Ivo Andrić - KNJIGA

Torno a domandare. Perche falta 
Cosi infelice la fanciullezza?*
                       Giacomo Leopardi, Zibaldone. 

Moj mejtefe,** moj veliki strahu! 
Dosta ti sam straha podnijela, 
Dok sam sitnu knjigu naučila. 
                              Narodna pesma

 Sa osećanjem sličnim strahu počinjem da pišem kratku istoriju jednog dugog i veliko straha. Ovaj strah nema veze sa tako mnogobrojnim i različitim bojaznima i plašnjama koje ispunjavaju ljude u njihovoj borbi za opstanak i utakmici za imanje, bolji život, položaj, slavu i prvenstveno, za sticanje i očuvanje i uvećanje stečenog. Reč je o drugom strahu, o onom teško objašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovoga sveta. Reč je o detinjskom strahu, koji – već prema tome kakav je prvi dodir toga deteta sa društvom i njegovim zakonima – ili iščezava docnije sa godinama, sa umnim razvitkom i pravilnim vaspitanjem ili, naprotiv, ostaje u detetu, raste sa njim zajedno, ispunjava, lomi i satire mu dušu, truje život kao skrivena boljka i teško opterećenje. Reč je o onim sitnim, nevidljivim a sudbonosnim događajima koji često lome dušu tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojim brigama, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali. 

 Ovaj dečak, koji se sa letnjeg raspusta u septembru mesecu vraća u bosansko okružno mesto, treba da uđe u treći razred gimnazije, jedne od onih naših gimnazija starog i hladnog austrijskog tipa. Kao i većina njegovih vršnjaka, i on se vraća teška srca, posle dugih letnjih dana slobode, igre i nerada, koje deca tako vole. Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca. Odelo mu se čini teško, a cipele ga žulje kao tuđe. Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnaziji. Ulice i zgrade mu izgledaju šire i više, ljudi svečani i dućani bogati. Ali utoliko više oseća da je on sam nekako malen i zbunjen i neugledan. Ono malo bakrena novca što mu zvecka u džepu tako je neznatno prema svemu onome što nude dućani i ulice da ga oseća više kao nemaštinu nego kao neko imanje. To što on ima tako je malo prema onome što mu se nudi i tako neznatno prema onome što on želi da mu ne pričinjava zadovoljstvo ni ono što može da kupi, jer već unapred oseća bolnu granicu svojih mogućnosti. 

Pred gimnazijskom zgradom prodavači voća, sladoleda i šećerlema; oko svakog od njih živi krug dečaka koji pazaruju, jedu i časte se međusobno, dele ili se prepiru. Dečak živo želi da im priđe i da se pomeša sa njima, ali je tih grupa mnogo i on samo ide od jedne do druge i zastajkuje kod svake kao neodlučan posmatrač. 

U prostranom hodniku gimnazijske zgrade hladno i pusto. Na velikoj crnoj tabli, koja je jedini ukras te nevesele prostorije, ispisana čitko imena đaka koji imaju pismo kod služitelja. Dečak posmatra, kao uvek, tu tablu i imena redom, a saznanje da za njega nema i ne može da bude ništa, jer mu niko ne piše, oseća kao naročiti i već dobro poznat bol. Odjednom mu se od jednog sličnog prezimena učini da je njegovo. Vidi jasno svoje puno ime. Vidi odmah u mislima pismo, pravo pismo, zatvoreno, sa markama, poštanskim žigovima i svim tragovima daljine i putovanja, sa ni sam ne zna kakvim sve porukama, važnim, lepim i zanimljivim. Šta sve ne može da sadrži jedno pismo? Samo ko ima sreće da ga dobije! Tada zaigraju slova na tabli, pomere se i razmeste onako kako stvarno jesu i stoje, i njegovog imena nema nigde. Ni pisma nema, ni poruke iz daljine. Kao što, na žalost, nema ničega lepog ni neobičnog ni uzbudljivog, nego samo jednoličan život, bez čuda i iznenađenja, satkan od prostih i oskudnih događaja, neodređenih i nejasnih, a mučnih i suvoparnih dužnosti i obaveza. 

Na jednoj manjoj tabli piše gde i kad se izdaju besplatno školske knjige siromašnim đacima. To je neprijatni trenutak koji on poznaje od lane i preklane. 

Đaci koji mogu da podnesu uverenje da nemaju roditelja ili da im roditelji nisu imućni dobivaju besplatno od države sve školske knjige koje su im potrebne za taj razred. To su, naravno, upotrebljavane knjige, koje su prošle kroz toliko ruku isto tako siromašnih đaka. One su često izlepljene, iskrpljene, izušivane. Na svakoj stranici ima ispodvlačenih mesta, pribeležaka sa strane, sitnih crteža ili onih besmislenih geometrijskih figura koje dečaci crtaju u svojoj dosadi i rasejanosti. Ima tragova jela i pića, ima naročito one sive prljavštine koju hartija prima dugom upotrebom. Dečaku se gade te knjige, i sve te mrlje i tragovi tuđeg rada i života, nečisti, nedostojni, ispunjavaju ga odvratnošću, a u isto vreme privlače njegovu pažnju i izgledaju mu isto toliko važni koliko i ono što je štampano. A na naslovnim listovima svake knjige koče se potpisi tih đaka koji su pre njega sa ovim knjigama svršili razred i već odavno izmakli pred njim u neke dalje i valjda lepše, zanimljivije i svetlije predele. Njihove su primedbe smešne, neumesne i vređaju dečaka. "Ova je knjiga pripadala Ivanu Stankoviću, učeniku III b razreda!" "Hic, liber est meus, testis mini est Deus; qui non vult credere, hicpotest legere*. J. Subašić." 

Dečak oseća odvratnost pri pomisli da sa tim udžbenicima mora provesti godinu dana i iz njih redovno učiti; mrzi ih već sada, i njih i sve što je u njima ne samo pisano i šarano nego i štampano. Sa takvim udžbenicima i sa svojim starim snom o nekim čistim lepim knjigama u kojima na netaknutim, belim stranicama pišu krupnim i razgovetnim slovima neka gorda i radosna otkrića, dečak je otpočeo i treći razred. Ali taj treći razred donosio je bar jednu nadu i jedno prijatno obećanje. Od trećeg razreda pa naviše đaci imaju pravo da se služe gimnazijskom bibliotekom iz lepe i naučne književnosti. 

Prve dve godine svoga školovanja dečak je toliko puta mislio na taj trenutak kad će i on smeti da ode, u određeni dan i sat u nedelji, i da iz te knjižnice uzme na čitanje neko od onih ilustrativnih dela koja je gledao kod starijih drugova. On je iz razgovora sa tim starijim drugovima znao naslove mnogih knjiga koje sadrži ta mala gimnazijska biblioteka, slušao je kako raspravljaju o njihovoj sadržini i dolazio je sam sebi sitan, i neuk, i samo je želeo da i on doraste do trećeg razreda i do biblioteke. 

Sada je došao i taj dan. 

Prvog utornika posle podne on je među prvima stajao pred zaključanim vratima biblioteke i čekao na profesora bibliotekara. Kad se profesor pojavio i kad je otključao vrata i pustio ih u hladovitu, usku sobu, pored čijih su zidova bili ormari puni knjiga, za dečaka je nastupilo ostvarenje jednog dugo sanjanog i živo željenog trenutka. 

Đaci iz viših razreda došli su prvi na red. Profesor, debeo riđ čovek, brzih pokreta i oštre reči, stavljao je svoje primedbe, preporučivao jedne knjige, odgovarao od čitanja drugih. Dečaka je bunio njegov suvi i podrugljivi način govora o tako velikim i svečanim stvarima, ali on je svakog trenutka zaboravljao na profesora i na đake i samo gledao knjige, poredane iza stalaka, i maštao o svemu što može da bude napisano i naslikano u tim knjigama, i već sada osećao kao bol to što mora da se odluči samo za jednu knjigu i nju zatraži. Mislio je kakva bi to sreća bila, i kako bi odmah s njega pao taj bolni teret, kad se ne bi morao odlučivati i kad bi mogao da mirno i slobodno pregleda sva tri ormara i da razgleda sve knjige i lista po njima. Šta je jedna knjiga, pa i najlepša, kad čovek zna da postoje tolike stotine i hiljade drugih knjiga? Bar tri-četiri kad bi mogao da dobije, pa da ne strepi, dok čita jednu od njih, da će za koji sat doći do kraja i da neće imati šta da čita. Ovako, svakog utornika jednu knjigu, pa i to samo od onih koje su za njegov razred, koje profesor odobri, i to još pod uslovom da ni iz jednog predmeta ne dobije lošu ocenu. Sve uslovljeno, ograničeno, tesno i oskudno. A ipak postoje u svetu biblioteke, postoje tolike knjige i postoje ljudi koji ih slobodno čitaju. I on ne želi mnogo, četiri-pet knjiga o raznim putovanjima po raznim krajevima sveta. Samo da može onu koju čita da nasloni na one tri ili četiri koje će čitati docnije, i da ponekad pogleda istovremeno u dve knjige, samo da pogled baci. Ne zna zašto, ali čini mu se da bi to bilo ostvarenje njegove najveće želje. 
– Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu? 
Trgao ga je iz tih maštanja profesorov glas, rezak i nestrpljiv, ali dečak je imao muke da se pribere. Nije bio ni primetio kad je došao red na njega. Sa leđa su ga gurali drugovi i smejali se. Pred njim, sasvim pred njim stajao je otresit riđi profesor. Video mu je jake pesnice, snažan vrat, kratko šišanu crvenu kosu, opuštene brkove i zelene oči tvrda i podrugljiva pogleda, oči čoveka koji zna šta hoće i šta treba da se radi i koji i od drugih neumoljivo traži da to isto znaju o svakoj stvari i u svakom trenutku. 

Dečaku se činilo kao da je odjednom i neočekivano stavljen na neku pretešku i nemilosrdnu probu. Najlepše što je imao od biblioteke – dvogodišnja želja i misao na njeno ostvarenje – sad je prošlo. Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u krivici, on je bio zbunjen i uplašen. Naročito se bojao da mu profesor ne nadene neki podrugljivi nadimak, jer je imao običaj da to čini, a posle, kad đaci prihvate to podrugljivo ime, niko mu ga neće skinuti. 
– Dakle, šta je po volji? – produži profesor ironično. 
– Ja bih... Molio bih nešto o putovanjima... – mucao je iznenađeni dečak. 
– Ti bi, molio bi... Ti sam ne znaš, čini mi se, šta hoćeš – kaže profesor i maša se za jednu kratku, podebelju knjigu, unosi dečakovo ime u spisak, i predaje mu je žustro. 
– Idemo dalje! 
Dečak se povlači zbunjen misleći samo da je ovaj puta srećno izbegao nadimak. Razgleda knjigu koja na koricama ima sliku u bojama, sve sami sneg i led, i naslov: Ekspedicije u polarne krajeve. 

Silazeći sporo niz stepenište i zastajkujući na svakoj stepenici, on je otvarao knjigu na mestima gde su bile slike polarnih predela, sa ledenim bregovima, saonicama koje vuku psi i snežnim šatorima. Lice mu je još gorelo i ruke podrhtavale od malopređašnjeg susreta sa profesorom bibliotekarom. Neprijatnost i hladnoća toga susreta vejala je iz svih tih polarnih fotografija i sa svake stranice te prestarele, rđavo povezane i mnogo upotrebljavane knjige. 

To su dakle te lepote i ta zadovoljstva koja čoveka čekaju kad stekne pravo da se služi bibliotekom! 

Zagledan u te slike, sa pomešanim osećanjima povređenog samoljublja, razočaranja i ljubopitstva, dečak je pogrešno stao na jednu izlizanu stepenicu, poveo se, zateturao i najposle dočekao rukama o zid, ali je pritom ispustio knjigu koja se otkotrljala niz stepenište. Zadržavši se da ne padne, i pribravši se, on je odmah potrčao za knjigom, koja je ležala na dnu stepeništa. Kad je podigao, video je sa zaprepašćenjem da se od pada potpuno iskoričila; ceo njen unutrašnji deo odlepio se od korica i držao se samo još sa nekoliko tankih konaca za poleđinu. 

Dečaku pojuri krv u glavu. Kroz veo vrele magle koji mu je igrao pred očima, on strpa izlubljenu svesku u korice, obazre se da ga ko nije video i pođe brzim koracima kući. 

Idući ulicom uspori korak. Zaboravljena je bila uska, neprijatna biblioteka, kao da nikad nije ni bio u njoj. Sad je mogao još samo da misli na štetu i nezgodu koja ga je zadesila sa knjigom i koju treba da razgleda kod kuće. Pod miškom ga je pekla oštećena knjiga. 

Kad je došao kući, stavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega, pod zimsko rublje. Užinao je i izašao da se igra sa vršnjacima iz komšiluka. U igri se zaboravio. Ali kad je počeo da pada prvi mrak i kad su drugovi stali da se razilaze kućama, njega zaboli pomisao da ga kod kuće čeka nešto ružno i neprijatno. I taj bol je rastao sa sumrakom. 

Večerao je brzo i rasejano i odmah posle večere otišao u spavaću sobu i privukao petrolejsku lampu u svoj ugao. Dok je njegov drug ostao sa gazdaričinim sinovima u trpezariji, odakle su dopirali njihovi veseli glasovi, dečak je, pretvarajući se da sprema zadatak za sutra, izvukao knjigu koju je danas doneo i počeo da je razgleda kao ranjeno mesto na sebi. Knjiga se držala sa još svega dva tanka konca za korice. Bilo je očigledno da je već jednom bila oštećena i lepljena nevešto i slabo nekim smeđim rđavim lepkom koji je pri prvom jačem potresu popustio. 

Nagnut nad kovčegom, dečak je gledao čas knjigu čas korice i osećao kako mu krv navire u glavu. Pitao se zbunjeno šta treba da preduzme pa da stvar popravi. Šta se radi u sličnim prilikama? Jedno je znao – da onom riđem snažnom čoveku u biblioteci ne bi nikad i nipošto smeo da prizna svoju nezgodu. Da ode kod nekog knjigovesca? Da, to je najbolje. Ali tada počeše sumnje: hoće li hteti da mu poveže knjigu? Hoće li on imati toliko novaca? Hoće li se ipak poznati na knjizi da je popravljena? 

Utom neko otvori vrata od trpezarije. Zasu ga veseo žagor. On uplašeno gurnu knjigu na dno sanduka, zalupi poklopac, i ne okrećući glave stade da lista po nekoj svesci, praveći se sav zauzet tim poslom. Vrata na trpezariji opet se zatvorište. On oprezno otvori sanduk i izvadi ponovo knjigu. Sad su bila popustila i ona dva tanka konca. Dečak je držao u jednoj ruci knjigu a u drugoj korice.Tako. Sad je zlo potpuno. On pažljivo stavi knjigu u korice i sve položi na dno kovčega, koji zaključa. Zatim se vrati u trpezariju i sede za sto s ostalima. I tu se smejao, razgovarao, učestvovao u igri, ne zaboravljajući nijednog trenutka na svoju mučnu tajnu. 

Tako je dečak počeo prve dane svoga trećeg razreda. 

Za vreme školskih časova, dok je profesor sa šiljastom progrušanom bradom objašnjavao grčku azbuku, dečak je gledao kroz prozor vrhove drveta, pune još bujnog septembarskog zelenila i delić svetlog neba u daljini. Odsutan duhom i nesposoban da zapamti te nove znakove, on je mislio samo na upropašćenu knjigu, sa kojom neće nikad smeti da iziđe pred starog bibliotekara, a koja se, kako njemu sve više izgleda, ne može ni popraviti ni nabaviti. I ta je misao, stalna i mučna, gubila sve brže svoj prvobitni oblik: Tako je bilo za vreme predavanja, u igri i pri drugarskim šalama. U svakom sekundu on je znao da u svetu postoji nešto pokvareno i razvaljeno, neka njegova nezgoda i krivica koju ne sme nikom da prizna i ne ume da popravi, a za koju će morati jednog dana da odgovara. 

Ipak mu se u igri ili pri šetanju sa drugovima dešavalo da uspe da se zaboravi i da satima ne pomisli na svoju tajnu. Smejao se, trčao ili razgovarao veselo i bezbrižno kao i ostali. Ali tada bi se najednom, kao fizički bol, javila u njemu misao na skrivenu knjigu. I svaki put je taj bol bio utoliko ljući i teži ukoliko su trenutna radost i kratki zaborav bili jači i dublji, jer je na stari bol dolazio uvek još i prekor samom sebi što ga je izneverio. I kad bi posle takvih časova odlazio da legne u svoju postelju, rasanjen u tami, on je tu nalazio svoju brigu, budnu i nepomičnu, i svaki put malo veću i težu nego što je ostavio jutros kad je ustao. 

Nedelje i meseci prolazili su, a događaj sa knjigom, običan i neznatan sam po sebi, dobivao je, stalno i sve brže i brže, nestvarni i avetinjski izgled tajne i nepopravljive greške koju valja kriti. 

 Sve je to bilo ludo, izlišno i u osnovi bezrazložno, a ipak stvarno i bolno, stvarnije od dnevnih igara i razgovora. Počeo je da izbegava drugove i njihove zabave. A na najbezbrižnije među njima gledao je sa nezlobivom ali bolnom zavišću. 

Šta sve nije u tim jesenjim noćima prolazilo kroz detinju glavu? Kakve se sve mogućnosti nisu ocrtavale i kakvi nemogući snovi ispredali? 

Noć je prolazila, a on je mislio. Da poveri nekome šta mu se desilo? Da potraži negde saveta kako da to pitanje reši i da se oslobodi brige? Pri samoj pomisli na to njega bi nešto ogrejalo iznutra, sve bi postajalo za trenutak jasno, lako i jednostavno. Pred njim su se redala lica njegovih drugova. Ispredao je do sitnica čitave razgovore, svoju ispovest i njihove odgovore i izraze lica, i na kraju dolazio do uverenja da bi to bilo uzaludno i što je još gore – nemogućno. Pomišljao je da kaže stvar gazdarici, ali sam izraz njenog lica, brižan i udovički, odvraćao ga je od toga. Rešavao se da piše ocu sve potanko i da traži saveta i pomoći, ili čak da ode jednog dana do biblioteke, da sačeka profesora i da mu, nasamo, iskreno prizna stvar. I pošto bi dugo oživljavao u sebi svoje reči i njihove odgovore, sve do najmanjeg pokreta i izraza lica, uvideo bi da je to iznad njegove snage, i ostajao opet sam sa svojom tajnom, koja je posle svakog takvog razmišljanja bivala teža. 

Dolazio je na misao da se molitvom izbavi od svega. I šaputao bi, zaista, sve poznate molitve, nečujno, dugo i usrdno. Sa dlanom na ustima, da drug koji spava u istoj sobi ne bi čuo, upućivao je žarke reči pravo bogu i njegovim svecima, koji, kao što se kaže, mogu da čine i veća čuda, i tražio da se raskoričena knjiga sastavi, da može da je mirno i slobodno vrati onom čoveku, ne izlažući se ni sam ne zna kakvim strogostima, poniženjima i kaznama. Zaspao bi tako, uljuljkan svojim sopstvenim šapatom. A pre svitanja bi se budio sa plašljivom ali divnom nadom u sebi, odlazio do kovčega i tu nalazio svoju knjigu, jadno i beznadežno raskinutu nadvoje, onakvu kakva je bila pre svih njegovih nada i molitava i, čini mu se, još goru i beznadniju. I vraćao bi se, poražen, u postelju. 

Da umrem – mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vilica, sav zgrčen – da umrem sada odmah! Umreti značilo bi ne morati poveravati se nikome, ne čekati čuda koja neće da dođu, ne odgovarati za ono što nisi kriv, ne morati nikad više stupiti pred onog riđeg, podrugljivog čoveka. To bi značilo da nestane mene, ali sa mnom i knjiga, zdravih, oštećenih i popravljenih, i biblioteka i bibliotekara, i odgovornosti, i straha od njih. 

"Bože, daj da umrem pre nego što dođe kraj semestra i onaj neizbežni trenutak kad ću morati izići pred bibliotekara i odgovarati za pokvarenu knjigu!" 

Zatim je mislio kako bi bilo da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Da li bi se tad morale vraćati preostale knjige? Ili ne, da izgori ova kuća u kojoj on živi, sa svim stvarima, pa i sa tom knjigom u kovčegu. Kako bi tada bilo lakše odgovarati! 

 Ne, najbolje bi bilo i najsigurnije: umreti. 

Ali umesto da umre, on bi redovito zaspao sa tom svojom željom. A posle, u snu, javljala se opet oštećena knjiga u najfantastičnijim oblicima i strah od teške, nepravedne i nejasne odgovornosti, i sa njim opet – i u snu – želja da umre, da nestane iz života, snivanog kao i stvarnog, potpuno i zauvek. 

S vremenom dečak je postajao sve više osamljen i povučen u sebe. Smršao je, jer je jeo malo i žvakao zlovoljno i slabo. To nije niko primećivao. Ali su zato profesori primetili da je popustio u učenju. Dva meseca uzastopce dobivao je iz grčkog jezika i matematike nepovoljne ocene. 

Profesor grčkog jezika, čovek ćutljiv i jedak, nije se mnogo bavio njime. Postavio bi mu dva pitanja i, dobivši nesigurne odgovore, samo bi sikćući i sa nerazumljivom mržnjom izgovorio: 
– Na mesto! 
Rđave ocene redale su se jedna za drugom. 
Mnogo je teže dečaku bilo sa profesorom matematike, mršavim i dobroćudnim starcem, koji ga je zabrinuto gledao preko zlatnog okvira svojih bistrih i nekako dobrih i veselih naočara. 
– Šta je s tobom, Latkoviću? Ja sam navikao da od tebe dobivam drugačije odgovore. Preni se, čoveče! 
A dečak je treptao očima, stideo se i ćutao. 
Tako, svi traže od njega samo napor i pitaju za plodove toga napora, a nema nikoga kome bi mogao da se poveri i da potraži saveta i izlaza. 

Sa sujevernim strahom zaobilazio je izloge knjižara u kojima su bile poredane nove i lepo ukoričene knjige. A kad bi se među drugovima povela reč o biblioteci ili o kakvoj knjizi, on bi odjednom pocrveneo, počeo zbunjeno da zamuckuje, zabašuruje, i skreće govor na druge stvari, dok mu se po grudima razlivalo, kao fizički bol, njegovo već poznato mučno osećanje od pomisli na neku nejasnu i nepopravljivu štetu koja mu se desila i za koju još niko ne zna, ali za koju će morati da odgovara. A to osećanje bilo je utoliko teže ukoliko se on više trudio da ga sakrije. Često mu se činilo da mu se drugovi namerno obraćaju sa pitanjima koja se odnose na biblioteku, knjige i njihove poveze. Na svako takvo pitanje on bi odgovarao ćutanjem, obarajući oči i čekajući kad će mu neko otvoreno kazati da zna da on u svom kovčegu drži razvaljenu knjigu. 

Svi su dani bili teški, ali naročito mučan bio je utornik. Tog dana on nije mogao da misli ni na šta drugo do na svoju knjigu. Utornikom posle podne drugovi su vraćali pročitane knjige i uzimali nove. On nije smeo ni pomisliti na to. Ne bi se bojao da iziđe, ako treba, pred direktora i pred svaki sud ovog sveta, ali eto, nema snage ni hrabrosti da iziđe pred tog krupnog i riđeg čoveka, koji suvo, krto traži od svakog da brzo, jasno i određeno kaže šta hoće. I to još da iziđe sa oštećenom knjigom! Ne, za to nema hrabrosti. Njega se boji više od svega na svetu. 

Tako jednog utornika, kad su za vreme odmora razgovarali o knjigama, neko upita i dečaka zašto više ne uzima knjige iz biblioteke. On odgovori da još nije pročitao prvu. Jedan snažan i podrugljiv drug se umeša u razgovor: 
– Pa ne možeš ti da držiš tako mesecima jednu knjigu. Ako se nađe neko pa je zatraži, moraćeš je vratiti. Ne učiš je valjda napamet! 
Dečak ga pogleda bojažljivo i sumnjivo, želeći da proveri da li ovaj to govori stoga što zna u čemu je stvar, ili samo slučajno, uz urođenu pakost. Pogled mu susrete nasmejane i nemilosrdne oči drugog čoveka, iz kojih se ništa drugo nije moglo pročitati osim njihove rođene osionosti i tvrdoće. 

Ali u dečaku ostade sada ta misao. Istina, on ima pravo da drži knjigu do kraja prvog semestra, ali sada se sa novim strahom pitao što će biti ako slučajno neko zatraži tu istu knjigu, koju on drži već dva meseca, i ako ga pozovu da je vrati? Onda će sve izići na videlo. To je približavalo opasnost i povećavalo strah. 

To ga je i nateralo da počne brže i odlučnije da razmišlja o nekom rešenju. Stvar je u toku vremena postala toliko vezana za njegove najličnije, unutarnje strepnje i pomisli, da više nije moglo biti govora da se ma kome po veri ili sa kim bilo posavetuje. 

Idućeg prvog u mesecu sabrao je novac, otišao u jednu zabačenu ulicu i tu kod jednog Jevrejina kupio tutkala u tablicama. Zatim je vrebao jedno poslepodne kad bi mogao ostati sam kod kuće. Našao je neki stari lonac i u njemu rastopio tutkalo. Dolivao je vodu, pa odlivao, mešao, primicao vatri i odmicao. Zbunjen i uplašen kao da radi najtajanstveniju i najgoru stvar na svetu, on nije ni osećao da je već uprljao ruke i oprljio prste. Samo se trudio da devojci koja je radila u kujni objasni stvar kao beznačajnu i bezazlenu. 

Kad je lepak bio rastopljen, odneo ga je u sobu, izvadio knjigu i parcetom drveta, koje je bio naročito istanjio, počeo da maže povez knjige. Lepak se hvatao za prste, lepio i otezao, kapao i po koricama. Dečak je padao u sve veću zabunu što je više hteo da bude pažljiv i oprezan. Najposle, uglavio je knjigu u korice i pritisnuo čvrsto drugim knjigama i teškim predmetima. Zatim je uklonio sve tragove svoga rada i oprao ruke. 

Tu noć je spavao naročito nemirno. Svaki čas se budio od pomisli da je možda nepopravljivo pokvario celu stvar. Nešto ga je gonilo da se digne i da vidi je li se lepak već osušio i kako je lepljenje uspelo. Ali se bojao da ne probudi druga koji je spavao u drugom uglu sobe. Tako je jedva dočekao zimsko svitanje. Tada se digao, razmakao malo zavese i pri sivoj svetlosti jutra izvadio knjigu koja je bila ukrućena od tutkala i teško se otvarala. On je rastvori pažljivo, slušajući sa strahom i zadržana daha kako knjiga pucketa. Korice su bile slepljene za poleđinu knjige, ali su na prvoj i poslednjoj strani bili vidni tragovi tutkala i neveštog lepljenja. 

Dečak stavi ponovo knjigu u sanduk i drhteći od studeni vrati se na prstima u postelju, u mučnoj nedoumici da li je stvar dobro rešio ili je potpuno i do kraja upropastio. 

Otada je i danju i noću, koristeći se svakim trenutkom samoće, otvarao kriomice svoj kovčeg, zagledao knjigu i procenjivao da li je lepljenje i uspelo i da li bi smeo da je takvu vrati bibliotekaru. Često je procena ispadala povoljna, a još češće nepovoljna. I strah je rastao. 

I taj utornik je došao, poslednji utornik u prvom semestru. Toga dana morale su biti vraćene sve knjige pozajmljene u toku polugoña. Ko ne vrati knjigu, ne može biti ocenjen i dobiti svedočanstvo. U toku noći između ponedeljnika i utornika dečak nije spavao gotovo nikako. Ustajao je nekoliko puta, nečujno prilazio kovčegu, vadio knjigu, razgledao je i procenjivao, pa bi je onda vraćao u kovčeg sa uverenjem da profesor neće ništa primetiti. Ali čim bi se vratio u postelju i počeo da razmišlja, javljale su se opet sumnje. Činilo mu se da su mrlje od tutkala tolike da ne mogu ostati neprimećene. Tako bi se kolebao neko vreme, a onda bi, ne mogući da izdrži neizvesnost, ustajao da stvar ponovo razgleda i da se uveri. 

Nebrojeno puta on je te noći ponovio u sebi ceo prizor sa predajom knjige, kako bi on, po njegovom mišljenju, trebalo da izgleda. Ući će u biblioteku kad u njoj bude što više đaka, tako da se profesor neće moći toliko baviti njime i njegovom knjigom. Ući će sa ravnodušnim izrazom na licu, poklonice se i kazaće: "Molim, gospodine profesore." Ili ne, neće ništa kazati, jer bi time već privukao pažnju na sebe, nego će se samo pokloniti. Knjigu će zaviti u beo tabak hartije i tu pred profesorom je izvaditi, tako da on vidi sa koliko je pažnje knjiga čuvana. To je dobra misao. Da, ali tada će profesor uzeti knjigu, rastvoriti je brzim pokretom, a knjiga će zapucketati i odmah pokazati nevešto i grubo slepljena mesta. I tada, tada će nastupiti – on sam ne zna šta će upravo nastupiti – ali nastupiće ono nepoznato od čega on strepi, zbog čega ne spava, slabo jede i rđavo uči već mesecima, nastupiće negodovanje i oštre reći toga strašnog čoveka, pa saslušavanje, pa kazna i bruka i plaćanje. Nastupiće, ukratko, sve one neodređene, složene i mnogobrojne odgovornosti kojima on ni u mislima ne sme u lice da pogleda ni da ih oceni, proračuna i izmeri, i samo želi da ih po svaku, pa i najvišu, cenu izbegne. 

Tako bi opet zaspao, smišljajući najčudnije procedure koje će biti na njega primenjene, sa naročitim planom, grubo i nemilosrdno. 

Bilo je vlažno januarsko poslepodne. Dečak je uzeo knjigu iz kovčega. Na mutnoj svetlosti zimskog dana ona mu je sada izgledala iskrpljena, žalosna i upropašćena, očigledno i nepopravljivo. Spreman na najgore, zavio je knjigu u belu hartiju i krenuo u školu. 

Obilazio je oko bibliotekarovih vrata, zapitkivao drugove koji su ulazili, brojao one koji su ulazili, i kad je u jednom trenutku vidio da su ušla trojica odjednom on je kucnuo i, ne čekajući odgovora, ušao. 

To je dakle ta soba u koju bi najbolje bilo da nikad nije ni ušao, i to je taj trenutak! Zubi su mu cvokotali i desna noga neprijatno poigravala. Stao je u potiljak iza onih što su išli pre njega i trudio se da ne drhti. Zaokupljen svojim mislima, nije ni primetio kako su jedan po jedan nestali oni koji su stajali pred njim. Tako se odjednom našao lice u lice sa riđim snažnim čovekom koji je ispunjavao tolike njegove misli i snove za poslednjih pet meseci. 

Profesor je sad bio vidno izmenjen. Natmuren i taman, sa jakim podočnjacima i nezdravom bojom, on je ostavljao utisak zabrinutog i bolesnog čoveka. 

Dečak je razmišljao da li je to gore i opasnije ili bolje i povoljnije po njega. U isto vreme on se i duboko klanjao i mrmljao nešto kao: "Molim, gospodine profesore", i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao. Uzeo je knjigu, udario njome po dlanu leve ruke, pogledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale knjige koje je pre toga primio. Ne dižući pogleda, profesor pruži ruku za narednu knjigu, ali je dečak stajao kao omađijan pred njim. Tek kad ga onaj drug iza leđa odgurnu i pruži svoju knjigu, on se ukloni u stranu i neodlučnim korakom, polagano i oprezno, kao u snu, u jednom od onih snova u koje čovek ne veruje ni u trenutku dok ih sniva, pođe vratima. Po leđima je osećao jezu i očekivao je kao pouzdano da će ga viknuti po imenu i pozvati natrag. Tako je izišao. Upravo, više su ga izgurali đaci koji su izlazili i ulazili u biblioteku. 

Kao u snu, jednako sa jezom po leđima, i jednako očekujući, neminovno očekujući da će ga neko zovnuti da se vrati, prošao je širokim hodnikom u kom je visila crna tabla s imenima srećnih koji dobivaju pisma; sada je nije ni pogedao. Zaputio se jednoličnom ulicom, po mokrom i prljavom snegu, sve očekujući da će ga zovnuti. Ne, niko ga nije zvao. Šta se desilo? Desilo se najveće čudo: da se ništa nije desilo. Sve je prošlo prirodno i jednostavno. Sve je srećno i dobro rešeno. Nema više pokvarene knjige ni straha od odgovornosti i kazne. Za celo vreme svog mučenja on je sva moguća rešenja predviđao i zamišljao do sitnica, samo ne ovo i ovako. Zategnutost, koja je u njemu trajala i rasla mesecima, sad je odjednom popustila. Kao da sva ona strahovanja i slutnje nisu nikad postojali ni mučili ga. Sve je odjednom zbrisano i zaboravljeno. Osećao je da bi trebalo da se raduje, da klikće od veselja što je sve ovako neočekivano dobro prošlo. Da, trebalo bi da se raduje, možda se stvarno i raduje, ali u toj praznini, koja je usled naglog i povoljnog rešenja odjednom nastala u njemu, ne može ta radost da nađe mesta ni odjeka. 

Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti. Obuzima ga osećanje nerazumljive ganutosti. U grlo mu se penje bezglasan jecaj i tu poigrava sa svakim korakom. Idući tako, sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle toliko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga svoj kovčeg. Bacio je brz pogled na mesto na kom je toliko meseci stajala ta strašna knjiga, zatim je zatvorio kovčeg i seo na njega pogružen. 

Tako je sedeo dugo, zanesen, pognute glave, sa laktovima oduprtim o kolena, sa grčevito prepletenim prstima, kao neki zreo i premoren čovek koji se potpuno predaje kratkim trenucima odmora i zatišja.  

A. P. Čehov - SKUPOCENI PAS

Poručnik Dubov, ne više tako mlad ratnik i dobrovoljac i Knaps sede i piju.

- Prekrasan pas! – veli Dubov pokazujući Knapsu svoju kerušu Milku. –

Izvanredno pseto! Pogledajte joj samo njušku! Pa sama njuška koliko vredi! Kad bi se čovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njušku dao dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ništa ne razumete...

- Razumem, ali..

- Pa to je seter, čistokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljujući, a pronicljivost... njuh! Bože, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je još bila štene? Sto rubalja! Divno pseto! Nevaljalice! Milka! Glupačo, Milka! Dodji ovamo, dodji ovamo... psetance, psiću moj...

Dubov privuče sebi Milku i poljubi je medju uši. Na oči mu navreše suze.

- Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojniče nijedan. Pa ti me voliš, zar ne, Milka? Voliš? Ne, marš napolje – viknu najednom poručnik. – Prljavim šapama pa pravo meni na mundir hoćeš! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za štene! Pa, valjda, imao sam i za šta! Šteta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Baš zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga

života ćete mi biti zahvalni! No ako baš niste pri novcu, izvolite, daću vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Pljačkajte!

- Ne, golubiću... – uzdahnu Knaps. – Da je vaša Milka muškog pola, onda bih je možda i kupio, a ovako...

- Milka nije muškog pola? – zaprepasti se poručnik. – Knapse, ta šta vam je? Milka nije muškog... pola? Ha-ha! Pa onda šta je ona po vašem mišljenju? Kuja? Ha-ha! E, dečko i po! On još ne razlikuje kera od kuje!

- Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... – nadje se uvredjen Knaps. – Naravno da je kuja!

- Možda ćete reći još da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A još ste, eto, i tehnički završili! Ne, dušo moja, to je pravi, čistokrvni ker! Osim toga, takav će svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije muškog pola! Ha-ha!

- Oprostite, Mihaile Ivanoviču, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To čak i vredja...

- No, ne treba, djavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama čovek ne može dokazati! Još malo pa ćete reći da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!

Posilni donese još konjaka. Prijatelji nasuše po jednu čašu i zamisliše se. Prodje tako pola sata u ćutanju.

- Pa neka je i ženskog pola... – prekinu poručnik ćutanje, mrko gledajući u bocu. – Čudna mi čuda! Pa to je za vas i bolje! Doneće vam štenad, a svako štene – to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako će rado od vas kupiti. Ne znam šta vam se toliko svidjaju kerovi! Keruše su hiljadu puta bolje. Ženski pol je i zahvalniji i

privrženiji... No kad se već toliko bojite ženskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset pet.

- Ne, golubiću... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni novca.

- Mogli ste mi to i ranije reći. Milka, gubi se odavde!

Posilni donese kajganu. Prijatelji se latiše jela i ćutke očistiše tanjir.

- Valjan ste vi momak, Knapse, pošten... – reče poručnik brišući usne. – Žao mi je da vas tako pustim, neka ga djavo nosi... Znate šta? Uzmite psa zabadava!

- Pa kud ću s njim, golubiću? – reče Knaps i uzdahnu. – I ko će kod mene oko njega da se bakće?

- No, ako ne treba – ne treba... djavo nek vas nosi! Ako nećete, i ne treba... Kuda ćete? Sedite!

Protežući se, Knaps ustade i dohvati kapu.

- Vreme je, zbogom... – reče zevajući.

- Pa pričekajte, otpratiću vas.

Dubov i Knaps se obukoše i izadjoše napolje. Prvih sto koraka išli su ćuteći.

- Ne znate li kome bih mogao dati pseto? – reče poručnik. – Nemate li, možda, takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije potrebno!

- Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?

Sve do Knapsovog stana prijatelji više ne progovoriše ni reči. Tek kad Knaps stisnu poručniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se nakašlja i nekako neodlučno progovori:

- Ne znate, primaju li ovdašnji strvoderi pse ili ne?

- Biće da primaju... Ne mogu pouzdano reći.

- Poslaću sutra po Vahramejevu... Neka ide do djavola! Neka joj kožu oderu... Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo što je sebe zagadila, nego je juče u kuhinji i sve meso poždrala, g-g-gadura... pa da je još neka dobra pasmina, a ovako, djavo bi ga znao šta je, mešavina džukele i svinje. Laku noć!

- Zbogom! – reče Knaps.

Kapija se zalupi, i poručnik ostade sam.

Ivo Andrić - PRIČA O KMETU SIMANU

Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnjavu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji.

Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja medju ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman.

Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kolos, sarač, sa dućanom na Baš-čaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga.

Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva "duševan aga". U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji "sede kmetu za vratom" i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetovog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovladjuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom. Ali u večitim i nerazmrsivim računima izmedju njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip, strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obradjivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mogao izmeniti.

Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.

Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rdjav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj način – i dobar i rdjav.

Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposoban za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnosti i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije nipošto hteo da agi "čini hizmet", to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje! Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i "provodio svoje".

Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uvidjao da je bolje praviti se nevešt i primati dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, smatrajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to.

Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica – ćutljivi, ali nepomirljivi, neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.

Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je dosta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da izidju na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon "pod novim carem" važiti, zadržao i svoj i agin deo.

Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod rukom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dolazio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odnosu izmedju kmeta i age ništa ne menja "do daljnjega", da je svako gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada.

Tako se Ibraga rešio jednog dana da obidje svoj čitluk i uzme svoj deo šljiva, koje su te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.

Prvi dani septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju grane pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete ispunjava jedno jedino
osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jednim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu pridje posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi.
– Dobro jutro, Simane.
– Dobro i jest – kaže Siman, a ne ustaje pred agom.
Ibraga predje rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridrža se za jednu šljivu.

Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rodjenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, nego kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini.

Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo otkad su age age i kmetovi kmetovi. Ispod mirne maske "duševnog age" u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povredjenog aginskog ponosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.
– Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim – kaže aga muklim glasom.
– Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti.

Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.

Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog maštanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglasno sve ono što bi svaki kmet
kazao agi kad bi se nešto desilo čudo i kad bi odjednom age prestale biti age, a kmetovi postali gospodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gundjanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i maštanjem zasladjuje svakidanju muku jednoličnog života.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljadu potočića u jednu jedinu gromku bujicu reči. I Siman govori.

Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubokom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudio otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek sladja od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćkama iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom ono e puca i žeže kao plameni bič.

(Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uvidjaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja.)

Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio nekoliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sredjenije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog:
– Ne, nije tako, Ibraga.
– Pa kako je, kad nije tako? – pita meko aga.
– Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i druga sudija.
– Ono jest, drugo vrijeme – božije davanje tako! – ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.
Tu Siman planu.
– E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.
– Ode ti, Simane, daleko.
– Mogu ja danas da idem kud god hoću.
– Mooožeš...
– Mogu, još kako mogu, Ibraga.

Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rdjav čovek ni težak aga, nego svim agama na zemlji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu dozvoli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo.
– Ne! – odgovara Siman. – Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je merak i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri stotine godine.

Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vidljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.

Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe.
– Pa kako ostasmo mi, Simane? – prekide aga ćutanje.
– Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.
– Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego što ćemo sa šljivama?
– A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti rekao: bilo pa nije.
– Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.
– I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne duljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina.

Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podalje, uz konja, i oni krenuše odakle su i došli. Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da predje pre nego što
nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sada išao nizbrdo. A Siman je gledao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. Činilo mu se da ni približno nije sve kazao i da je pun neizrečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadržavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer što ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati.

Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek dosad davao. Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvredjen Simanovim postupkom, i uvredjen i uplašen jer se Siman nije zadovoljio onom brukom u šljiviku.

Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna.

Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plošku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim novim kajasima.

Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.

Ibraga odgovara tiho da nema takve uzde i da je ne bi mogao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.
– Što, da nije moja para šugava? – pita nabusito seljak.
– Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.
Jedva se Ibraga tako odbranio od te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba.

Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.

Sve je to, naravno, vredjalo i uznemiravalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobedonosnom kmetu dodijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliki su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da
radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena, a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati.

Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je rakije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak "k'o kad je aginski". Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i
podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od djurdjevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti "u stvari tužbe Ibrage Kolosa".

Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim žilama kao vrela snaga;
pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.

Rasprava se rdjavo završila. Upravo nije se ni završila, nego je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je vidio da pored činovnika koji presudjuje sede dva domaća čoveka, prisjednika, jedan musliman,
predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je opomenuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kolos, došao do kmetovskog prava i kako, po njegovom mišljenju, "prava" ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?

Činovnik je citirao i "carsko pismo" od 28. jula 1878. godine i "sefersku naredbu od 1859. godine" i "ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine". A tu se Siman gromko i široko nasmejao
turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za vredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubuduće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu. Siman nije mogao sebi da dodje. Omrzla mu kuća, a usev i šljivik gleda kao da su tudji. Uložio je priziv. Tada se obratio "učitelju" Aleksi, koji je bio
neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.

To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane, njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-školske opštine, "prenosila pamet", a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju.

Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim očima uvek zalivenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.

Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki učitelj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gde je život težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. "Tužna zemlja, brate...", govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko rakijom tugu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karakter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, postajao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražljiv u razgovorima sa gazdama i prvacima iz opštine. Posle dve godine, opština je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izjavio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugovora, i – da prelazi na islam.

Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni ljudi medju muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se
nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arif-efendiji, kako se sada zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imućnom udovicom, u čiju se kuću uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisarskim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne.

Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arif-efendije. Pojavio se posle dva meseca, kad se sve smirilo, ali sada opet odeven alla franca, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novo ime: špici, posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao "potajnikom". Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka društvena svest i lično dostojanstvo potpuno tamne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo podalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pisao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i madjarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, peskarnicom i nekoliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen.

Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima klijentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajući odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu ispisati "utok".

Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je "tvrdji" i sigurniji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti tiče, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji.

Siman je imao u džepu tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadašnjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda najbolje razume?
– Piši nemački – rekao je odlučno.

Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa svečanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i samopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletana. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskarnice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano
pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog seljaka.

Nikad stvar nije Simanu izgledala tako sigurna. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi.

A kad je taj priziv odbačen od više politčke vlasti kao neosnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagrnuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi: Puče puška s pećine – nema agi trećine.

Zbog toga je osudjen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana.

Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je bivala sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemarujući sve više i zemlju i porodicu.

Oduvek je on važio kao plahovit i nesredjen čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala. Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega:
– Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka – to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na ujake se bacio. Takvi su mi šuraci.
Laki i povodljivi, nemirni i bundžije-ljudi. I takav je i on otkako se ispilio: haj-huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima. Ne gleda ono što je pred njim, nego sve da mu je ono što bit' ne može.

Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije "ono" i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na mahove uvidjao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobodjenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da "tražeći svoju pravu" obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po
sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bilo samo povod. A kad naš seljak stane bez reda i potrebe da napušta posao i da se mesa sa čaršijskim ljudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti.

Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije. Žena, i inače slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora.

Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one "seferske naredbe od 1859. godine", kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i
prisjednici su bili drugi, ali je zakon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtljiv, siguran u svoje pravo.

Činovnik je čitao paragraf osmi: "Ako kmet zanemari obradjivanje imanja i bez zakonitog povoda
prestane da ga obradjuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom vlasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama izmedju njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podnese vlasti tužbu – tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanosti podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaljiti sa dotičnog kmetovskog selišta."

To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogadjaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo.

Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Siman, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao pristaje na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi:
– Turski je zakon otprilike toliko godina, a – postove mu ćaćine! – kao da je jutros pravljen za mene.

I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih zakona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog; pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u rakiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije.

Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Tada je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji.

Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, preprodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da
proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dodje po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Tako je i ta zarada postala sve redja.

Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije. Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darežljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori o zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku.

To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko odredjeno pravo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako. Ali zato je stvarna "kotarska vlast" i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda.

Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju "pravu" koju niko nije hteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar.

Bio je sasvim potišten i klonuo – jer i takvi su dani nailazili, i sve češće – kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali ljudima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar.

Tih dana telal je objavio "svijetu i narodu" da će u Sarajevo doći neki stari Erzherzog, "član prejasnog vladalačkog doma" i "carev amidža". U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnost. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla "božji prst" u dolasku carevog amidže. Sama pomisao na careve i carske rodjake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje "prave"; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ljudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će "nadvojvoda" posetiti i tu crkvu kao i sve bogomolje ostalih vera u Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziñe pred "carskog čovjeka" i da mu preda svoju molbu, možebiti i da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se "nadvojvoda" okreće svojoj pratnji i kako naredjuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide njemu na dućan? Nego, on odlazi kući, svojoj nekadašnjoj kući, i naredjuje da njegovog bivšeg agu ne puštaju dalje od velikih vratnica.

Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da potraži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu. Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogadjali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski.

On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odluke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u džepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak "carskog amidže", i otkako mu je, uz pomoć rakije, sinula u glavu njegova nada, on je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rdji i poturici i paru više nego što mora.
– Za sekser, i srpski – kaže Siman odlučno.
Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih "svaka bije kao maljem", učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: "Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti, obraćam se..." i pročitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao:
– Hoćemo li da popijemo po jednu?
Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom pije "džabnu" rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije.

Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspoložen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar. Učitelj ga je uveravao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao dalji razgovor.
– Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.
I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostalo što bi čuo i video.

Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo kako oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i peru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do djulaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da udje u crkvu.

Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto, kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, "i oni se krste!"), kako će tada odjednom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi.
– Vaše visoko carstvo... u niskoj podanosti!...
Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bude šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev amidža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna – to ne može car da zna. Neka znaju
carevi za Simana i njegovu pravdu!

U tim mislima došao je pred djulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zvani Vaso Policija.

Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenim brkovima na sitnom licu. On je odavno po službama, kao "carski čo'jek". Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u turskom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim mahalama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.

Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad "ganja" ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga često, pozdravi se sa njim i prodje, a nikad ne može u njemu da vidi pravu vlast i istinskog carskog službenika.

Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.
– Šta ti tu radiš, Simane?
– Vala, ništa.
– Kako ništa?
Siman zausti da mu objasni da to "ništa" nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso reče oštro.
– Hajde sa mnom!
U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.

Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje – i sam je sa čudjenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i njihov medjusobni odnos brzo menja i biva sve odredjeniji. Stvara se izmedju njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obliku u kom za turskog vremena nije postojalo.

Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne izgleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo da okrene stvar na
bezazlenu stranu.
– Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam...
– Ne može – kaže čudnim i novim naglaskom Vaso – nego valja odmah do gospodina povjerenika.

Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže:
– Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.

Gnev povredjenog dostojanstva diže se u Vaši Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dodje još bledje. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:
– Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila evo četvrta godina. Austrija, ej!
– Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija! K'o da si ti Austrija!
Tu Vaso zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisno, i "neaustrijski" mu se unese u lice.
– E, vidiš – jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?
– Ti?
– Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je i tvoga, beli!
I tu, kao da se prisetio nečeg, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svadje i uze neki nov i stran, zaista "austrijski" stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskolačiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tudjem jeziku:
– U ime zakona, naprijed!
I Siman krenu bez pogovora.
Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.
Stvara se izmedju njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bezbrižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenucima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snadju u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policija što prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i
uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama "prosipa pamet", nego da kapa nad
zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao "imenovani Simo Vasković", koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude "predveden" šefu sarajevskog "Redarstvenog povjereništva".

I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjima, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom.

Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog carskog "redarstvenika"? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleda da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rodjenja.

A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoljan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priliku da opet govori o svom sporu sa agom i o svojoj "pravi", ali naročito je iznenadjen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi?

Vaso Gengo – carevina! E, dodje mu da presvisne od gadjenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kud da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?

Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u
njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i gradjanima.)

Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim potrča i stiže ga Siman. Ruke im se pomešaše nad hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje. Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gundjajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga pokupi.

I krenuše uz Bistrik.

Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevideo i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vodi, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada "Redarstvo", blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il' isplivati il' potonuti.

Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Pretrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže.

To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman.

Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvodjen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu "viša vlast će kazati svoje". I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Kosta aginski
prijatelj.

Najposle su ga uveli kod povjerenika.

Kad je Siman ono prvi put "izjeo vatru" od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uzgred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostrana svetla soba, zastrta ćilimima, sa
nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i uredno, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seljak ne zna kuda bi sa rukama i nogama, nego sa čudjenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kancelariju.

Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sposrednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uredjenju. "Raj na zemlji, gospodski život", mislio je Siman. "Ovo je Austrija"! I prezrivo i kratko pogleda Vašu Gengu, koji je, nespretan i krut, stajao u stavu "mirno".

Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, belo sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle
tamnomodre oči ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar neljudski miran i prodoran pogled.
– Ti nećeš da miruješ, Simane? – kaže strogo povjerenik i gleda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju.
I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presudjeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rdjavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom poslu, neće dobro svršiti.

Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove "prave", seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire strasno i bezobzirno.
– Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno – korio ga je povjerenik.
– Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.
Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbudjenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled.
– Ti znaš da ima carska naredba...
– Čast i čest caru i njegovoj naredbi – prekida ga Siman svečano i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci.
– A presudjeno ti je...
– Kako mi je presudjeno? Po turskim zakonima, gospodine. I ko mi je sudio? Djulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga...
– Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić...
– Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.
– Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.
– Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.
Povjerenik nije mogao da zadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama.
– Zar tako, Simane?
– Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.
Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori.

Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se morao uveriti da se i ovde radi "o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga", ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prodju ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, lako useli u glavu carskog austrijskog policajca. Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je probudi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i sigurnije po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka.

Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije.

Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga puste.
– Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe.

Sve je kao pola šala – pola zbilja, ali ipak Siman je odležo tri dana i tek po "nadvojvodinom" odlasku pušten.

Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zemlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, koje je znao napamet i citirao sve po imenu, broju i datumu. Svi su ga smatrali za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijene presude i rešenja, molbe i prizive.

A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, uz nevolju i s vremenom, navikao da ćuti o onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi vole, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom
poslu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.

Nedaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miljacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.

Na desnoj obali reke pored toga mosta ima stara i poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke.

Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz rakiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna zašto, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i dockan izlazi.

Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. "Ovaj neće dalje od jeseni", kaže mehandžija svome momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuberkuloznog Simana na terasi. A Siman ne gleda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.

Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salih-beg Hašimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babića, i od njene milostinje pije
svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravljiva pijanica, nekad i čuveni kockar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana. "Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti", kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predvidjanja.

Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan, ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se neprestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kašlje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.

Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.

Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne begu. Sve to svršava rakija.

Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:
– Hajde jednu krajišku!
A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa.
Sad beg poručuje.
– Daj mi jednu rakiju!... Podaj jednu i ovome! A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći više Simana od sebe.
– Daj nam još dvije.
Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polići pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam počinje pesmu o Smail-agi Čengiću. Beg živne.
– Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.
Kao svi ljudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zakletve i obećanja teških alkoholičara.

Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Izmedju dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas prigušenim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro
ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljalim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga sluša, Siman govori,
tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.
– Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom detinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišao. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz....
Sklopljenih očiju, beg samo žvaće krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čoveka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.
– Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje "vodu u usta", štono kažu, pa svoj posao gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim!
I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu.
– Znaš, Salihbeže, čast tebi k'ao jednom dostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvrijedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sačuvaj! Tebi čast, ali ovo sa
kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Siman budala i beskućnik, sa zemlje ga diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rdja, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelarije nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. "Ne dopuštavamo", kaže. Eh, ne dopuštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije
roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima!

Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom o sto i govori zadihano i posve promuklo od uzbudjenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj.
– Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i budala i propalica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije svidjati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, ali znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ljudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, jŕ biti jŕ ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav.

I svašta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti – svašta krupno i buntovno što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme – kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita i neustrašljiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori.

I milo mu što kaže i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glavno. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. Toliko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže.

Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom.

Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao ljude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto – i koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.