Lav Nikolajevič Tolstoj - TRI ISPOSNIKA

A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da  će   za mnoge riječi svoje biti uslišeni. Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam treba prije molitve vaše. (Matej, VI, 7,8.)

Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu.                                                  

Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade i pogleda tamo kud je pokazivao čovek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Priđe bliže i stade slušati. Opazi čovek vladiku, skide kapu i ućuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
- Ne snebivajte se, braćo – reče vladika – i ja sam prišao da čujem šta priča ovaj čestiti čovek.
- Ta eto priča nam ribar o isposnicima – reče jedan odvažniji trgovac.
- O kakvim isposnicima? – upita vladika, dođe do ograde palube i sede na sanduk. – Ispričaj da i ja čujam. Šta si pokazivao?
- Ma eno nazire se ostrvce – reče čovek i pokaza napred na desnu stranu. – Na onom ostrvcu žive isposnici, spasavaju svoje duše.
- Gde je ostrvce? – upita vladika
- Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblačić, malo ulevo od njega vidi se kao neka pruga.
Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oči nisu mogle ništa da vide.
- Ne vidim – reče. – Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?
- Božiji ljudi – odgovori seljak. – Odavno sam čuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video.
I ribar ispriča kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a tada su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi čamac.
- Kako izgledaju? – upita vladika.
- Jedan je malenak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, biće da ima preko sto godina, seda brada počela vać da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao anđeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a čovek jak: prevrnu moj čamac kao čabar, ne stigoh ni da mu pomognem – a i on je isto tako ozaren. A treći je visok, brada mu je do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oči i na sebi nema ničega, samo je opasan rogožinom.
- O čemu si razgovarao sa njima? – upita vladika.
- Mahom su ćutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi već razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se – i visoki se smiri. Starina samo reče “spasi nas” i osmehnu se.
Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu.
- Evo, sada se sasvim dobro vidi – reče trgovac. – Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštensvo – reče on, pokazujući.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda prvu prugu – ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu prema krmi, dođe do krmara.
- Kakvo se to ostrvce – veli – vidi tamo?
- Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu.
- Je li tačno – veli – da tamo starci žive isposničkim životom?
- Priča se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam da li je to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, i oni naprazno blebeću.
- Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike – reče vladika. – Može li se to nekako?
- Brodom se ne može prići – reče krmar. – Čamcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana.
Pozvaše kapetana.
- Želeo bih da vidim te isposnike – reče vladika. – Da li biste mogli da me prebacite?

Kapetan ga stade odvraćati: - Svakako da bismo mogli, ali ćemo se dugo zadržati, i ako mi je dopušteno da primetim, vaše preosveštenstvo, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pričali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe.
- Ali ja bih da ih vidim – reče vladika. – Platiću vam za trud, odvezite me.

Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, već su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je čak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dvogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. ”Zaista”, veli on, ”tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri čoveka”.

Pogleda vladika kroz dvogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manju, a treći sasvim mali: stoje na obali, drže se za ruke.
Kapetan priđe vladici. – Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti čamcem, a mi ćemo se usidriti.

Istog časa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra – brod se trže, zaljulja. Spustiše čamac, uskočiše veslači, a vladika siđe niz lestvice. Ukrca se vladika u čamac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki, - go, opasan rogožinom, manji – u pohabanm kaftanu, i pogrbljeni starac – u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke.

Pristadoše veslači uz obalu, čakljom privukoše čamac obali. Izađe vladika.
Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni se još dublje pokloniše. I vladika im poče govoriti.
- Slušao sam – veli – da vi, Božiji starci, vodite ovde isposnički život, molite se za ljude Hristu-Bogu, a ja sam eto, po milosti Božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o Njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge Božije, vidim i da vas, ako mogu, poučim.
Isposnici ćute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog.
- Recite mi kako vodite isposnički život i kako služite Bogu – reče vladika.
Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina, i reče: ”Ne znamo mi, slugo Božiji, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”.
- Kako se vi molite Bogu? – upita vladika.
I starina reče. ”Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”.
I samo što starac isposnik to reče, sva tri isposnika podigoše oči prema nebu i sva trojica rekoše: ”Trojica vas, trojicu nas spasite”.
Nasmeja se vladika i reče:
- To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, Božji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali vi ne znate kako da služite. Ne treba se tako moliti, već me slušajte, naučiću vas. Neću vas učiti po svom nahođenju, već ću vas naučiti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole.
I poče vladika isposnicima tumačiti kako je Bog sebe otkrio ljudima; protumači im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha i reče:
- Bog sin je sišao na Zemlju da spase ljude i naučio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom.

I stade im vladika govoriti “Oče naš”. I ponovi jedan isposnik “Oče naš”, ponovo drugi isposnik “Oče naš”, ponovi treći “Oče naš”. – Iže jesi na nebjeseh. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebjeseh”. Ali se smete srednji isposnik, ne reče tačno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima, te nije mogao izgovarati čisto: nerazgovetno promrmlja i treći, bezubi isposnik.

Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, a isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok je govorio. I sve do večeri zadrža se vladika s njima: i deset, i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu reč, a isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je ispravljao i nagonio da ponovo ponavljaju iz početka.

I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naučili molitvu Gospodnju. Očitaše je oni ponavljajući za njim i očitaše je sami. Najpre je naučio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da još jedanput, i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu.

Već je počeo da se smrkava, Mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naučio, sede u čamac i zaploviše prema brodu.

I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa ponavljaju molitvu Gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više čuli glasove isposnika, već su ih samo videli pri mesečini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika – onaj manji u sredini, a visoki sa desne, srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše. Dođe vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u početku videli, zatim su iščezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce iščezlo, samo je more treperilo pri sjaju Meseca.

Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, međutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je iščezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naučio molitvi, i zahvaljivao se Bogu za to što ga je uputio da pomogne Božijim isposnicima, da ih nauči Božijoj reči.

Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je iščezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred očima – čas ovde, čas onde, svetluca svetlost na talasima. Najednom, opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesečine: belasa se ili galeb ili jedro na čamcu. “Čamac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo će nas stići. Bio je daleko, daleko, a sada se već vidi sasvim blizu. Ali, da je čamac, nije čamac, na jedro ne liči. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je čamac, nije čamac, da je ptica, nije ptica, da je riba, nije riba. Na čoveka liči, prilično je veliko, ali otkud čovek na sred mora. Ustade vladika, priđe krmaru:
- Pogledaj, - veli – šta je to?
- Šta je to, rođeni moj? Šta je to? – upita vladika, a već i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu.
Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom:
- Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji! – Čuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure isposnici, drže se za ruke – oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom, a ne miču nogama.
Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici već stigoše, priđoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas:
- Zaboravili smo, slugo Božiji, zaboravili smo tvoj nauk. Dok smo ponavljali – pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promače nam jedna reč – zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauči nas opet.
Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i reče:
- Uslišiće Bog vašu molitvu, starci Božiji. Nemam vas čemu učiti. Molite se za nas grešne.
I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani na koju su otišli.

Ivo Andrić - DECA

Naš drug, prosedi inženjer, pričao nam je jedne večeri ovo sećanje iz svoga detinjstva:
"Bila je velika nedelja. Deca ne vole to pretprolećno vreme, kad je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cveća ni voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na komšijskim tarabama i žmirkajući na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre.

Dečje vođe iz našeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše zrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen? Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa: Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privrženosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i zakletvi.

Gotovo svako predveče, dok smo sedeli iskupljeni oko kamene česme, prilazile su vođe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:
– Jesi li mi drug?

Jednoga od tih prolećnih dana, bio je Veliki četvrtak, u jedno takvo predveče pozvaše me Mile i Palika da sutra posle podne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale išlo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o našim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji dotad nisam nikad učestvovao u takvim podvizima, bila je to velika počast od strane dvojice vođa.

Mislim da sam sutradan ručao na brzinu i sa uzbuđenjem. Krenuli smo odmah posle ručka. Pre nego što smo se spustili niz breg i prešli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglačanu kamenu ploču, i tu su Mile i Palika sa mnogo pažnje i razumevanja razgledali naše oružje. Palika je imao neki čudan lovački štap, koji je on pokovao klincima i zašiljio na vrhu. Mile je imao naročito oruđe koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko ručnog zgloba. Ponosio se tim vitkim štapom od gume i olova i zvao ga je "budalaš". On je i sada,onako hladan, i oštar, bio nagnut nad svojim oružjem i doterivao ga malim nožićem.

Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maločas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju još virio klinac kojim je bila prikovana za žioku.

Ja sam se stideo svoga oružja, koje mi je izgledalo prostačko i nedovoljno.

Mile mi je uzeo letvu, odeljao je vešto na kraju gde se drži rukom i zamahnuo njome nekoliko puta oko sebe, sa fijukom. Učinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.

Spustili smo se u ulicu gde se obično sačekuju jevrejska deca radi tuče. – Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode – govorio je Palika sa iskustvom i zverajući oprezno kao lovac.

Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovednički, Mile je predložio da pređemo u Čaršiju. Već u prvoj ulici Palika zastade i viknu prigušeno:
– Eno Čifučadi!

Zaista, u dnu ulice, oko kamene česme igrala su se četiri dečaka u prazničnom odelu.

Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo što i on. On je sakrio svoju cev od gume iza leđa i išao polagano, praveći se kao da zagleda kuće i dućane. Tako smo se primicali česmi. Ali, bilo da nas je odavao naš izgled, bilo da su jevrejska deca već navikla na takve posete, ona se uznemiriše, kao srne na šumskoj čistini, i skloniše se za česmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.

Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da će proći drugom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko koraka, on viknu neočekivano snažno i oštro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su dečaci rešeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videše da smo i mi pritrčali, nastade divlje bežanje na sve strane.

Razbežaše se dečaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskočio iz onog pritvornog mira i odjednom se pretvorio u nešto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kom se nosi koža na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje – jednog sveta u kom sam samo naslućivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke. Za dečacima se dadoše u trk Mile i Palika, a ja za njima. Trojica dečaka uspeše da upadnu u kapije svojih ili tuđih kuća, iz kojih se odmah za nama osuše vriska i kletve jevrejskih žena. Četvrti, najkrupniji, bežao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga već tražili po velikoj vlažnoj avliji, kao kerovi.

Bili smo u nekom napuštenom, ruševnom mektebu. Prođosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko natrulih basamaka u jednu manju, četvorouganu avliju. Sa sve četiri strane visok zid. Osim vrata na koja smo ušli, samo još u protivnom zidu jedna mala vrata, kao kapidžik, očigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom ćošku neke pozelenele daske, ostatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim krajem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah nečije dve cipele, nepomične i grčevito pripijene jedna uz drugu. Ponesen tom čudnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkriće. Ne gledajući mene, nego ukočenim pogledom u one cipele, prišapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam dečaku na vrata. On i Palika siđoše sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade raširenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.

A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratničkim hodom, ne skidajući očiju sa cilja. Taj njegov nečujan korak i oštro uperen pogled izgledali su mi strašniji i uzbudljiviji od svake trke i tuče. Ali pre nego što je on stigao da se primakne, jevrejski dečak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz žita i poče da beži po avliji.

Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su zatvorena, siđe takođe u avliju. Otpoče jurnjava i vijanje, u kom je dečak natrčavao čas na Palikinu toljagu, čas na Milovu cev od gume. Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leđima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama.

Palika je više trčao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da dočeka udarcem žrtvu kad mu je Palika natera. U toj jurnjavi pomicali su se svi bliže meni.

Tako se oko ulovljenog dečaka sve više stezao trougao od letve, toljage i gumene cevi. Sad sam mogao da ga vidim izbliza. Bio je u novom jevtinom odelu, mokar i kaljav od zaklona pod daskama, ugojen i kratak, bez kape na kovrčastoj kosi. Protivno od Milovih, njegovi pokreti nisu imali za mene ničeg ni strašnog ni uzbudljivog. Kretao se odjednom celim telom, bezglavo, i leteo kao bačen.

U jednom trenutku, kad ga je Palika pristigao i kad je trebalo da gaudari posred glave, jevrejski dečak se neočekivano i nekako komično sagnu i baci svom težinom Paliki u grudi. Tako je izbegao udarac. Mile pritrča.

Nastade gužva. Dok se Palika pribirao, dečak iskoristi trenutak, otkide se od njih, ustrča ono nekoliko basamaka i nađe se odjednom licem u lice sa mnom. Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.

Šta se tada desilo? – Koliko sam puta postavio sebi to pitanje i tih dana i docnijih godina. I nikad nisam mogao dati odgovora.

Koliko sam posle mogao da se setim i prosudim, dečak se malko sagnuo (bio je to onaj isti pokret za odbranu kao maločas prema Paliki), odgurnuo me lagano, dodirnuvši me onom nepovređenom rukom u slabinu, otklonio me kao najlakšu zavesu, i protrčao sa tutnjem kroz uzak hodnik, pored mene nepomična i pored moje uzdignute letve, kojoj je na kraju štrčao oštar i veliki klinac.

Pribrao sam se tek kad su pored mene protrčali, odgurnuvši me grubo i prezrivo, Mile i Palika. Stajao sam još na istom mestu i slušao kao u snu kako pod njihovim nogama još jače odjekuju podnice u hodniku. Zatim sam izišao polako, vukući svoju letvu kao teret. U dnu ulice video sam Mila i Paliku kako trče. Ohrabreno Jevrejče bilo je izmaklo. Trčali su još malo, pa zastadoše, prvo jedan pa drugi. Nešto su razgovarali jedno vreme, a zatim krenuše putem kojim smo bili došli, ne obazirući se na mene. Pođoh za njima. Pre nego što su došli do mosta, stigao sam ih. Išao sam tako iza njih, ali su se oni pravili da me ne primećuju. Taj me položaj mučio. Zaustih nešto da kažem.
– Kuš! – prekide me Palika.

I na sve moje pokušaje da se pravdam, da kažem ma šta, on je odgovarao hladno i gnevno svojim: kuš! Gore od te psovke brinulo me i mučilo Milovo ćutanje. Tako smo prešli most i primicali se našoj mahali.

Išao sam dva koraka iza njih, uviđajući i sam koliko sam glup i smešan.

Smišljao sam neprestano šta bi trebalo kazati i kako se objasniti. Možda sam u tom razmišljanju i glasno rekao neku reč. Tada se Mile naglo zaustavi, okrenu se i, pre nego što sam mogao išta da kažem ili učinim u svoju odbranu, pijunu na mene, zasu me svega pljuvačkom. Da me je udario svojom cevi od gume, verovatno bih se manje zbunio i možda znao kako da se branim ili da mu vratim udarac. Ovako, stajao sam nasred ulice i brisao se rukavom, dok su njih dvojica odmicali, kako se meni činilo, neverovatno brzo. Izgledalo je da oni lete, a da vreme stoji.

Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Danas, posle toliko godina i događaja, teško je, nemogućno je merom naših sadašnjih iskustava i izrazima sadašnjih osećanja kazati kakve su bile te prve nesanice u životu, kakve muke i sumnje pred prezirom vođa
Mila i Palike, pred podsmehom cele dečje čete iz mahale. Svaki pokušaj da stvar ulepšam ili popravim ispadao je na moju štetu i gurao me u još gora poniženja i veću usamljenost. Palika je pričao svima moju bruku i, karikirajući me, pokazivao nasred sokaka kako sam glupo propustio Čifuče, dok su se deca oko njega grohotom smejala i pravila šale na moj račun. Mile je samo ćutao, i nije hteo da me vidi ni da čuje za mene. Pokazivali su me prstom deci iz drugih mahala. A ja sam obarao pogled pred svima, sakrivao se u školi za vreme odmora u nužnik, i vraćao se kući sporednim ulicama, kao prokažen. Kod kuće nisam mogao da kažem nikom ništa, ni da tražim zaštite ili utehe. Čini mi se da sad već tada naslutio ono što ću posle jasno uvideti: da nam u našim najdubljim duševnim mukama naši roditelji malo mogu pomoći; malo ili ništa.

Prolazili su tako dani a ja nisam gubio, čini mi se, nijednog trenutka svest o svom poniženju. Sav moj detinjski svet srušio se i, razbijen u komade, ležao kod mojih nogu. Stajao sam nad njim nemoćan, ne razumevajući ništa i znajući samo jedno: da patim. Stajao sam i nisam znao gde da se denem pod ovim nebom, tako osramoćen, izvrgnut podsmehu, i sam. Kako da odredim svoj odnos prema Milu, Paliki i ostalim drugovima kojima bih želeo svom dušom da budem ravnopravan drug, ali ne uspevam, a kako prema  jevrejskim dečacima koje treba, izgleda, napadati i tući, a ja to ne mogu i ne umem?

Najposle, i to se nekako preturilo, iako nikad nisam uspeo da nađem odgovor na ta pitanja. Izmirio sam se malo pomalo sa drugovima. Izgledalo je da su mi oprostili. Ili su samo zaboravili? Sad se više ne sećam. Ali me nikad više nisu poveli na slične podvige. A ja sam još dugo pamtio ceo događaj i ponekad ga snivao. U snu sam viđao gotovo uvek isto: jevrejski dečak sa mučeničkim licem protrčava pored mene, lak i nezadržljiv kao anđeo, a ja ga i opet propuštam bez udarca, iako znam unapred šta me zbog toga čeka. Ili: stojim nasred ulice, popljuvan i sam,pod nemilosrdnom svetlošću popodneva, dok vreme stoji nepomično a drugovi se naglo udaljuju. Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja i istisle tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva."