju u tren oka su izgorele sve reči i svi pojmovi sa kojima je dosad živeo i sa kojima je malopre veselo krenuo u divnu i bezazlenu bitku. Taj plamen, koji je, polazeći od prsta, obuhvatio celo njegovo telo – to je rat; a taj nevidljivi što bije bez prestanka i milosrđa – to je neprijatelj. Pravi rat i pravi neprijatelj. U tom naglom otkriću bila je veća i teža polovina njegovog bola. Iznenađen, prevaren, zgađen, urlao je iz svega grla, bacakao se i grčio kao crv, ali nije imao snage da se jednim pokretom tela vine na zid, ni smelosti da pusti gredu i padne sa visine dole, na oštro i ljigavo kamenje. To je rat, sa ranama, bolom i, valjda, umiranjem. 

Spasili su ga drugovi koji su stigli da se uspnu i oteraju neprijateljskog vojnika, a njega da izvuku na zid. 

Posle je sedeo kraj potoka, koji protiče pored kule, i ćutke dugo kvasio natekle prste u hladnoj vodi, čudeći se da je živ i čitav prošao kroz onaj oganj što se zove rat, da još diše i gleda oko sebe. A disao je teško i gledao mutno. 

Bilo je i drugih iskušenja i saznanja. 

Lako je bilo jurišati uskim, mračnim prostorom između dva zida, uz zaglušnu ratničku viku i njen višestruki odjek, mašući drvenom sabljom u desnoj ruci i visoko držeći zamišljeni barjak u levoj. Oko tebe "tvoji" a negde pred tobom još nevidljiva protivnička vojska, i ona sastavljena od drugova koji su kao i ti: vole igru, ali redovno niti daju niti primaju istinske udarce. Od zanosa ne znaš gdje nogama staješ na zemlju. Sve je to i veselo i lako. Ali teško je bilo sam proći tim istim mračnim krugom, bez pratnje, bez trke i urnebesa. Lazar je i to probao. 

Jednog dana kad nikog živa još nije bilo kraj kule, stegnuo je zube i krenuo. Ispočetka, dok je još dopirala svetlost od vrata, išao je mirno, ali čim je ušao u zavijutak, gde je bilo gotovo sasvim mračno, hrabrost ga je napustila. Izgledalo mu je da se odjednom i bez prelaza našao u tuđem, opasnom svetu, da je već odavno daleko od svega što mu je blisko i poznato. I nehotice je počeo da trči. Već sa prvim koracima njegov trk se pretvorio u bežanje. Bežao je napred. Ni sablje ni barjaka, ni drugova oko njega, ni stvarnog "neprijatelja" pred njim, samo tama, zidovi i teskoba, zadah svakojakog izmeta, truleža i vlage, i – strah, bezrazložni, svemoćni strah, koji ga zasipa hladnom jezom po leđima. Javljalo se i kajanje, i prekori samom sebi što je krenuo na taj ludi i nepotrebni put. Posrtao je i oklizivao se, udarao laktovima levo i desno od zidove, ali je trčao dalje. Taj mračni kružni hodnik, koji je toliko puta prešao sa drugovima, sad mu je izgledao strahovit i beskonačan. Imao je potrebu da vikne, ne bi li uplašio svoj strah, ili, možda, dozvao nekog od drugova. I počeo je da doziva u pomoć, ali je i sam osećao da njegov glas (ako glasa ima!) niko neće čuti. Trčao je ipak dalje, zaboravljajući trenutak i mesto ulaska u tamu i pitajući se jednako da li taj hodnik ima još onaj isti poznati, savršeni i blagosloveni oblik pravilnog kruga u kom svaki korak napred mora da vodi ka polaznoj tački, ka izlazu, ili se, kako mu njegov strah stalno došaptava, odjednom pretvorio u neke bezumno isprepletene krivine i spirale koje i nemaju kraja ni ishoda i u kojima ga negde čeka sigurna, grozna smrt od straha, iscrpenosti i beznađa. 

Sve to nije trajalo više od dva-tri minuta, ali je izgledalo kao nepodnošljiva večnost. Lazar nije odmah poverovao svojim očima kad se pred njim nejasno zabelela, prvo kao nada a zatim kao izvesnost, mutna svetlost dana, koja je nadirala kroz uvek otvorena vrata na kuli. Uhvatio se za kameniti dovratnik kao za spasonosnu obalu, a zatim se spustio na izlizan prag, da odahne i da se pribere. Srećom, nikog još nije bilo tu. Teško dišući i jednako podrhtavajući, pitao se šta je to sa njim bilo. Čega se uplaši i pred čim je bežao? Zašto je uopšte preduzimao tu "probu"? Nije nalazio odgovora, a nije ga dugo ni tražio. Glavno je da mračni krug nije bez kraja. Divno je da, posle svega, sedi opet tu, na svetlosti i poznatom mestu. Nije mu žao što se "oprobao", iako oseća da ispit nije sjajno položio, ali je siguran da probu ne bi nikad više ponovio. Isto kao što je rešen da o svemu ovom nipošto ne govori. Nikad, nikom, ništa! 

I još nešto. 

Jednom, dok su se u kružnom hodniku, nedaleko od izlaznih vrata, nešto prepirali posle zamorne igre, u polutami neočekivano je iskrsla svetla glava jedne devojčice. Neki su je poznali i zovnuli po imenu. Zvala se Smiljka. Kuća joj je bila sirotinjska, na periferiji grada a blizu kule. Oklevajući, učinila je još nekoliko koraka prema dečacima, i stala. U ruci je držala prut. 

U igrama u kuli i oko nje nisu nikad učestvovale devojčice. Sad se u vlažnom sumraku među zidovima pojavila ova Smiljka kao stvorenje sa drugog sveta. Nepomična, ona je više neodlučno nego uplašeno prelazila preko njih pogledom svojih velikih plavih očiju. Moglo joj je biti sedam-osam godina, ali je bila snažna u otešnjaloj i izbledeloj haljinici koja je pri dnu iskrzana. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama koje su bile punačke i teške, kao noge u mladog šteneta. Promrmljala je nekoliko reči iz kojih se moglo razabrati da traži izgubljenu kozu. 

Ne zna se dokle bi svi stajali tako zbunjeni i nepomični da najstariji i najsnažniji među dečacima, neki Đorđije, nije odlučnim pokretom prokrčio sebi put i ustremio se na devojčicu kao kobac na pile. Ali kad je bio pored nje, zaustavio se odjednom. 

– A zašto si izgubila? 

Govorio je neprirodnim glasom i otezao slogove, zbunjen, ne znajući pravo šta treba da kaže ili učini. Da bi prikrio zabunu, povisio je glas i pooštrio ton.

 – Zašto? Gdje ti je koza? A! 

To je zvučalo i neprijatno i lažno. Izgledalo je kao da mu se reči lepe jedna za drugu. Bilo je očigledno da njemu nije ni do koze ni do gubitka. Jače od njegovog izmenjenog i odjednom promuklog glasa osećala se tišina koju je polutama pojačavala. 

U toj mučnoj tišini, oborenih očiju, devojčica je šarala prutom po zemlji. Tada je Đorđije nesigurno pružio desnu ruku put njenog plavog temena. Sve su oči bile uprte u njega. Lazar je osećao kako mu srce bije jako. Mislio je živo, ali mutno i neodređeno. U stvari, on se samo sa strahom pitao šta će to sada biti. Hoće li je udariti ili pomilovati? I kako? Ili će se desiti ono nešto – on sam ne zna šta! – što se, po njegovom nejasnom saznanju, dešava između žena i muškaraca, a čemu on ne zna imena i ne sme i ne ume da zamisli oblik. Činilo mu se da je rešenje svih tih pitanja kod Đorđija, kojeg nikad nije voleo, koji mu je i sada odvratan, ali koji mu odjednom izgleda i veći i mnogo stariji, nekako uzvišen, dostojan i žaljenja i divljenja. Devojčica je, bez straha i uzbuđenja, šarala prutom po zemlji, kao da mirno i ravnodušno čeka odluku. 

Tešku i nepriličnu tišinu od iščekivanja, oklevanja i strepnje razbio je uzbuđen glas žene koju nisu još videli, ali koja im se približavala između zavojitih zidova, dozivajući jednako Smiljku po imenu. Već u idućem trenu pred njih je izbila majka plave devojčice, mršava i uzbuđena žena zasukanih rukava. Ona je tražila i devojčicu i kozu. Odmah je raspršila dečake i jurnula na dete. 

– Zar se tu čuvaju koze, nesrećo nesretna! – ženin glas je jako podrhtavao. (Od gneva? Od radosti? Lazar to nije mogao da razabere.) 

Uhvatila je silovito devojčiču za ruku i povukla je izlazu, a iz druge joj otela prut i njime pripretila dečacima, koji su se, postiđeni i uplašeni, razbežali na obe strane uskog hodnika. Jedini je Đorđije odstupio polako, kao da se teško budi, i mrmljajući nešto nerazumljivo. 

I taj kratki i nejasni prizor pamtio je Lazar još dugo, isto kao i one bolne udarce po prstima, kao i ono izbezumljeno trčanje kroz tamni hodnik.

 * * * 

Stara kula tamo u gradu Lazarevog detinjstva srušena je odavno do kraja i sravnjena sa zemljom; na njenom mestu zeleni se gradski park sa stazama, klupama i već visokim drvećem; mnogi doživljaji vezani za nju izbledeli su s godinama prilično. Samo pokatkad iskrsne i oživi pojedini prizor koji se, upravo po onom što je u njemu bilo neizrečeno i neshvatljivo, zadržao negde u pamćenju. I to biva retko, i uvek ćudljivo i neredovno, bez veze sa njegovim životom zrelog čoveka. Nekad u snu, nekad u muzici, a ponekad usred bela dana, u trenucima kad se nalazi, bar naizgled, podjednako daleko i od sna i od muzike.  

Branko Ćopić - TI SI KONJ

U našoj kući svaki član familije imao je svoje goste. Stricu Nidži dolazili su srpski dobrovoljci, američki rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su „ganjali politiku”. Mamu su obilazile kume, prije i naše raskvocane tetke i ujne s torbicama punim darova: oraha, jaja, suvih krušaka ili bar krastavaca — daj što daš! I ostalima u kući uvraćao je poneko, pa čak sam i ja imao svoje rođene goste koji, istina, obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dođem vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta.

Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su, ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani austrijski „feljbaba“ Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta nekakvih kosmatih starčina s kožnim cemerima i torbacima u kojima se krilo pola tajni ovoga svijeta.

Najređi djedov gost bio je onaj neumorni skitnica, stari samardžija Petrak, ali zato je dočekivan s najviše radosti, vike i prijateljskog gakanja. On bi tako istom jednog dana izronio iz prozirne poplave mlakog miholjskog ljeta i to se odmah znalo: sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dječji san.

Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje.
— Kako Vranac, Rade brate?
— Dobro.
— A kako Doruša?
— Zdrava je, hvala bogu.
— Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića, Doratića?
— Prodadosmo, braći Jovanićima.
— Je l mu bilo žao ostaviti mater?
— Bogami, jest i njemu i njoj, rzala je tri dana.
— Oh, grehote, ljudi moji.

Poćute tako i on i djed pa će ti se istom tada samardžija sjetiti i kućne čeljadi.
— A kako si mi ti, rođeni Rade? Kako vaš Nidžekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti?

Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao. Za njega one kao da nisu ni postojale ili su, u najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko nogu, taru o kožuh, mijauču i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća. Šta ćeš, božja kazna, trpi i ćuti.

Miholjdanski, slavski, gosti još se nisu ni razišli, još se po kući povlače ostaci pečenja i naš Žutija blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda:
— Koja će ono godina biti vašem Vrančiću?
— A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja.
— Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. — Samar mu pravim, a ti... Daj ga dovedi, vjere ti.
Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička. Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leđa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao.
— Mi se dogovorili! — svečano objavljuje starac. — Kaže da je zadovoljan.
— Ta neće valjda ići da zagleda đevojku — kakoće djed. — Još ćeš tu nekakvoj dokonoj paripini ići ugađati i tabane mu češkati, a!

Oho, opet je počelo nekakvo neobično koškanje između djeda i samardžije! Daj da se prikučim bliže da mi štogod ne izmakne. Evo, vec se pominju i konjski tabani, tu smo.
— Ih, paripina! — prijekorno kaže samardžija. — Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je paripina... Ugađaću mu, jašta neg ugađati. Kom bi drugom ako njemu neću. Načiniću mu nešto, ima da vidiš.
— Ih, ti kao da čovjeku praviš samar, tako govoriš.
— A zar konj nije isto što i pravo čeljade, još bolji. Deset puta bolji.
— Konj?
— Da, da, konj, što se čudiš. I zapamti još i ovo što ću ti reći: samo dobar čovjek može ličiti na konja, nikakav drugi.
— Eto ti ga na! — prostodušno zinu djed.
— Da, da, samo dobar. U Podovima, kraj same Une, ima, na primjer, u jednog domaćina konj, Dorat, duša od konja. Čim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Ðe si mi, Rade, pobratime moj!

Djedu stadoše oči.
— Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti.
— Jest, vjere mi — zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio. — Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Djed ukosi oči kao da od nečeg zazire i kiselo primijeti:
— Pa da, pravi konj, i to još dorat. Toliko zajedno ljeba izjesti i rakije popiti, pa opet mu njegov pobratim paripče. E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi.

Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika.
— Pobro, šta ti bi odjednom?
— Još on pita! — okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima. — Nagrditi čovjeka iz čista mira, reći mu da je konj...

Ispod gustih samardžijinih obrva odjednom prosinuše stroge tužne oči.
— Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopšte šta je to konj, to ti meni reci, džeko jedna?
— Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to. Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao.
— E, vidiš, pobro, da si bacio ćifte u prazno. Nije tako. Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to vidi.

Samardžija se raznježeno zagleda uz dolinu potoka Japre i snizi glas kao da je našao zaspala zeca:
— Ide on u mraku za tobom — kuckuc, cokcok! — prati te vjerno, ustrajno, nijesi sam na svijetu, ne bojiš se vuka ni hajduka.

Primičem se i pažljivo osluškujem. Ovo je uprav nešto za mene. Ja u pomrčini toliko zvjeram i zazirem da bi mi trebalo najmanje dva konja, i to neka onako — da umiju i govoriti.
— Pa sjediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaže: ostavi, bolan, Petrače, daj ti da mi po jednu zapalimo.

Ih! Ja vec i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto.
Medutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara. Samardžija upilji u njega i zvocne:
— A ti tu nešto misliš da si bolji od njega. Ajde!
Djed se uze krstiti.
— O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li?
— Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac.
— Kako se neću ljutiti, nikakva vjero. Čovjek je kršteno čeljade, slavu slavi, dušu ima, a konjče ...

Samardžija se tužno osmijehnu.
— Ima čovjek dušu, a. A je li, Rade, jesi li ti ikad čuo da je konj nekoga prevario? Zakleo se u dušu, u vjeru, u šta hoćeš, pa opet slagao ko pas?
— Jok, to se dosad nije čulo u ovoj okolini — uozbilji se djed.
— A da je konj pakostan i zavidljiv, da tuđu sreću očima ne može gledati? — navaljivao je majstor.
— Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti.
— Rade, brate i pobratime, a je l' ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu?... Šta je mene nekad okrenulo ovim putem?

Bljesnu u starčevu oku škrta suza, a djed zbunjeno krenu pogledom po avliji, zaustavi ga na meni i nešto se prisjeti:
— Skočider u moju sobu, tamo mi je ostao nož.

Glavačke sunem u kuću, zavirim u sve ćoškove sobice, prevrnem djedovu slamaricu, zaprašim se i uskijam, ali nigdje noža.
— Ðede, nema ga.
— Dobro je, evo ga u mom džepu.

Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo.

Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali. Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac zanijemio. Zamisli, uzmeš tričetiri komada drveta, staru vreću, slamu i — cap, cap! — evo ga, gotov samar! E, moj brate...

Tek mnogo kasnije, kad se samardžija odavna rasplinuo u sjaj i tišinu babljeg ljeta, ja se iznenada nečeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom:
— Ðede, jesam li ja nalik na konja?
Starac se zagleda u mene vrlo, vrlo začuđeno, a onda se malčice zamisli, rastuži i konačno mu se negdje ispod brkova ukaza i brzo sakri lak neulovljiv smiješak.
— Ðede, jesam li?
— Hm, vidi ga. Dobićeš ti po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori...

Tako je to bilo u nezaboravna plava samardžijina vremena.

Iz zbirke “Bašta sljezove boje”

Dragoslav Mihailović – LILIKA

Meni svi kažu da sam glupa. I mama i tata i svi. Samo mi moj mali Bata ne kaže. On još ne zna da govori. Ali nije ni važno što sam glupa ako je meni ovde lepo. Je l tako. Ja tako mislim.

Ja ovamo uvek dolazim. To je čika Andrina šupa za drva pa dolazim samo kad znam da je on već bio i da više nije tu. Ključ sam mu ukrala jedanput kad je svirao u onaj njegov gramofon. Tetka Đurđica nije bila kod kuće pa je on pio rakiju i slušao narodne pesme a ja sam se polako privukla do stola na kome je bila njegova žica s ključevima i ovaj sam skinula. On se posle čudio. Pitao je i mene. A ja sam rekla bože čika Andro kako ja mogu da znam gde je tvoj ključ. I tako sada tetka Đurđica i čika Andra imaju jedan ključ od njihove šupe a ja drugi. Ali više mi neće trebati. Možda bih mogla da im ga vratim. Al neću. Kad pođem odavde nekud ću ga baciti. Baš me briga za njihov ključ.

Onda ja dođem ovamo i ćutim. Gledam kroz prozorče. Ako napolju nije hladno otvorim i vrata. To radim samo kad je mrak i ne mogu da me vide. Volim da gledam kišu. Sednem na panj pored vrata pa haljinicom pokrijem kolena da mi ne zebu i gledam kako s krova kaplje buć buć. To je smešno i lepo. To se meni sviđa.

Nekad sam se ovde i igrala. Tu su mi bile i igračke. Sve sam ih bila donela. Sad više nemam nijednu. Ni ovde ni kod kuće nigde. Ja više nemam igračaka. Više mi igračke nisu potrebne.

Ovde mi je bila jedna mamina stara suknja. Od nje sam pravila Sašu. Saša je bilo jedno dete koje sam videla u jaslicama kad sam nosila mog malog Batu. Imala sam i krpice. Njima sam Sašu povezivala. Volela sam da ga oblačim čisto pa da mi uvek bude lep. Imala sam i kutije. Jedna je bila velika i u njoj je spavao Saša. A druga je bila manja i lagana i u njoj je spavala Lelica. Lelica je imala nacrtane oči i usta i slatku slatku suknjicu. Nju sam ukrala jedanput od jedne tetke na pijaci. Ona je stajala pored svoje tezge sa puno puno takvih lepih lutkica i nešto s nekim ženama pričala a ja se privučem pa je dohvatim i gurnem u tašnu. Vraćala sam se iz škole pa mi je bilo lako. A kad su me ono uhvatili tašnu nisam imala pa im je bilo lako. I imala sam ovde još mojih stvari. Sad ih više nemam. Više mi neće trebati. I ništa mi više ovde neće trebati.

Baš dobro što ih nisam ostavila čika Andri. On je cicirika. Pre neki dan je kupio salame za sto dinara pa pojeo sam. A mene ni Batu ni tetka Đurđicu nije ni pozvao. Oni uvek jedu tako čika Andra odvojeno tetka Đurđica odvojeno. Tetka Đurđicu isto ne volim. Ona me uvek grdi kakva si prljava i šta to radiš i što ne zakrpiš te čarape. Pa me neki put i udara. I mene ovde svi udaraju. To je zato što me niko ne voli. Ja tako mislim.

Onda sam mislila da ih ostavim Peci. Al on je muškarac šta će njemu lutke. Sigurno ih ne bi dobro pazio. A to se njima ne bi sviđalo. 

I tako sam Saši obukla njegove najlepše haljinice. Lepo sam ga umotala da ne nazebe ćumurom mu nacrtala okice i obrve i usta a išenadlom mu prikačila najlepšu kapicu pa mi nikad nije bio ovako lep. Plakala sam kad sam to videla. 

Lelicu nisam mnogo udešavala ona je uvek bila lepa. Al i njoj sam ogrnula jedan šareni ogrtačić pa mi je bila prava glumica. 

Krevetiće sam im isto lepo udesila. Od naše zavese danas sam isekla jedno veliko parče pa sam im napravila prekrivače. Ako me mama zbog toga bude udarala neću žaliti. Al mislim da neće. Ona je danas sva srećna oči joj samo sijaju. Onda sam ih pokrila poklopcima pa čika Andrinom lopaticom za ugalj im ispred šupe iskopala grobove jedan za Sašu i jedan manji za Lelicu. I onda sam ih spustila unutra. Htela sam i krstove da im stavim to sam videla na groblju al nisam umela. Samo sam im pobola po jedno drvce. A pre nego što sam ih zatrpala u krevetiće sam im to su sad bili njihovi sanduci stavila po jednu hartijicu ovo je Saša i ovo je Lelica. Bilo mi je žao što ne umem da kukam kao popovi. To sam videla u Lipnici. Onda sam malo plakala. Samo malo. I tako ja više nemam ni moga malog Sašu ni moju malu Lelicu. Oni su bili kao moja deca. Umrli su i moji mali Saša i moja mala Lelica. Ne znam da li ću im nekad doći na grob.

A baš dok sam plakala oni su me vikali. Mama je trčala oko naše barake i vikala Milice Milice i moj tata je vikao Mico Mico a onda je vikao i Peca Lilika Lilika. Volim kad me tako zove. On se sad čudi gde sam. Nema ga sigurno me više ne traži. Njega nikad nema kad mi treba. Ako baš me briga kad je budala. A ja sam ćutala pa me nisu našli. Oni i ne znaju da ja dolazim ovamo. A i da jesu. Možda bi me opet udarali ali to više nije važno. Više ni neće. Sutra će me moja mama odvesti pa mi više nije važno da li bi me opet udarali. 

Moja mama se danas strašno prenemagala. Bila je kod tetka Đurđice i kod tetka Lepe i svugde i pričala srce mi se cepa što sutra moram da odvedem moju Micu al šta ću kad je ona takva i kad sam nesretna ja sam sve dala za njih decu za mog Batu i moju Milicu. Al ako neka priča. Videće oni. Večeras su ona i moj tata pili pivo pa je moja mama malo bila pijana i sve ovako blenula u njega hi hi. I hvatala ga za ruke a tata nju za noge. Onda su me isterali napolje sigurno su opet ono radili. A sutra ona će me odvesti i mi se možda više nećemo videti. Nije mi ni žao. Baš me briga za mamu. Baš me briga za tatu. Baš me briga za sve. 

Moja mama je kurva. Tako kaže moj tata. Al on to kaže samo kad se svađaju pa možda moja mama i nije baš kurva. Ima tu jedna teta Jelena stanuje blizu naše barake. Ona ima puno lepih šarenih šarenih haljina i veliku belu tašnu i lepe visoke cipele i lepe noge pa ja volim da je gledam. A ona se jedanput okrene pa me pita a što me gledaš. A ja kažem lepi ste. A ona se nasmeje pa otvori tašnu i da mi sto dinara. Posle sam išla u bioskop. Mislila sam da ću i u poslastičarnicu al mi nije ostalo. Samo sam kupila čokoladicu. Pola sam je pojela a pola sam dala mom malom Bati. Dala sam mu kad mama i tata nisu bili kod kuće opet bi rekli da sam krala. Ta teta Jelena se meni sviđa. Za nju kažu da je kurva. A ja mislim lako je njoj da bude kurva kad je lepa. Svi je muškarci gledaju i čika Mladen i čika Andra i Peca a moj tata on već stalno kada ona prođe on ovako uvrće brkove a posle kaže mojoj mami uh ala bih je pa je moja mama strašno mrzi. A moja mama nije lepa pa ona ne može da bude kurva. Ja tako mislim. 

Jedanput sam u bioskopu gledala kako je jedna glumica zaboravila sam joj ime bila kurva pa imala lepa bela kola i beli telefon i lepe haljine i uvek lepu kosu pa su kod nje dolazili neki debeli ćelavi muškarci i kupali se u njenom kupatilu. Al svi oni nisu bili važni kad je volela jednog Vilija što je prodavao knjige. Taj Vili je stalno dolazio i čitao joj one svoje knjige i uvek bio strašno tužan što i ona neće s njim da čita njegove knjige. Onda je on jedanput otišao a njoj je onda bilo žao što nije s njim čitala njegove knjige pa je onda htela da se uda za njega. Onda je otišla u robnu kuću i kupila belu haljinu i htela je sutra da kupi i veo al uveče je došao jedan ganster pa ovako puk puknuo na nju i ona je umrla. A ja sam strašno plakala bilo mi je strašno žao što se nije udala za onog Vilija on bi joj stalno čitao knjige. A moja mama ima veliku glavu i krive noge i kvarne zube pa ona ne može da bude kurva. Ona se zato i ljuti kad joj moj tata kaže da je kurva. 

A moj tata tad joj kaže ti si kurva kurvetino jedna. Onda se oni posvađaju pa moja mama kaže mom tati marš propalico ništačka hi hi godinu dana sam te ranila to kad ono tata nije radio gade čokalijski gubi mi se iz kuće ja do devetnaest godina nisam znala šta je muškarac. A on joj onda kaže uf uf što nisi znala a kopile ti sigurno donela roda. To on misli na mene. Onda moja mama počne da udara mog tatu a moj tata moju mamu pa moj jadni mali Bata počne da plače pa ga ja uzmem i brzo pobegnemo napolje. Tada se svi u hodniku ljute i svi nešto pričaju kako nas treba oterati odavde i kako treba pozvati miliciju i sve nešto takvo uf ko da su mi oni bolji. A moj mali Bata tad uvek plače pa ja mislim kako on nije moj mali brat nego moje malo dete i pevam mu lulu lulu moje dete malo lulu lulu. Kad porastem rodiću jednog takvog Batu. I krstiću ga baš Bata a ne kao što su mog malog Batu krstili Miroslav. To mi se ime baš ne sviđa. 

Kad je moja mama bila ovako mala kao ja njen tata je bio partizan. Onda su u Lipnicu došli četnici pa su maminu mamu zaklali. Onda su došli Nemci pa su na maminu kuću pucali iz topa a Lipnicu zapalili. Onda su svi otišli u šumu i nisu imali šta da jedu pa su ih Nemci jurili sa kučićima i bacali bombe iz aviona. A moja mama i mamin mali brat i mamina baba su imali kozu pa im je bilo lako. Al onda je jedan avion kozu ubio pa je mamina baba umrla a mamin mali brat se izgubio a mamin tata partizan poginuo. I tako moja mama više nije imala nikoga. Onda je moju mamu uzela ona baba Ruža uf što je mrzim pa je ona moju mamu mnogo mučila i dala je u dom. U domu je moja mama učila školu. Al tamo se njoj nije sviđalo pa je onda pobegla ovamo. I sad je moja mama čistačica u našem hotelu. Naš hotel se zove Srbija. I sve žene ovde su čistačice ili peru veš ili su kuvarice a muškarci su ložači ili donose pivo i rakiju i hleb samo je čika Andra portir a čika Steva šofer. A onda me je moja mama rodila. 

Moj tata nije moj tata. Tetka Đurđica mi je rekla da je moj pravi tata bio gost u hotelu. On me je mojoj mami samo napravio pa otišao. Moja mama nema od njega ni sliku ni pismo. Ona to krije pa kaže da je moj tata u gde ono beše nikad ne mogu lepo da kažem. Jedanput sam je pitala je li to tamo u Ameriki. A ona kaže još dalje. Ali da mene moj tata voli pa makar da je moj tata i tamo dalje od Amerike on bi jedanput došao pa bi me metnuo na krilo i rekao kako si Milice moja dušo i srce. Je l tako. Ja tako mislim. 

Kad sam ja bila mala jedanput sam se noću probudila da piškim pa sam kazala mama hoću da piškim a moja mama nije bila u sobi. Ja sam se onda strašno uplašila pa sam ustala i počela da trčim po sobi i da vičem mama mama gde si moja mamice i niko mi nije odgovarao samo je bio mrak. Onda sam iskočila kroz prozor na ulicu pa sam i napolju vikala mama mama gde si mamice i niko me nije čuo. A ja ništa nisam videla samo mrak i neke veeelike kuće i neke veeelike ovolike sijalice i bila sam mnogo mala i samo sam nekud trčala. Onda sam došla u neki park i sakrila se pod klupu i plakala. Onda me je našao jedan milicajac i odveo me u miliciju i dao mi kocku šećera i ćebe i sedeo pored mene dok nisam zaspala. A moja mama je došla tek ujutro i rekla jao bože što sam nesretna s tim detetom pa ja sam morala da radim i ja sam je zaključala kako je samo izašla. A moja mama noću nije radila ja sam to znala. 

A onaj milicajac se zvao čika Boža i meni se sviđalo što se zvao čika Boža. On je onda dolazio kod nas i uvek pričao sa mnom i on se meni mnogo sviđao. Samo uvek kad smo mi najbolje pričali moja mama bi me poslala da se igram ili da nešto kupim. I jedanput kad sam kod čika Bože sedela u krilu ja sam zovnula mamu pa sam ustala i polako pitala moju mamu mama je l da ga zovem tata. A moja mama mi je rekla ćuti budalo. I onda mi je dala banku da idem da kupim bombone. 

Ja sam tada požurila po bombone i sve sam trčala jer sam htela još da pričam sa čika Božom i htela sam da ga poslužim bombonama. Al kad sam se vratila naša vrata su bila zaključana. Onda sam malo malo lupala i vikala otvori mi a oni mi nisu otvorili pa sam otišla i nisam se vratila sve do mraka. I moja mama me je posle opet udarala. A one bombone sam bacila. 

Onda su dolazili i drugi. Moja mama bi me uveče stavila da spavam dole na onom dušečiću na kome sad spavamo ja i moj mali Bata ili bi me noću tamo prebacila pa bih se ja nekad probudila i uplašila i vikala mama izbaci tog čiku iz mog kreveta hoću da spavam s tobom hi hi baš sam bila blesava. Al to samo u početku. Posle sam ćutala i gledala šta rade. Onda su dolazili i danju. A ja sam volela da oni dolaze danju zato što bi me moja mama puštala da se igram i davala mi pare za bioskop a uveče sam opet mogla da spavam s njom. A jedanput sam iz bioskopa izašla ranije to je bio neki rat a ja rat ne volim pa sam došla i lupala mama mama otvori. Onda mi je moja mama otvorila i ja sam videla da u našem krevetu leži jedan čika. A moja mama je malo pocrvenela i rekla onom čiki a ja ti nisam rekla da imam ćerčicu. A on se malo začudio pa gurnuo ruku u pantalone na stolici i dao mi pet banke za bombone. A ja sam posle počela da ne idem ni u bioskop ni po bombone nego sam uvek čekala da se zaključaju pa bih lupala i rekla kako sam pare izgubila pa bi mi te čike davale i po sto dinara. Al moja mama se zbog toga prvo samo ljutila a posle počela i da me udara i jedanput mi je tako udarala glavu o orman da mi je posle ispod očiju bilo ovako crno kao ugalj. I više nisam smela. 

Moja mama mene ne voli. Moja mama voli samo mog malog Batu i mog tatu i nikoga više. Ja ne volim kad muškarci imaju brkove al moj tata je lep. A i brkovi su mu mali. On nije visok kao čika Mladen a ni kao čika Đoka a ni kao čika Mića ali kako on igra kola. Isprsi se a glavu ovako zabaci pa cupka nogama cupka dok mu košulja samo drhti. Kad su se tetka Lepa i čika Đoka venčali pa kad je tetka Lepa ležala na krevetu zato što je imala ovoliki stomak i nije joj bilo dobro pa su im se svi podsmevali kao da su mi oni bolji čika Andra je svirao u onaj njegov gramofon a moj tata je igrao pa su ga svi gledali. Samo kad je bilo najlepše moja mama se napila pa se potukla s jednom tetom kojoj ne znam ime. A onda se posvađala i s tatom i oni su se potukli pa su baš sve pokvarili. A na Batin rođendan moja mama je izjurila iz kuće jednu tetka Zoricu što nema muža zato što je moj tata gledao. Posle su se ona i moj tata opet potukli i ona je počela da baca tanjire i čaše i jurila ga s nožem oko barake. A moj tata je bežao ispred nje i ovako se bečio je l si luda je l si luda hi hi. Ali na kraju se moja mama i moj tata uvek pomire. Onda mu moja mama sedne u krilo i kaže mu nikad više to nemoj je l da nećeš i gura mu jezik u usta a moj tata je pipka ispod suknje. Posle mene teraju da spavam pa legnu u krevet i ja se napravim da sam zaspala pa gledam šta rade. Ali to je bilo samo u početku. Sad mi to više nije interesantno nisam ja više mala. 

A prošle godine sa mnom u razredu su bile jedna Radonjić Jovanka i jedna Stanković Dušica i jedna Kojadinović Leposava i još neke devojčice i ja sam pričala šta sve ima muškarac a šta žena i kako oni to rade. One budale ništa nisu znale. Ja ih za vreme odmora skupim u dvorištu i sve im lepo objašnjavam a one mi donose lepe ovolike zemičke i pogačice lepše od školskih i banane i pomorandže i čokolade. Pa sam ja prošle godine mnogo jela. Ja jedem kao provala to kaže moja mama. A neki put sam iz škole donosila i mome malom Bati. Onda mi one kažu uh to je odvratno. A ja im kažem a vi ćete mi biti bolje što mrzim te kurve što mi se prave fine. A onda sam opet ponavljala pa ove godine to već sva deca znaju i banane i čokolade više ne dobijam. 

A jedanput sam videla kako to radi tetka Smilja Pecina mama. Tetka Smilja je stara i debela pa sam mislila da ne ume. Peca ima jednog brata on je ubio milicajca pa je sad na robiji. A Pecin tata je pobegao od Pecine mame pa je sad u Ritopeku. A Peca je na vratima ekserom probušio rupu pa me zvao Lilika Lilika odi to kad je kod njih bio došao onaj čika Sreja pa smo mi gledali kroz tu rupu. Tetka Smiljine sise su ovako visile a dlake su joj sede i ona se gola ovako gegala po sobi pa mi je malo bilo gadno. A posle me Peca odvukao između naše barake i one kuće do nas tamo gde je onaj veliki sanduk za đubre i gde je uvek mrak pa me ljubio i štipao i izbalavio i hteo da mi gurne ruku dole. I stalno ovako viče ajde Lilika ajde. Al ja sam pobegla. Misli on da sam ja budala. 

Ja Pecu nisam volela. Volela sam jedanput jednog Janka. To je bilo u Lipnici. On je bio veliki još veći nego čika Mladen pa imao ženu al mu umrla. I imao je konje i kola pa kad ih tera a on sedi sve ovako. I imao je ovolike ruke pa kad me dohvati da me popne na kola a ja sve prebledim. A on me pita je l te stra. A ja mu kažem nije. A on me pita što me tako gledaš. A ja mu kažem onako. Htela sam da mu kažem hoću da se udam za tebe pa nisam. A onda sam morala da pođem u školu a i ona odvratna baba Ruža pisala mojoj mami ja više s njom ne mogu pa me je moja mama dovela ovamo. A onda je baba Ruža jedanput došla kod nas pa smo ja i moja mama i baba Ruža išle u cirkus pa sam ja baba Ružu pitala a šta radi onaj čika Janko što ima kola. A ona mi kaže ništa on se oženio. A ja sam onda došla ovamo na ovo brdo pa sam plakala. 

I još sam volela jednog Stanimirović Ljubomira. Zvali su ga Cvrle. On nije bio sa mnom u razredu pa me jedanput na odmoru pitao a kako se zoveš. A ja mu kažem a za kaj te interesira to sam jedanput čula kako je jedna Totica rekla jednom vojniku pa se on zbunio i više me ništa nije pitao. Ako kad je budala. 

I volela sam još neke muškarce samo ne mogu da se setim. 

A Pecu baš nimalo nisam volela uh kakav je. Kad sam ove godine pošla u školu napunila sam deset godina a Peca ima petnaest pa je stariji od mene više od četiri. I on ima krive žute zube i crveno šareno lice uh kakav je. Ali Peca je dobar pa ja volim kad je uz mene. 

On ne zna da govori. Dve godine bio je i u domu da nauči pa ništa. Tamo je po ceo dan kopao kukuruz ili radio nešto drugo pa je samo naučio da puši i sad se strašno pravi važan. On ne zna da kaže ni kako se zove. Kad ga ja pitam kako se zoveš on kaže Keka. A ja ga još jedanput pitam kako se zoveš a on opet kaže Keka. A meni to smešno pa ga opet pitam kako se zoveš a on opet kaže Keka. Onda ja strašno počnem da se smejem pa me on prvo samo gleda a onda počne da se smeje i on. Ni moje ime isto ne ume da kaže pa me zove Lilika. A meni se sviđa da se zovem Lilika pa ga uvek pitam a kako se ja zovem. I on uvek kaže Lilika. I kad ja perem veš u klozetu u našoj baraci on stoji pored mene i onako puši puf puf. Onda ga ja pitam kaži kako se zoveš. A on kaže Keka. Onda ga ja pitam a kako se ja zovem. A on kaže Lilika. Onda mu ja kažem baci tu vodu. A on baci. Onda mu ja kažem natoči mi vodu i zaveži konopac. A on mi natoči vodu i zaveže konopac. I nisam ga uopšte volela i on je kao i drugi muškarci samo gleda u žene i gviri kroz vrata i prozore pa ga zbog toga i udaraju i uvek gleda da me gurne u neki mrak da me štipa. Al on je dobar pa sam ga jedanput možda i volela. Samo malo. 

To je bilo onda kad su moja mama i moj tata svugde počeli da pričaju kako nisam dobra kako neću da učim i imam sve jedinice i kako ne znaju šta će sa mnom. I počeli su strašno da me udaraju. Svaki dan svaki dan. A to je bilo sve zato što je moj tata počeo da priča mojoj mami ona će da bude kurva pa će da donese kopile i ja to ne mogu da gledam posle će svi da pričaju da sam je ja udesio i čim Bata malo poraste odneću ga u selo da ga čuva moja majka. Onda se moja mama strašno uplašila i svaki dan kad smo bile same udarala me i pitala hoćeš da budeš dobra hoćeš da budeš dobra devojčica kao druge devojčice i ja sam uvek rekla hoću. Al moj tata je i dalje pričao ona će da bude kurva pa me je moja mama opet udarala. I tako svaki dan. E tako kad bi me oni udarali Peca to čuje kod nas se sve čuje pa dođe na naša vrata i lupa i viče. A i moj mali Bata sunce moje cakano i on stane pred moju mamu i pred mog tatu i ovako prstićem na njih viče mojoj mami i mom tati no no mama no no. I tada oni prestanu. 

Al tada bih ja opet nešto učinila razbila bih šoljicu ili nešto ja sam strašno nespretna to kaže moja mama pa bi mog malog Batu nekud vodila a moj tata ili moja mama bi me udarali. I udarali bi me sve dok se ne upiškim. Tad sam ja videla da oni ne vole da drugi čuju da me udaraju pa sam kad bih videla da hoće da me udaraju svaki put trčala po sobi i lupala i drala se što mogu jače jao jao ubiše me jao ubiše me hi hi. Onda bi se oko naših vrata opet svi skupili i vikali dosta dosta zvaćemo miliciju i moja mama i moj tata bi me pustili. Ali onda su se moja mama i moj tata opet setili pa je posle moja mama mog malog Batu nekud vodila a moj tata me kaišem vezivao za krevet a šalčetom mi ovako stegnuo usta i jednim štapom me udarao udarao udarao i ja više nisam mogla ni da bežim ni da vičem ni da plačem. I više me niko nije branio. 

Onda sam jedne noći čula kako moja mama priča mome tati da je išla nekud i tamo rekla kako ja nisam dobra i kako će da me daju u dom. Ja sam se tada strašno uplašila i videla sam da me moja mama baš nimalo ne voli. A sutra je meni moja mama rekla više ne znam šta ću s tobom postala si strašna ja sam mlada i treba da živim sve sam dala za vas decu a neki milicajci i neki iz opštine pričaju da kradeš i hoće da te uzmu od mene i da te odvedu u dom. Ja sam počela da plačem i pala sam na zemlju i počela da grlim noge mojoj mami neću mama da idem tamo tamo je strašno ne daj me moja mamice ja tebe volim ne daj me mama. A moj mali Bata je počeo da ciči pa je i on legao pored mene i vikao seko seko a mojoj mami no no mama no no. Onda ga je moja mama uzela u ruke a ja sam joj sve ljubila noge nemoj mama molim te ja volim i tebe i tatu i mog malog Batu i neću više nikad biću dobra ja vas mnogo volim kako ću ja bez vas. A moja mama mi je rekla ti meni uvek obećavaš a sad više nema marš. 

A uveče kad su moja mama i moj tata ležali ja nisam spavala. A moja mama mu je sve pričala kako sam plakala i ljubila joj noge i sve šta sam radila i kako ću možda da budem bolja. A moj tata je rekao ona će da bude kurva pa posle će svi da kažu da sam to uradio ja. Onda je moja mama rekla onda ništa daćemo je u dom. I onda su zaspali. 

A sutra posle škole ja sam u klozetu u našoj baraci prala veš tamo gde svi peremo veš ja svaki dan perem veš pa sam videla Pecu. On je opet pušio cigaru i išao oko mene i onako se pravio važan. A ja sam mu rekla Peco kako se zoveš. A Peca ne ume da govori al sve čuje. A on je rekao Keka. A ja sam mu rekla a kako se ja zovem. A on je rekao Lilika. Onda je on počeo da se smeje kao uvek a ja sam mu rekla znaš Peco Liliku će da odvedu u dom i Lilike više neće biti. A on me nije razumeo pa se i dalje smejao. Onda sam mu ja opet rekla Peco mene će da odvedu u dom. Tad je on razumeo pa je rekao ne ne Lilika ne. On je znao kako je u domu njega su tamo strašno udarali pa je prvo nekoliko puta pobegao al tetka Smilja ga je svaki put vratila pa posle više nije. A ja sam mu rekla ja to neću to hoće moja mama. On je tada opet viknuo ne Lilika ne i počeo nešto da mi priča što ja nisam razumela i pesnicama se ovako udarao u glavu. Ja sam mu onda rekla moja mama je već išla da me upišu. A Peca se još nekoliko puta onako udario u glavu i stenjao baš kao da ga neko udara i trčao sve u krug oko mene i opet pričao nešto što nisam razumela. I onda otrčao napolje. 

Ja sam tad produžila da perem veš i nisam gledala za njim. A onda sam čula kako nešto strašno lupa pa sam pogledala kroz prozor i videla Pecu. On je sedeo ispod našeg prozora i jednim štapom udarao u jednu praznu konzervu udarao i sav bio crven i vikao što može jače rura rura rura rura. A svi su znali da to znači kurva i izašli su na prozore i počeli da se smeju. Onda je i moj tata izašao na prozor i vikao na Pecu Peco beži odatle Peco beži odatle. A Peca nije otišao nego je i dalje onako vikao pa je moj tata iskočio kroz prozor i počeo da ga udara i da ga šutira. Onda je Peca počeo da plače pa je ustao i počeo da ide oko naše barake i ovako vikao ru ra ru ra ru ra i mlatio rukama baš kao da je poludeo. A onda je seo ispod njinog prozora i vikao njegovoj mami tetka Smilji rura rura. A tetka Smilja je izašla na prozor i rekla šta ti je Peco je l si poludeo. A Peca je nije gledao nego ovako podigao glavu i isto onako vikao kao u nebo pa je tetka Smilja uzela jedno drvo i pošla da ga udara. Tad je Peca ustao i ovako sagnuo glavu kao da hoće da skače u Savu i nekud otrčao.

Posle je došao mrak a Peca još nije dolazio. A ja sam ga čekala čekala čekala pa sam onda sve ostavila onako kako sam prala i veš i sapun i sve i pošla sam da ga tražim. Svugde sam ga tražila. I kod bioskopa i na autobuskoj stanici i kod kupatila i na pijaci. I nisam ga našla. A onda sam pošla kući mislila sam neću ga naći al vidim Pecu kod jednog izloga. Ja onda dođem kod njega i povučem ga za rukav i kažem mu gde si bio Peco. A on okrene glavu od mene. Onda mu ja kažem ajde Peco ajde. I povučem ga za ruku. On tada pođe a i dalje sve ovako okreće glavu od mene da me ne gleda. Htela sam da ga povedem kući al znala sam da bi ga tamo opet udarali pa onda nisam znala kuda ćemo. Onda smo prošli pored opštine pa pored ambulante pa pored one prve velike nove kuće. Tad sam mu rekla odi da vidimo kako je unutra. I Peca je ušao. Onda smo se polako spustili u podrum pa je po stepenicama i unutra bilo strašno mrak i ništa nisam videla ni Pecu. I ja ga onda onako u mraku pomilujem po glavi i poljubim u obraz i kažem mu nemoj Peco nemoj. A Peca samo ovako učini glavom i kaže mi ne Lilika. Onda mu ja uvučem jezik u usta onako kako moja mama radi mom tati al sigurno nisam umela dobro pa Peca opet počne nekome da preti i da se udara po glavi. Ja onda više nisam znala šta ću pa smaknem gaćice i kažem Peci ajde Peco. I opet počnem da ga ljubim i milujem po glavi. Tad je i Peca mene počeo da ljubi i da me steže i počeo da drhti i raskopčao pantalone pa sam i ja podigla haljinicu i on je počeo da me gura u stomak. Ja sam rekla ne tako Peco ne tako. Al on me je sve isto onako gurao u stomak. Tad sam htela da legnem dole onako kako sam videla da radi moja mama ali dole je bilo prljavo pa sam se uplašila da bi odmah svi videli. I samo sam se popela na prste i stegnula i ja njega i opet mu rekla ajde Peco ajde. A Peca isto nije umeo mislila sam da on to ume bolje nego me je i dalje gurao sve u stomak i sve onako stenjao i onda tamo pustio nešto i ubalavio me po ramenu i po haljinici. I onda se ovako obesio na mene. Ja sam ga onda pipnula po licu i rekla mu nemoj Peco da plačeš. A on se samo okrenuo i pobegao. 

A kad sam došla kući moja mama i moj tata ništa nisu primetili nego su noću opet pričali kako ću za neki dan da idem u dom i kako će onda njima da bude lepo. A moja mama tad je rekla samo da ti iz opštine nešto ne pokvare oni treba da dođu za dan dva i oni su kurve neće da primaju decu koja imaju oca i majku a ja sam za ovu državu dala i oca i majku i brata pokenjam se na državu a sad ajde da spavamo. I onda su oni zaspali a ja sam se strašno uplašila. Al nisam ništa zaboravila. 

A sutra izjutra kad sam išla u školu ja nisam otišla nego sam se napravila bolesna jao mama stomak jao što me boli stomak pa kad me mama nije videla gurnula sam prst u gušu i povraćala pa me mama pustila da ne idem u školu. A kad su oni otišli brzo sam kuću lepo uredila i mome malom Bati sam obukla ono novo odelce što je dobio za rođendan i ja sam se očešljala pred ogledalom i obukla onu haljinicu što mi mama nikako nije dala da nosim i čarape sam podvila u cipele da mi se ne vide iscepane pete pa mi tetka Lepa rekla pa ti si Mico baš lepa devojčica. Al oni nisu došli. Ni pre podne ni posle podne ni uveče. I ja sam se još više uplašila šta ću sutra. 

A sutra me je moja mama rano probudila i rekla kako se osećaš danas moraš u školu. A ja sam rekla mama strašno me boli stomak i imam strašan proliv noćas sam nekoliko puta išla u klozet. A moja mama je ovako mrdnula glavom i opet me pustila. I onda je ona otišla a oni su došli. 

To je bio jedan čika što je bio mnogo lepo obučen i imao lepe bele ruke i jedna teta s naočarima i oni su me svašta pitali. A ja sam se pravila luda. 

Oni su me pitali voliš li ti tvoju mamu. A ja sam rekla strašno je volim umrla bih bez moje mame. Onda su me pitali da li mene voli moja mama i da li me moja mama udara. A ja sam rekla strašno me voli i nikad me ne udara. Samo ponekad malo. 

Onda su me pitali da li me voli moj tata i da li ja volim mog tatu. A ja sam im rekla i moj tata me strašno voli i ja strašno volim mog tatu i vidite kakvu mi je lepu haljinicu kupio on mi uvek kupuje nešto lepo. I još sam rekla moj tata je zidar ima platu šezdeset hiljada to on uvek kaže i moja mama ima veliku platu i oni mi uvek nešto kupuju a ja ću da završim školu pa kad porastem velika zaradiću mnogo para i odvešću moju mamu i mog tatu i mog malog Batu iz ove barake pa ćemo tamo imati veliki lep stan i frižider i televiziju i sve. Pa će nam tamo biti mnogo lepše nego sad. I još su me oni puno pitali i ja sam im puno govorila i oni su sve slušali. A kad su polazili ja sam pitala čiko je l nećete da me odvedete u dom molim vas nemojte i ovako sam sklopila ruke kako ću ja tamo bez moje mame i bez mog malog Bate. A moj mali Bata tad se na njih ovako nasmejao i pokazao im zubiće pa su se i oni nasmejali a onaj čika me pomilovao po glavi i rekao nećemo sine ne boj se. I onda su otišli. A ja sam bila mnogo srećna. 

A kad su došli moja mama i moj tata ja sam opet bila u staroj haljinici i ništa nisam rekla. Al su im rekli drugi. Onda su me moja mama i moj tata pitali šta su onaj čika i ona teta ovde radili. A ja sam rekla malo su pogledali i pitali me gde su ti mama i tata a ja sam rekla rade i još su me pitali a što nisi u školi a ja sam rekla nešto sam bolesna boli me glava i oni su još malo pogledali po kući pa otišli. Posle me moja mama i moj tata više ništa nisu pitali nego su me pustili da idem da se igram. A uveče kad smo ugasili sijalicu moj tata je polako pitao moju mamu šta li će biti s nama da l će da je odvedu. A mama je rekla sigurno al malo moramo da čekamo. 

Posle sam ja opet išla u školu i sve. Moja mama i moj tata bili su mnogo dobri i nijedanput me nisu udarali a moja mama me jedne nedelje poslala s tetka Lepom na ringišpil i onda trčala za nama i vikala na ulici a što sine nisi obukla novu haljinicu vrati se da ti obučem novu haljinicu a onda opet istrčala i vikala Mico sine budi tamo dobra i nemoj sine da se isprljaš. I ja sam tad mnogo volela moju mamu i bila sam mnogo srećna. 

Al jedanput kad sam ja došla iz škole mojoj mami i mom tati je došlo jedno pismo i u tom pismu je pisalo da me u dom neće voditi. Ja sam ćutala i pravila se da ništa ne znam i htela sam opet da budem srećna. Al su moja mama i moj tata bili strašno ljuti i moja mama je vikala svi su oni kurve majku im njinu pa sam se uplašila. I onda sam došla ovde da sedim. A kad sam se uveče vratila moja mama i moj tata su počeli da viču pa mene kurvo kurvo jedna gde si dosad bila kad ćeš da se popraviš i šta si pričala onima iz opštine. I onda je moja mama odvela mog malog Batu kod tetka Lepe a mene su opet vezali za krevet i onako mi šalčetom vezali usta i onda su me moja mama i moj tata strašno udarali pa sam se opet sva upiškila i posle sam stvarno bila bolesna i stvarno nisam mogla da idem u školu majke mi.

Onda su moja mama i moj tata opet išli kod tetka Đurđice i kod čika Andre i kod tetka Lepe i kod svih i moja mama i moj tata su pričali kako ja idem u Novi Beograd tamo gde se grade soliteri i pričam sa Šiptarima i Crnotravcima i kako ima svakakvih ljudi neki će me upropastiti pa ću posle da budem kurva pa će svi da pričaju kako je to uradio moj tata. A ja sam se tamo samo ponekad igrala i nisam ni s kim ništa pričala. 

I još su moja mama i moj tata pričali kako sam dva puta ponavljala i kako opet imam sve jedinice. A to je tačno ja ne volim da idem u školu. Naša Majkica je mnogo dobra. To je naša učiteljica mi đaci je tako zovemo. Kad uđe ona nam kaže zdravo dobar dan deco a mi joj kažemo dobar dan drugarice a ona nam onda kaže sine pa je mi đaci mnogo volimo. A onda ona mene prozove Sandić Milica ajde ti sine pa me nešto pita a ja joj kažem znate drugarice ja sam juče prala veš pa nisam mogla da učim. A ona me onda opet prozove Sandić Milica pa me opet nešto pita a ja joj opet kažem znate ja sam prala veš. A ona me prozove još jedanput ajde sad Sandić Milica pa joj ja još jedanput kažem ja sam prala veš. Onda mi ona kaže e ne može to tako kako ti to sine stalno pereš veš a deca počnu da se smeju pa ja više ne znam da li sam prala veš ili nisam prala veš. A neki put kad bi me prozvala ja bih nešto i znala i počela bih da govorim a ona bi mi rekla zašto ti sine tako unjkaš i nemoj da vrskaš nemoj ti sine mene da se plašiš. A ja to nisam ni primetila i rekli su mi da uvek tako govorim. Tad bih ja videla da naša Majkica hoće i mene da voli kao drugu decu ali da ne može. I više ništa ne bih rekla. A deca bi me posle u dvorištu vukla za haljinicu i dirala njnjnjnjnjnj i jesi li oprala veš i ja bih udarala i vukla za kosu pa bi me Majkica posle grdila i kaznila. I onda bih strašno volela da sam bolesna i mutava i da školu više ni ne vidim. 

I još su moja mama i moj tata pričali da lažem i kradem. A ja sam stvarno i lagala i krala al me bilo sramota što oni to pričaju pa nisam smela da izađem iz naše sobe. A onda mi ni to više nije bilo važno. 

To je bilo onda kad je moj jadni mali Bata hteo da umre pa sam posle htela da umrem i ja. 

Jedanput su moja mama i moj tata otišli u varoš pa sam ja čuvala mog malog Batu i gurala ga u onim njegovim kolicima na dva točka i gledala kako se deca igraju školice. Onda je jedan Perica što ne stanuje u našoj baraci šutnuo loptu pa je lopta došla kod mene pa sam htela i ja da je šutnem al sam ispustila mog jadnog Batu pa je on pao na leđa i strašno udario glavu o beton. Onda je moj Bata strašno počeo da plače i zacenio se pa sam ga brzo podigla i unela u kuću i tešila ga lulu lulu jadno moje malo dete i plakali smo i on i ja. I ja sam ga gledala kako plače i strašno sam se uplašila da će da umre. 

Al moj jadni Bata nije umro ni kad smo spavali ni kad smo se probudili ni sutra kad smo se opet igrali. I opet mi se onako smejao i udarao me po obrazu seko seko. I ja sam opet išla u školu i sve. A onda sam se jedanput vratila a moja mama je mog jadnog Batu donela iz jaslica i moj jadni Bata je bio strašno bolestan. Bio je bled bled i više se nije smejao i noću je plakao dok je spavao i budio se pa opet plakao. Moja mama je tad mog jadnog Batu odnela kod doktora a ja sam ostala kod kuće i strašno sam se uplašila da će doktor da kaže mojoj mami zašto je Bata bolestan. Al on joj to nije rekao nego samo kazao davajte mu limun i jaja. A moja mama je došla kući i vikala doktori su kurve i oni ništa ne znaju i ima tu nešto drugo. I ja sam je razumela. I onda sam rekla kad će moj jadni Bata da umre nek umrem i ja. 

I kad je jedanput bio mrak pa su moja mama i moj tata spavali i kad je i moj jadni mali Bata malo zaspao ja sam polako ustala i šapnula mom malom Bati na uvo a sad Bato tvoja seka ide da umre zbogom. I poljubila sam ga. Onda sam polako izašla u naš hodnik i strašno sam se bojala da će neko da vidi da sam pošla da umrem. Ali nisam srela nikog. A napolju je bio mrak mrak i nije bilo nigde nikoga. Al ja se više nimalo nisam plašila. Onda sam došla ovamo pa sam u mraku našla mog Sašu i moju Lelicu i iznela ih pred šupu. I onda sam im rekla sad zbogom vaša Lilika ide da umre. I poljubila sam ih. Onda sam ih opet unela u šupu da me ne gledaju kad umrem. I onda sam strašno plakala. I poljubila sam i šupu i vrata i poljubila sam zemlju i htela sam još nešto da poljubim pa više nije bilo šta. I onda sam legla na zemlju pa sam malo gledala u nebo i bilo mi je strašno lepo što sam živela. Tad sam rekla a sad nek ja umrem a moj mali Bata neka ozdravi zbogom. I zažmurila sam. I onda sam čekala čekala čekala al još ništa nije dolazilo pa mi je bilo zima pa sam pogledala u nebo i ono je bilo isto onako crno i onda sam znala da ništa neće ni doći i da će moj mali Bata da umre. I onda sam ustala i vratila se kući. 

Posle sam postala strašno gladna. Stalno stalno sam bila gladna. I počela sam strašno da kradem. Krala sam i pre al sad sam sve krala. Krala sam prvo za mog malog Batu al onda je moj Bata ozdravio pa su moja mama i moj tata opet počeli onako da me grde kako nisam dobra i kradem i kako ću da budem kurva i da me vezuju za krevet i udaraju i ja sam se uvek upiškila pa sam posle počela da piškim i noću dok sam spavala. I onda sam krala još. 

Ukrala sam od mame šest dinara i još pedeset i trideset i šest i još sto osamdeset. Kupila sam čokoladu i bombone i jabuke i išla sam u bioskop. Ukrala sam tetka Lepi sto šeset dinara. Kupila sam za sve pare kruške pa sam ih do škole pojela samo sam jednu ostavila za mog malog Batu. Sakrila sam je u klozet i čekala da moja mama nekud ode da mu je dam. Al ona nije otišla pa sam je u klozetu pojela. Ukrala sam moju Lelicu. Ukrala sam jedanput dva limuna za Batu pa opet dva limuna i jednu pomorandžu pa dva jajeta. To sve na pijaci. Ukrala sam jednu jabuku i jednu krušku iz piljarnice nisam mogla više onaj čika me gledao pa sam se uplašila da me ne uhvati. Ukrala sam tetka Đurđici konopac za veš od najlona pa sam ga odnela na pijacu i prodala jednom seljaku za trideset i pet dinara. Kupila sam suvo grožđe. Ukrala sam u školi od jedne Novaković Nevenke penkalo pa su napravili pretres i zamalo me nisu uhvatili. Sakrila sam ga u cipelu. Prodala sam ga čika Andri on isto krade to sam videla za sto dvadeset dinara al on me posle kazao mojoj mami pa me onda udarala. Rekla sam da sam ga našla. A i pare sam bila potrošila. Opet sam kupila kruške ništa nisu valjale. Ukrala sam od jedne tetka Milice što radi sa mamom iz njenog mantila dvesta dinara pa se ona posle svađala s mojom mamom a moja mama me kod kuće udarala i vikala priznaj je l si uzela ništa ti neću a ja sam vikala nisam mama da mi umreš ti. Išla sam u dečji restoran pa sam jela salame i kifle i jogurt i mleko i u poslastičarnicu i kupila ono dugačko što visi u izlogu. Nije mi se svidelo. Ukrala sam još od tetka Lepe gajtan od pegle pa niko nije hteo da ga kupi bio je star. Bacila sam ga u kantu za đubre. Ukrala sam od jedne tete što ima malu bebu jedanput uveče nešto belo s konopca mislila sam košulja. To su bile tri pelenice pa nisam znala šta ću s ljima. Bacila sam i njih. I još sam krala sad ne mogu da se setim.

A onda sam jedanput na pijaci od jedne debele tetke što prodaje papuče i patike i cipele uzela jednu papuču pa sam onda uzela i drugu papuču i niko me nije video. I bila sam pošla. Al tad sam primetila da su obe bile leve. Nisam znala šta ću pa sam se okrenula da ih polako zamenim ali jedna mi je ispala. I svi su me videli. Onda je ta debela tetka počela da se dere lopov lopov pa su se žene skupile oko mene i počele da viču lopove kradljivice i da me čupaju za kosu a ona debela me držala za ruku i drala se zar ti meni da ukradeš odavno te ja vardim ne znam šta to znači i di je taj milicajac. Onda je milicajac došao i odveo me u opštinu. 

Tamo sam opet videla onog čiku s lepim rukama što je dolazio kod nas. On me je poznao i izgledao tužan i pitao me i šta će ti te smrdljive papuče. A ja sam ćutala. Onda je u sobu ušla jedna teta pa rekla ju tako mala a krade je l se stidiš. A ja sam rekla ne. Onda me onaj čika ispitivao. Ja sam mu ispričala da sam mnogo krala i sve šta sam krala i rekla i njemu da se ne stidim. A onda je dotrčala i moja mama i čupala kosu i vikala ja to neću preživeti zar ti nisam sve kupila jao jao šta sam dočekala sve sam dala za tu decu a ona tako jao kako ću ovo preživeti i mene je tada bilo strašno stid. 

Sad su moja mama i moj tata opet mnogo dobri. Više me ne udaraju a mama mi uvek kaže a zašto sine ne obučeš novu haljinicu. Ja sam isto dobra i više ne kradem. Samo ponekad malo. I samo se ponekad noću upiškim. Ali me mama i tata zbog toga više ne grde. A danas je bila nedelja pa sutra moja mama opet neće raditi nego će mi još jedanput dati da obučem novu haljinicu zeleno i žuto sa crvenim cvetićima i uzeti me za ruku i odvesti u Zemun u onaj dom što nije dom nego robija za decu. Ja sam se prvo strašno plašila pa dolazila ovamo i plakala. Sad se više ne plašim. Baš me briga za dom. Baš me briga za mamu. Baš me briga za sve. Samo mi je žao što malopre nisam zvala Pecu. On je dobar. 

A kad odem tamo reći ću nekom muškarcu da mi napravi dete. Oni to vole ja to znam. Ako mi ne bude lepo ja ću da stavim ruke na oči pa ništa neću videti. A posle ću da rodim jednog lepog malog Batu. I zvaću ga Bata a ne Miroslav. To mi se ime ne sviđa. 

A možda ću da pobegnem u Ameriku. Tamo ću da porastem velika pa ću da budem lepa pa ću da odem u jedan cirkus pa ću tamo po konopcu da jašem jedan sjajan bicikl kao što sam jedanput videla u Zemunu i imaću mnogo lepih haljina od najlona i mnogo lepih lepih muškaraca i oni će me mnogo voleti. I svi će me mnogo voleti. I onda će mi u novinama izaći slika pa će ona doći u Beograd pa će je videti i moja mama i moj tata i moj mali Bata i Peca. I svi. I onda ću da kupim jedna lepa crvena kola bez krova pa ću jedanput prvog maja ne neću prvog maja tad je gužva jedanput u nedelju ću da dođem u Beograd i voziću se u mojim crvenim kolima bez krova s jednim lepim velikim kučetom i onda ću da dođem kod naše barake i počeću da sviram sirenom i da se okrećem oko naše barake i onda će svi izaći pred baraku i gledaće me i vikaće Lilika Lilika evo naše Lilike i milicajci će mi vikati Lilika Lilika i ovako će me pozdravljati. A ja ću samo juriti oko naše barake i nikoga neću gledati i vetar će mi nositi kosu i moju lepu haljinu i teraće mi suze na oči i oni će vikati kako je lepa naša Lilika kako je lepa naša Lilika. A ja ću samo trubiti trubiti trubiti i juritii juriti juriti i okretati se oko naše barake okretati se okretati okretati okretati okretati. 

A možda ću samo prestati da jedem.