Radoje Domanović - VOĐA

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.

- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:

- Hoću!

- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?

- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

*

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:

- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!

- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:

- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.

- Šta ćemo? - pitaju.

On ćuti.

- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.

- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.

- Pssst, mir, deco!

- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.

- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.

- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.

- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:

- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...

- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.

- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?

- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.

- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

- Samo ćuti i misli!

- Mudar čovek!

- Gle, kakvo je njemu čelo!

- I namršten jednako.

- Ozbiljan!

- Kuražan je, vidi se po njemu.

- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

*

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.

- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačeni h očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

*

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

*

Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:

- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.

- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

- Ne mogu da pogledam!...

- Zašto?!

- Slep sam!

Nastade tajac.

- Jesi li u putu vid izgubio?

- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.

- Ne znamo!

Horhe Luis Borhes - TEOLOZI

Kad su opustošili vrt, oskrnavili putire i oltare, Huni ujahaše u manastirsku biblioteku i poderaše nerazumljive knjige, prokleše ih i popališe, strahujući, verovatno, da se iza pismena kriju huljenja na gvozdenu sablju kojoj su se klanjali. Pogoroše palimpsesti i stari rukopisi, no u srcu lomače, u pepelu, osta bezmalo netaknuta dvaneasta knjiga dela Civitas Dei, u kojoj se kazuje da je Platon u Atini poučavao da će posle silnih vekova svet opet poprimiti prvobitni oblik, i da će on, u Atini, istom slušalištu opet izlagati isto učenje. Tekst koji je plamen poštedeo bio je posebno poštovan, a oni koji su ga čitali i bavili se njime u toj zabačenoj pokrajini smetnuše s uma da jc pisac izneo to učenje samo da bi ga mogao lakše opovrgnuli. Vek kasnije, Aurelijan, pomoćni biskup u Akvileji, saznao jc da na obalama Dunava najnovija sekta monotona (poznatih i kao anulari) širi učenje da istorija ima kružan tok i da ništa nije što već nije bilo i što neće biti. Točak i Zmija potisnuli su Krst u tamošnjim planinama. Svi su strahovali, no tešila ih je glasina da će Jovan Panonski, koji se pročuo raspravom o sedmom Božjem atributu, raskrinkati lako bezočnu jeres.

Aurelijanu teško padoše ove vesti, naročito poslednja. Znao je da u oblasti teologije svaka novina donosi opasnost; kasnije zaključi da je postavka o kružnom vremenu suviše neverovatna i zapanjujuća da bi mogla predstavljati ozbiljnu opasnost. (Treba se čuvati samo onih jeresi koje se mogu pobrkati sa pravoverjem.) Više ga je zabolelo mešanje - uplitanje - Jovana Panonskog. Dve godine pre toga, on je u svom kitnjastom delu De septima affectione Dei sive de ceternitate uzurpirao pitanje za koje je Aurelijan bio najpozvaniji; i sada se spremao, kao da je problem vremena u njegovoj isključivoj nadležnosti, da napadne anulare ko zna kakvim sve Prokrustovim argumentima i protiv otrovima strašnijim od Zmije... Aurelijan je te večeri prelistao stranice drevnog Plutarhovog dijaloga o sumraku proročanstava; u dvadeset devetom pasusu naišao je na rugalicu namenjenu stoicima koji brane beskrajno kruženje svetova, u kojima ima nebrojeno mnogo Sunaca, Meseca, Apolona, Dijana i Posejdona. Sve je ukazivalo da mu pronađeno mesto ide u prilog; odluči da preduhitri Jovana Panonskog i opovrgne učenje sledbenika Točka.

Neko traži ljubav određene žene samo da bi je zaboravio, da bi prestao misliti na nju; Aurelijan je, isto tako, hteo da nadmaši Jovana Panonskog, i to ne da bi mu naudio, već kako bi se izlečio od mržnje koju je prema njemu gajio. Svoju mržnju primirio je i zaboravio kroz rad, sastavljanjem silogizama i smišljanjem uvreda, mnogobrojnim nego, autem i nequaquam. Sklapao je duge i gotovo nerazmrsive rečenice, pretrpane umecima, u kojima su nehat i labava sintaksa izgledali kao oblik prezira. Od kakofonije je napravio svoje oruđe. Naslutio je da će Jovan skršiti anulare proročkom dostojanstvenošću; da se ne bi podudario s njim, Aurelijan izabra podsmeh. Avgustin je napisao da Hrist predstavlja pravi put koji nas izbavlja iz kružnog lavirinta po kojem hode neznabošci; Aurelijan, predvidljiv do otrcanosti, poistoveti ih sa Iksonom, sa Promelejevom jetrom, sa Sizifom, sa tebanskim kraljem koji je video dva sunca, sa zamuckivanjem, sa papagajima, sa ogledalima i odjecima, sa dolapskim mazgama i rastavnim silogizmima. (Paganska predanja opstajala su, po njemu, kao puki ukras.) Kao i svako ko poseduje biblioteku, Aurelijan se osećao krivim što nije u celosti poznavao sve njene knjige; ova teološka rasprava navela ga je da ispuni dug prema brojnim delima koja kao da su mu spočitavala njegov nemar. Tako je uspeo da ubaci odlomak iz Origenovog De principiis, u kojem se poriče da će Juda Iskariotski ponovo prodati Gospoda, i da će Pavle opet prisustvovati žrtvovanju Slcvana u Jerusalimu; i drugi odlomak, iz Ciceronovog Academica priora, u kojem pisac izvrgava ruglu sve one koji zamišljaju da dok on razgovara sa Lukulom, bezbroj drugih Lukula i Cicerona govore doslovce to isto, u bezbroj istovetnih svetova. Udario je po monotonima i jednim Plutarhovim tekstom i zagrmeo kako je nečuveno da jednom idolopokloniku više znači lumen naturaš nego njima reč Božja. Devet dana na tome je radio; desetog mu je stigao prevod Jovanovog pobijanja.

Tekst je bio smešno kratak; Aurelijan ga pogleda najpre s prezirom, a potom i sa strahom. U prvom delu tumačio je poslednje stihove iz Poslanice Jevrejima, gde se kaže da Isus nije žrtvovan mnogo puta od početka sveta, nego samo jedanput tokom nestajućih vekova. U drugom se navodi biblijsko pravilo protiv ispraznog ponavljanja nevernika (Matej 6:7) i odlomak iz sedme Plinijeve knjige u kojem stoji da u beskrajnom svemiru ne postoje dva ista lica. Jovan Panonski je tvrdio da ne postoje ni dve iste duše i da je najteži grešnik dragocen koliko i krv koju je za njega prolio Isus Hristos. Postupak jednog jedinog čoveka (tvrdio je) važniji je od svih devet koncentričnih nebesa; taj koji umišlja da može nestati i opet se vratiti sklon je jedino hvalisavoj ispraznosti. Vreme ne nadoknađuje izgubljeno; večnost ga pohranjuje ili u slavu ili u vatru. Rasprava je bila kristalno jasna i sveobuhvatna; kao da je nije napisao pojedinac, već bilo ko ili, možda, svi ljudi.

Aurelijana obuze gotovo telesno poniženje. Najpre je pomislio da pocepa ili da preradi sopstveni tekst; kasnije ga je, s prkosnim dostojanstvom, poslao u Rim ne izmenivši ni slovca. Nekoliko meseci kasnije, kad se sastao Pergamski sabor, za teologa zaduženog da osudi zablude monotona imenovan je (kako se i moglo očekivali) Jovan Panonski; njegovo učeno i odmereno pobijanje bilo je dovoljno da jeretika Eulbrba osude na lomaču. To se dogodilo i opet će se dogoditi, reče Euforb. Vi ne palite lomaču, već ognjeni lavirint. Da se na ovom mestu okupe sve lomače na kojima sam goreo, na zemlju ne bi stale i anđele bi oslepile. No i to sam već mnogo puta rekao. Zatim je zaurlao, jer ga zahvati plamen.

Točak je ustuknuo pred Krstom a Aurelijan i Jovan i dalje nastaviše u tajnosti svoj sukob. Obojica su vojevala u istom taboru, priželjkivala su isto odličje, ratovala protiv istog Neprijatelja. Aurelijan ne napisa nijednu reč kojom nije iz potaje nastojao da nadmaši Jovana. Njihov dvoboj bio je nevidljiv; ukoliko ne varaju opsežni registri brojnih tomova Aurelijanovog dela, sačuvani u Migneovoj Patrologiji (od Jovanovih dela sačuvano je samo dvadeset reči), protivnikovo ime nigde se ne pominje. Obojica su osudila anateme drugog carigradskog sabora; obojica su proganjala arijance, koji poriču Sinovljevu istobitnost sa Ocem; obojica su potvrdila pravovernost Kosmasove Topographia christiana, koja uči da je zemlja četvrtasta kao jevrejski tabernakl. Na nesreću, sve četiri strane sveta zahvati nova jeres. Nastala u Egiptu ili Aziji (svedočanstva se ne podudaraju, a Bosije ne prihvata Harnakove argumente u vezi s tim), jeres preplavi istočne pokrajine i podiže svetilišta u Makedoniji, Kartagi i Treverisu. Ĉinilo se da je posvuda; zuckalo se da su u britanskoj eparhiji izvrtali raspeća i da je u Cezareji sliku Gospoda potislo ogledalo. Ogledalo i obol bili su znamenja novih raskolnika.

U istoriju su ušli pod raznim imenima (spekulari, abismali, kainiti), ali ih najčešće nazivaju histrionima. To im je ime nadenuo Aurelijan, a oni su ga drsko prihvatili. U Frigiji su ih prozvali simulakrima, u Dardaniji takođe. Jovan Damaskin ih je zvao oblicima; valja pomenuli da je Erfjord krilikovao taj odlomak. Nije bilo proučavaoca jeresi koji se nije zgražavao pred njihovim razuzdanim običajima. Mnogi histrioni propovedali su isposništvo; neki su sami sebe sakatili, kao Origen; neki su živeli u podzemnim kanalima; jedni bi sebi vadili oči; drugi su (kao nabukodonosori iz Nilrije) „pasli kao volovi, a dlaka im je izbijala kao u orla". Sa isposnišlva i samomučenja često bi skliznuli u zločin; pojedine zajednice dopuštale su krađu; druge, ubijanje; treće, sodomiju, rodoskvrnuće i bestijalnost. Sve odreda bile su bogohulne; ne samo da su hulile na hrišćanskog Boga, nego i na davnašnja božanstva sopstvenog panteona. Tajno su sačinili i svoje svete knjige koje su nestale, na veliku žalost učenjaka. Ser Tomas Braun, oko 1658, piše: „Vreme je došlo glave nadobudnim histrionskim jevanđeljima, ali ne i Pogrdama kojima se šibala njihova Bezbožnost". Erfjord smatra da su te „pogrde" (sačuvane u jednom grčkom rukopisu), zapravo, izgubljena jevanđelja. To se ne može prihvatiti, budući da ne poznajemo histrionsku kosmogoniju.

U hermetičkim knjigama piše da nema razlike između gornjeg i donjeg sveta; u Žoharu pak stoji da je donji svet odraz gornjeg. Histrioni su svoje učenje zasnovali na izopačenju ove ideje. Pozvali su se na Mateja 6:12 („oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem") i 11:12 („carstvo nebesko na silu se uzima"), kako bi dokazali da Zemlja utiče na nebesa, i na Prvu Korinćanima 13:12 („vidimo kao kroz staklo u zagonetki") kako bi dokazali da je sve što vidimo samo privid. Možda su se poveli učenjem monotona i umislili da svaki čovek predstavlja dva čoveka i da je pravi onaj drugi, na nebesima. Zamišljali su i da ljudski postupci imaju svoj obrnuti odraz, tako da kad smo budni, onaj drugi spava, ako bludničimo, drugi je neporočan, ako krademo, drugi je širokogrud. Kad umremo, sjedinjujemo se sa drugim i postajemo on. (Poneki odjek tog učenja očuvao se kod Bloja.) Drugi histrioni smatrali su da će smak sveta doći kad se iscrpu sve njegove mogućnosti; kako nema ponavljanja, pravednik mora odbaciti (počiniti) najnedostojnije postupke, da ovi ne bi ukaljali budućnost i kako bi ubrzao dolazak Isusovog carstva. Ovakav stav pobijale su druge sekte, koje su smatrale da istorija sveta treba da se ostvari u svakom pojedincu. Većina će, kao Pitagora, morati da prelazi kroz mnoga tela pre no što dobiju oslobođenje; branitelji protejskog učenja tvrdili su pak da „su za života lavovi, zmajevi, veprovi, voda i drvo". Demosten govori o pročišćenju blatom, čemu su se podvrgavali novi sledbenici orfičkih tajni; protcici su, u skladu s tim, pročišćenje traţili u zlu. Smatrali su da, poput Kai pokrata, niko neće izići iz tamnice pre no što plati i poslednji obol (Luka 12:59), i znali su da obilate pokajnike sledećim redovima: „ja dođoh da imaju život i izobilje" (Jovan 10:10). Govorili su i da ne biti zao znači bili đavolski ohol... Mnogobrojne i raznolike mitologije smislili su histrioni; jedni su propovedali isposništvo, drugi raskalašnost, a svi odreda opštu pometnju. Teopomp, histrion iz Berenike, opovrgao je sve te priče; rekao je da je svaki čovek Božji organ kojim on oseća svet.

Krivovernici iz Aurelijanovc biskupije bili su oni koji su tvrdili da u vremenu nema ponavljanja, a ne oni za koje se svaki ljudski postupak odražavao na nebu. To je bila čudna okolnost; Aurelijan je i pominje u jednom izveštaju za rimske vlasti. Prelat koji je izveštaj primio bio je caričin poverenik; svi su znali da mu takva zahtevna dužnost zabranjuje da se naslađuje spekulativnom teologijom. Njegov sekretar - nekadašnji saradnik Jovana Panonskog, sada njegov neprijatelj - slovio je kao neumorni progonitelj jeretika; Aurelijan je u izveštaju izložio i histrionsku jeres, onako kako je ona tumačena na tajnim okupljanjima u Đenovi i Akvileji. Sastavio je nekoliko pasusa; baš kad se spremao da napiše najtežu optužbu - da ne postoje dva jednaka trenutka - pero mu se zaustavi. Nije mu dolazio pravi izraz; primedbe novom učenju („Želiš da vidiš što ljudsko oko još videlo nije? Pogledaj mesec. Želiš da čuješ ušima neslušano? Poslušaj ptičiji pev. Želiš da dodirneš rukama nikad dodirnuto? Dotakni zemlju. Istinu vam kažem, Bog tek treba da stvori svet.") bile su preusiljene i preslikovite da bi ih naveo. A onda mu najednom sinu rečenica od dvadeset reči. Zapisa je, zadovoljan sobom; odmah potom posumnja da je u pitanju tuđa misao. Sutradan se setio da ju je pročitao mnogo godina ranije u Adversus annulares Jovana Panonskog. Proverio je navod; zaista je bio odatle. Poče da se dvoumi. Ako bi izmenio ili izostavio koju reč, oslabio bi izraz; ako ih ostavi, preuzima reči čoveka koga se gnušao; ako uputi na izvor, kao da ga potkazuje. Prizva zato Božju pomoć. Pred svitanje mu njegov anđeo čuvar izdiktira srednje rešenje. Aurelijan sačuva iste reči, ali ih proprati sledećom napomenom: Ono što sad laju jeretici nauštrb vere, rekao je već jedan naš visokoučeni savremenik, više lakomisleno nego grešno. Nakon toga usledilo je ono najgore, ono očekivano, neizbežno. Aurelijan je bio prinuđen da oda ime tog čoveka; Jovana Panonskog optužiše za širenje jeretičkih misli.

Ĉetiri meseca kasnije, neki kovač iz Aventina, obmanut histrionskim smicalicama, natovari na leđa svog sinčića golemu gvozdenu kuglu, e da bi njegov dvojnik mogao da poleti. Dete od toga umre; sablazan koju je izazvao taj zločin Jovanovim sudijama nametnu besprimernu strogost. Jovan nije hteo da ustukne; ponovio je da pobijanje njegove rečenice znači upadanje u kužnu jeres monotona. Nije razumeo (nije hteo da razume) da su monotoni već bili stvar prošlosti. Gotovo starački uporan, navodio je bez kraja i konca najblistavije delove iz svojih nekadašnjih polemika; sudije su se sada ograđivale od onoga što ih je nekada toliko oduševljavalo. Umesto da pokuša da sa sebe spere i najmanju mrlju histrionizma, Jovan se upinjao da dokaže da ga optužuju za strogu pravovernost. Raspravljao je sa ljudima od čije je odluke zavisila njegova sudbina, a počinio je nedopustivu neopreznost da im se obraća oštroumno i prezrivo. Dvadeset i šestog oktobra, nakon rasprave koja je potrajala tri dana i tri noći, osudiše ga da umre na lomači.

Aurelijan je prisustvovao pogubljenju zato što bi njegovu odsutnost protumačili kao priznavanje krivice. Za izvršenje kazne izabraše brežuljak na čijem se vrhu uzdizao stub, duboko poboden u zemlju sa brojnim naramcima pruća unaokolo. Na podnevnom suncu, Jovan Panonski ničice je ležao u prašini, urličući kao zver. Grebao je zemlju, ali ga krvnici podigoše, razgolitiše i na kraju vezaše za stub.

Na glavu mu nataknuše slamenu krunu natopljenu sumporom; kraj njega postaviše primerak kužne knjige Adversus annulares. Prethodne noći pala je kiša pa je pruće sporo gorelo. Jovan Panonski molio se najpre na grčkom a posle i na nekom neznanom jeziku. I baš kad ga je plamen stao prljiti, Aurelijan se usudi da digne pogled. Načas zastadošc plameni jezičci; tad Aurelijan prvi i poslednji put vide lice omrznutog čoveka. Podseti ga na nekoga, ali se ne mogaše setiti na koga. Potom se izgubi u plamenu; Jovan tada kriknu kao da kriči požar.

Plutarh navodi da je Julije Cezar oplakao Pompejevu smrt; Aurelijan Jovanovu nije oplakao, ali se zato osetio kao čovek izlečen od neizlečive bolesti, koja mu je već postala sastavni deo života. Godine mu protekoše u Akileji, u Efesu, Makedoniji. Lutao je po nepristupačnim graničnim predelima Carstva, po neprohodnim močvarama i pustinjama koje zovu na razmišljanje, sve u nameri da mu samoća pomogne da razume svoju sudbinu. U jednoj mauritanskoj ćeliji, u noći punoj lavova, ponovo je razmotrio optužbu protiv Jovana Panonskog i po ko zna koji put našao opravdanje za donetu presudu. Mnogo je teže uspevao da opravda svoju lukavu prijavu. U Rusadiru je besedio zastarelu propoved Svetlost nad svetlostima što gori na telu prokletnika. Dok je boravio u Hiberniji, u jednoj samostanskoj kolibi opasanoj šumom, jedne noći pred svitanje, trglo ga je rominjanje kiše. Setio se jedne rimske noći kada ga je iznenadio jednak istančan zvuk. U podne je grom zapalio šumu, tako da je Aurelijan skončao smrću Jovanovom.

Kraj priče može se ispričati jedino u metaforama, budući da se odvija u kraljevstvu nebeskom, u kojem nema vremena. Možda valja reći da je Aurelijan razgovarao sa Bogom i da ga je Ovaj pobrkao sa Jovanom Panonskim, jer Ga verske razmirice nimalo ne zanimaju. Iz toga bi se, međutim, moglo zaključiti da je u pitanju zabuna u Božjem umu. Zato bi tačnije bilo reći da je u raju Aurelijan spoznao da su nedokučivom Božanstvu on i Jovan Panonski (pravovernik i krivovernik, mrzitelj i omrznuti, tužitelj i žrtva) bili jedna te ista osoba.

Vladimir Nabokov - BOŽIĆNA PRIČA

Nastupio je tajac. Nemilosrdno osvetljen lampom, mlad i bucmast, u rubaški ispod kratkog crnog kaputa, oborenog pogleda punog napetosti, Anton Goli počeo je da skuplja stranice rukopisa koje je tokom čitanja nasumice odlagao. Njegov mentor, kritičar Crvene stvarnosti, zurio je u pod dok se opipavao po džepovima tražeći šibice. I pisac Novodvorcev je ćutao, ali bila je to drugačija, dostojanstvena ćutnja. Sa masivnim cvikerom na nosu, izuzetno visokog čela, s dva pramena retke tamne kose prebačene preko ćelavog temena i sedom čekinjom na slepoočnicama, sedeo je zatvorenih očiju kao da još sluša, prekrstivši debele noge i zatisnuvši ruku između kolena. Ne beše to prvi put da su mu doveli nekog od tih natmurenih, ozbiljnih seljačkih prozaika. I nije mu se prvi put dogodilo da u njihovim nezrelim pripovestima primeti odjeke - koje kritičari još nisu uočili - vlastitog dvadesetpetogodišnjeg stvaralaštva; jer priča Golog predstavljala je tek nespretno prežvakavanje njegovih tema, onih iz „Granice”, novele koju je pisao s uzbuđenjem i pun nade, i čije objavljivanje prošle godine nije nimalo uvećalo njegovu postojanu ali bledunjavu slavu.

Kritičar je zapalio cigaretu. Goli je, ne dižući pogled, trpao rukopis u svoju aktovku. Ali njihov domaćin je i dalje ćutao, ne zato što nije znao kako da oceni priču, već zato što je čekao, krotko i tugaljivo, ne bi li kritičar možda izrekao ono što je njemu, Novodvorcevu, bilo neprijatno da kaže: da je to Novodvorcevljeva tema, da je upravo Novodvorcev nadahnuo lik tog mučaljivog momka, nesebično posvećenog svom trudbeničkom radu, koji, ne zahvaljujući obrazovanju već pre nekoj spokojnoj, unutrašnjoj snazi, odnosi psihološku pobedu nad zlobnim intelektualcem. Ali kritičar je, pogrbljen na ivici kožnog divana poput velike, snuždene ptice, beznadežno ćutao.

Shvativši da ni ovoga puta neće čuti željene reči, i nastojeći da usredsredi misli na činjenicu da je taj pisac početnik doveden ipak kod njega, a ne Neverova, kako bi mu on saopštio svoj sud, Novodvorcev promeni položaj nogu, gurnuvši drugu ruku između njih, i reče poslovno: „Pa, dakle tako”, te, okrznuvši pogledom nabreklu venu na čelu Golog, otpoče tiho, staloženo da govori. Rekao je da je priča solidno oblikovana, da se u tom mestu u kom seljaci počinju da grade školu sopstvenim sredstvima oseća moć kolektiva, da u opisu Petrove ljubavi prema Anjuti ima izvesnih stilskih omaški, ali da se čuje zov proleća i zdrave požude - a sve vreme dok je govorio vrzmalo mu se po glavi kako je nedavno pisao tom kritičaru, da bi ga podsetio da će se u januaru navršiti dvadeset i pet godina njegovog književnog rada, ali da usrdno moli da se ne priređuju nikakve svečanosti, s obzirom na to da su pred njim još godine pregalaštva za Savez...

„A što se tiče vašeg intelektualca, niste ga dobro pogodili”, dometnuo je. „Nema tu istinskog osećaja njegove neminovne propasti...”

Kritičar je i dalje ćutao. Bio je riđokos, mršav i oronuo čovek, pričalo se da boluje od jektike, ali je, zapravo, verovatno bio zdrav kao bik. Odgovorio je, takođe pismom, da podržava Novodvorcevljevu odluku, i time se sve i završilo. Biće da je dovođenje Golog predstavljalo neku vrstu potajne kompenzacije... I Novodvorcev se najednom sneveseli - nije bio uvređen, već naprosto tužan - tako da je zastao u pola rečenice i počeo maramicom da briše naočari, ispod kojih se ukazaše njegove sasvim blage oči.

Kritičar ustade. „Kuda ćete? Još je rano”, reče Novodvorcev, ali se i sam podiže. Anton Goli se nakašljao i pribio aktovku uz bok.

„Biće od njega pisac, nema sumnje”, ravnodušno reče kritičar, uzvrpoljivši se po sobi i parajući vazduh ugašenom cigaretom. Pevušeći resko kroz zube, nadvio se nad pisaćim stolom, potom je zastao ispred etažera na kom je između raskupusanog Leonida Andrejeva i bezimene knjige bez hrbata obitavalo jedno pristojno izdanje Kapitala; naposletku je, istim zgurenim korakom, prišao prozoru i sklonio plavu zavesu u stranu.

„Svratite nekad”, obratio se u međuvremenu Novodvorcev Antonu Golom, koji se grčevito naklonio, a zatim razmetljivo isprsio. „Kad napišete još nešto, donesite.”

„Baš je zavejalo”, rekao je kritičar, pustivši zavesu. „Danas je, inače, Badnje veče.”

Počeo je bezvoljno da traži kaput i šešir.

„U nekadašnja vremena, na današnji dan, vaša bratija štancovala je božićne feljtončiće...”

„Ja nisam”, rekao je Novodvorcev.

Kritičar se smejuljio. „Šteta. Mogli biste da napišete božićnu priču. U novom stilu.”

Anton Goli se nakašlja, pesnicom pokrivši usta. „A kod nas je bio jedan...”, zaustio je promuklim basom, i nanovo pročistio grlo. „Ozbiljan sam”, nastavio je kritičar, oblačeći kaput. „Može se tu skovati nešto veoma domišljato... Hvala... Evo ga, gotovo.”

„A kod nas je”, reče Anton Goli, „bio jedan. Učitelj. Kome je. Palo na pamet. Da napravi deci božićnu jelku. Na vrh je natakao. Crvenu zvezdu.”

„Ne, to baš i ne priliči”, rekao je kritičar. „Malo je nezgrapno za pričicu. Može to da se zaoštri. Borba dva različita sveta. A sve to spram snežne pozadine...”

„Sa simbolima se uostalom mora biti veoma pažljiv”, rekao je Novodvorcev potišteno. „Evo, imam jednog komšiju - čestit čovek, član partije, predan borac, a ipak koristi izraze poput ’Golgota proletarijata’...”

Kad su gosti otišli, seo je za svoj sto i podnimio uho debelom, belom rukom. Pored mastionice je stajalo nešto nalik na četvrtastu čašu sa tri pera zabodena u kavijar od plavih staklenih perlica. Ta stvar beše stara deset, petnaest godina - prošla je kroz sve bure, oko nje su se drmali čitavi svetovi - ali se nijedna staklena perlica nije izgubila. Izabrao je pero, stavio ispred sebe list hartije, podmetnuvši ispod još nekoliko listova, kako bi pisao po debljoj površini...

„Ali o čemu?”, zapitao se glasno Novodvorcev, potom je bedrom odgurnuo stolicu i počeo da šparta po sobi. U levom uhu mu je nepodnošljivo zvonilo.

Taj podlac je to namerno rekao, pomisli on, i kao da sledi malopređašnju kritičarevu putanju, pođe prema prozoru.

Ima obraza da me savetuje... I taj njegov podrugljivi ton... Verovatno smatra da više nemam originalnosti... E pa, sešću i napisaću pravu božićnu priču... A on će se onda u štampi prisećati:

„Svratio sam jedne večeri kod njega i tako mu, između ostalog, natuknuo: ’Dmitrije Dmitrijeviču, trebalo bi da prikažete borbu starog i novog poretka na pozadini takozvanog božićnog snega. Tako biste do kraja razradili onu temu koju ste na izvanredan način uveli u ’Granici’ - sećate se Tumanovljevog sna? Mislim da je upravo ta tema...’ I te večeri rođeno je delo koje...”

Prozor je gledao u dvorište. Mesec se nije video... Ne, neki sjaj ipak jeste dopirao iza onog tamo crnog dimnjaka. U dvorištu su bila složena drva, zastrta svetlucavim snežnim prekrivačem. U jednom prozoru gorelo je zeleno senilo lampe - neko je radio za stolom, i računaljka se blistala kao da joj kuglice behu izrađene od obojenog stakla. Sa ivice krova se iznenada, posve nečujno, obruši nekoliko grumenova snega. I, ponovo, posvemašnja obamrlost.

Osetio je onu golicavu prazninu koja se kod njega uvek javljala sa željom za pisanjem. U toj praznini nešto se uobličavalo, raslo. Jedna nova, posebna vrsta Božića... Isti stari sneg, potpuno novi sukob... Kroz zid je čuo zvuk obazrivih koraka. To se njegov komšija vraćao kući, nenametljiv, učtiv čovek, komunista do srži. Obuzet nejasnim zanosom, s prijatnim očekivanjem, Novodvorcev je ponovo seo za sto. Već je imao atmosferu, kolorit tog dela u nastajanju. Preostalo mu je samo da sačini okosnicu, temu. Božićno drvce - trebalo bi da počne od toga. Zamišljao je kako se u domovima izvesnih ljudi, koji su nekad bili neko i nešto, a sada su uplašeni, zlovoljni, osuđeni na propast (dočarao ih je sebi tako jasno...), verovatno kače papirni ukrasi na jelku koja je krišom posečena u šumi. Danas se više nigde nisu mogle kupiti šljokice, niti su se u senci Katedrale Svetog Isaka tiskale jele...

Začu se prigušen, kao suknom obavijen kucanj. Vrata se tek malko odškrinuše. Obzirno, ne provirujući unutra, komšija upita: „Mogu li da vas zamolim za jedno pero? Bolje tupo, ako možda imate?” Novodvorcev mu ga dade.

"Blagodarim”, reče komšija, nečujno zatvorivši vrata.

Ovo sitno ometanje nekako je oslabilo sliku koja već beše počela da sazreva. Setio se da je, u „Granici”, Tumanov žalio za sjajem nekadašnjih praznika. Ne bi valjalo da se ponavlja. U nezgodan čas iskrsnu i drugo sećanje. Nedavno, na jednoj sedeljci, neka mlada žena rekla je svome mužu: „Ti po mnogo čemu ličiš na Tumanova.” Nekoliko dana bio je veoma srećan. A potom se upoznao sa tom damom, i ispostavilo se da je Tumanov, zapravo, verenik njene sestre. I to nije bilo prvo razočaranje. Jedan kritičar mu je rekao da će napisati članak o „tumanovštini”. Bilo je nečeg neizmerno laskavog u toj reči, kao i u malom slovu kojim je počinjala. Kritičar je, međutim, otišao na Kavkaz da proučava gruzijske pesnike. A bilo je doduše i prijatnih stvari. Recimo, kad bi se nabrajalo: „Gorki, Novodvorcev, Čirikov...”

U autobiografiji uz svoja sabrana dela (šest tomova, s portretom autora), opisao je kako se on, čovek skromnog porekla, probio u životu. Imao je, u suštini, srećnu mladost. Prožetu krepkošću, verom, uspesima. Minulo je dvadeset i pet godina otkako mu je u jednom zamašnom časopisu objavljena prva priča. Koroljenko ga je voleo. Bio je uhapšen nekoliko puta. Zbog njega su ugasili jedne novine. Sad je ostvario svoje građanske težnje. Među mlađim piscima, početnicima, osećao se lagodno, neusiljeno. Novi život mu beše potaman. Šest tomova. Ime nadaleko poznato. Ali slava bledunjava, bledunjava...

Prebacio se opet na sliku jelke, i najednom se, iz posve nejasnog razloga, setio salona u domu jednog trgovca, obimne knjige članaka i pesama pozlaćenog obreza (dobrotvorno izdanje za pomoć siromašnima) nekako povezane s tom kućom, i božićne jelke u salonu, i žene koju je onomad voleo, i kako su se svećice na jelci odražavale kao kristalni trepet u njenim široko otvorenim očima, kad je sa visoke grane uzbrala mandarinu. To je bilo pre dvadeset, pa i više godina, ali kako se samo neke sitnice zanavek urežu u sećanje.

Ogorčeno je odbacio ovu uspomenu, i ponovo zamislio onu ubogu jelku koju, po svoj prilici, upravo sada ukrašavaju... Nema tu priče, premda se, dakako, može zaoštriti... Emigranti plaču oko jelke, uparađeni u svojim mundirima što odišu naftalinom, gledaju u jelku i plaču. Negde u Parizu. Stari general se priseća kako je znao da izbije zube svojim ljudima, dok iseca anđela od pozlaćenog kartona... Pomislio je na jednog generala kog je zaista poznavao, i koji je sada zaista bio u inostranstvu, i nikako nije mogao da ga zamisli kako kleči ispred jelke i plače...

„Ali na dobrom sam putu”, naglas reče Novodvorcev, nestrpljivo loveći nekakvu misao koja mu je pobegla. A onda se nešto novo i neočekivano poče uobličavati u njegovoj mašti - evropski grad, sita svetina ušuškana u bunde. Jarko osvetljen izlog. Iza stakla ogromna jelka, sa gomilom šunki oko podnožja i skupim voćem na granama. Simbol izobilja. A ispred izloga, na ledenom pločniku... I, sa trijumfalnim uzbuđenjem, osetivši da je iznašao neophodni, jedinstveni ton, da će napisati nešto zadivljujuće, prikazati kao niko pre njega sukob dve klase, dva sveta, latio se pisanja. Pisao je o raskošnoj jelci u bestidno osvetljenom izlogu i o gladnom radniku, žrtvi lokauta, koji posmatra tu jelku strogim i sumornim pogledom.

„Bezočna jelka”, pisao je Novodvorcev, „šljaštala je svim duginim bojama.”