Poručnik Dubov, ne više tako mlad ratnik i dobrovoljac i
Knaps sede i piju.
- Prekrasan pas! – veli Dubov pokazujući Knapsu svoju kerušu
Milku. –
Izvanredno pseto! Pogledajte joj samo njušku! Pa sama njuška
koliko vredi! Kad bi se čovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njušku dao
dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ništa ne razumete...
- Razumem, ali..
- Pa to je seter, čistokrvni engleski seter! A pri vrebanju
je zadivljujući, a pronicljivost... njuh! Bože, kakav njuh! Znate koliko sam
dao za Milku kad je još bila štene? Sto rubalja! Divno pseto! Nevaljalice! Milka!
Glupačo, Milka! Dodji ovamo, dodji ovamo... psetance, psiću moj...
Dubov privuče sebi Milku i poljubi je medju uši. Na oči mu
navreše suze.
- Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojniče nijedan.
Pa ti me voliš, zar ne, Milka? Voliš? Ne, marš napolje – viknu najednom poručnik. –
Prljavim šapama pa pravo meni na mundir hoćeš! Da, Knapse, sto pedeset rubalja
sam dao za štene! Pa, valjda, imao sam i za šta! Šteta je samo: nemam vremena za
lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Baš zato ga i prodajem.
Kupite, Knapse! Celoga
života ćete mi biti zahvalni! No ako baš niste pri novcu,
izvolite, daću vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Pljačkajte!
- Ne, golubiću... – uzdahnu Knaps. – Da je vaša Milka muškog
pola, onda bih je možda i kupio, a ovako...
- Milka nije muškog pola? – zaprepasti se poručnik. –
Knapse, ta šta vam je? Milka nije muškog... pola? Ha-ha! Pa onda šta je ona po vašem
mišljenju? Kuja? Ha-ha! E, dečko i po! On još ne razlikuje kera od kuje!
- Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... – nadje se
uvredjen Knaps. – Naravno da je kuja!
- Možda ćete reći još da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A
još ste, eto, i tehnički završili! Ne, dušo moja, to je pravi, čistokrvni
ker! Osim toga, takav će svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije muškog
pola! Ha-ha!
- Oprostite, Mihaile Ivanoviču, ali vi... prosto me za
budalu smatrate... To čak i vredja...
- No, ne treba, djavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama
čovek ne može dokazati! Još malo pa ćete reći da joj ovo nije rep nego
noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!
Posilni donese još konjaka. Prijatelji nasuše po jednu čašu
i zamisliše se. Prodje tako pola sata u ćutanju.
- Pa neka je i ženskog pola... – prekinu poručnik ćutanje,
mrko gledajući u bocu. – Čudna mi čuda! Pa to je za vas i bolje! Doneće vam štenad, a
svako štene – to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako će rado od vas kupiti.
Ne znam šta vam se toliko svidjaju kerovi! Keruše su hiljadu puta bolje. Ženski pol je
i zahvalniji i
privrženiji... No kad se već toliko bojite ženskog pola,
izvolite, uzmite za dvadeset pet.
- Ne, golubiću... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije
potreban, a drugo, nemam ni novca.
- Mogli ste mi to i ranije reći. Milka, gubi se odavde!
Posilni donese kajganu. Prijatelji se latiše jela i ćutke
očistiše tanjir.
- Valjan ste vi momak, Knapse, pošten... – reče poručnik
brišući usne. – Žao mi je da vas tako pustim, neka ga djavo nosi... Znate šta? Uzmite
psa zabadava!
- Pa kud ću s njim, golubiću? – reče Knaps i uzdahnu. – I ko
će kod mene oko njega da se bakće?
- No, ako ne treba – ne treba... djavo nek vas nosi! Ako
nećete, i ne treba... Kuda ćete? Sedite!
Protežući se, Knaps ustade i dohvati kapu.
- Vreme je, zbogom... – reče zevajući.
- Pa pričekajte, otpratiću vas.
Dubov i Knaps se obukoše i izadjoše napolje. Prvih sto koraka
išli su ćuteći.
- Ne znate li kome bih mogao dati pseto? – reče poručnik. –
Nemate li, možda, takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali...
meni apsolutno nije potrebno!
- Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?
Sve do Knapsovog stana prijatelji više ne progovoriše ni
reči. Tek kad Knaps stisnu poručniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se
nakašlja i nekako neodlučno progovori:
- Ne znate, primaju li ovdašnji strvoderi pse ili ne?
- Biće da primaju... Ne mogu pouzdano reći.
- Poslaću sutra po Vahramejevu... Neka ide do djavola! Neka
joj kožu oderu... Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo što je sebe zagadila, nego
je juče u kuhinji i sve meso poždrala, g-g-gadura... pa da je još neka dobra
pasmina, a ovako, djavo bi ga znao šta je, mešavina džukele i svinje. Laku noć!
- Zbogom! – reče Knaps.
Kapija se zalupi, i poručnik ostade sam.
