Jejts - MORNAREVA VERA

Svaki pomorski kapetan, stojeći na mostu za zapovednika broda, ili u svojoj kabini, razmišlja o Bogu i o svetu. Daleko, u dolini preplavljenoj žitom i makovima, čovek lako zaboravlja na sve osim na toplinu sunca na licu i na blagu senku međe. Ali onaj što mora da putuje kroz oluju i mrak, taj mora da misli i misli. Jednog jula, pre par godina, večerao sam sa nekim Kapetanom Moranom na palubi Sv. Margarite, koja je ne znam otkuda stigla u zapadnu reku. Uverio sam se da je i on čovek mnogih zamisli od kojih su sve začinjene njegovom ličnošću, kao što to već biva kod mornara.
'Gos'n,' rekao je, 'dal' si kada cuo za molitvu pomorskog kapetana?'
'Ne,' odgovorih; 'kako glasi?'
'Ovako,' odgovorio je on, 'O Bože, stegni mi zube?'
'Zašto?'
'Zato,' rekao je, 'kad jedne noći dodu da me probude rečima "Tonemo, kapetane," da ne napravim budalu od sebe. E, gos'n, bili smo nasred Atlantika, ja sam stajao na zapovednickom mostu kad mi dođe treći narednik bled k'o mrtvac pa reče, "Sa nama je svršeno Kapetane." A ja, "Zar nisi znao kad si se prijavljivao na brod da se nekolicina podavi svake godine?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Zar nisi plaćen da se udaviš?" "Jesam, gos'n," odgovori on; a ja, "Onda se udavi k'o čovek, vrag te odneo!“

Pol Brila - ZAHVALNA DRAGANA

Bogat i nezavisan, Rebul je hteo u svoj život da unese što više lepog. Čim mu se učinilo da je slobodan čovek i gospodar svoje sudbine - često se obmanjujemo u mladosti, dok nas iskustvo još nije ponizilo - on se trudio da dovede u saglasnost svoje vladanje sa svojim principima, iskorišćavao je svaku priliku da učini neko dobro delo, da poleti u pomoć potištenom, da se digne protiv tiranije jačega, da se bori s nepravdom, da olakša nezasluženu nesreću, da se založi za svaku plemenitu stvar, jednom reči da bude dobar bez slabosti, neustrašiv bez razmetljivosti i da istakne svoje mišljenje pred svima i nasuprot svima kad misli da drži istinu.

Divan je to bio životni program, ali mu je ostavljao malo vremena da se pribere i da razmisli pa čak i da posvršava svoje sopstvene poslove. On je davao svoj novac, svoj trud, svoj talenat sa najpotpunijom nezainteresovanošću. Srećan što može da bude koristan i da učini uslugu, on se tome radovao u svojoj velikoj duši.

Uostalom, brzo je uvideo da takvo shvatanje života pretpostavlja retku vrlinu: potpuno odsustvo taštine. I zaista njegova najpohvalnija dela prolazila su neprimećena. Mesni listovi nisu ih beležili, dok su sa najvećom užurbanošću opisivali sakovrsne zločine. Kao da samo zlo ima pravo javnosti.

U četrdesetoj godini Rebul je već doprineo da se isprave dve sudske greške, otkrio je druge nepravde, pomagao je mnogobrojne nesrećnike i u bezbrojnim prilikama stao na stranu slabih.

Jednog lepog dana Rebul je uvideo da je stvorio sebi mnogo neprijatelja, da je činio dobro samo nezahvalnicima, i da je time njegovo bogatstvo znatno okrnjeno. Kako su se proneli glasovi, da on nikada ne odbija kad mu se zatraži pomoć, dogadalo mu se da prima pisma otprilike ovakve sadržine:

Nalazim se na ivici propasti. Ubiću se... Samo me vi možete spasti!

Rebul je tako postao žrtva molilaca i nezahvalnih prosjaka. Obuzeo ga je neki crni pesimizam. Zalud je znao da na ovome svetu ne treba očekivati nikakvu nagradu za svoja dobra dela, uzalud je sa pesnikom ponavljao da učinjeno dobro unosi miris u dušu, ipak je s gorčinom uvidao da je žrtva sopstvene plemenitosti. A zatim, zaista, bilo je to isuviše... Povrh toga, iskustvo ga je naučilo da jedno dobro delo ne samo što ne razrešava tvorca, već mu stvara nove obaveze. Bez prestanka su ga progonili ljudi, u čiju korist je upotrebljavao svoj uticaj.
- Ja nikad ne zaboravljam - rekao mu je jedan od njih - onoga, koji mi je učinio dobro.
Došao je medutim dan, kad je osetio zaborav i ćutanje. Pisma i posete su se proredile. Oko Rebula se stvorila pustinja. Imao je još samo daleke nedokučive prijatelje.
- Da - govorio je on sebi setno - prijateljstvo je kao kišobran, koji se prevrne kad je rdavo vreme.
A ova dva Vijonova stiha zujala su mu u ušima:

Prijatelje vetar odnosi,
A veliki vetar duva na mojim vratima.

- Treba biti filozof - mislio je on... - Uostalom, moj je doživljaj banalan. Sve je to isuviše prirodno, isuviše ljudsko...

Najzad, prenevši se u prošlost, on se sećao da je nekad, pre nego što se obogatio, i on bio, kao i ostali zaboravan prema uslugama, koje su mu učinjene zato što je zahvalnost teško breme, zato što se osećao ponižen i kao potčinjen onima, kojima je bio dužan. Čak nije znao sada, ni šta je sa njima. Digao je bio, što kažu, ruke od njih.

Ali jedna ozbiljnija greška pritiskivala mu je savest. Žanina, jedna mlada žena sa kojom je nekad živeo - sa kojom se naglo rastao, jer mu je bila dosadila ta veza. Medutim, nije imao šta da joj prebaci. Ona je bila jedina koja ga je zaista volela, jedno nežno biće, verna, nesebična i povrh svega odana. Nikad nije trebalo da je napusti. Sad bi hteo da je opet nađe, da ponovo zadobije to srce, da popravi svoju grešku.

Rebul je počeo da traga za njom, ali je dugo sve bilo uzalud i on je padao u očajanje.
- Ti, koju sam prezreo - uzdisao je on - gde si sada?
Na žalost, prolazile su nedelje i meseci i svaki trag izgledalo je kao da joj je utrt. U tome međuvremenu, u razmaku od nekoliko dana sreo je dva svoja nekadašnja dobročinitelja, koji su mu pali u naručje uzviknuvši:
- Kako, to si ti? Ah! Srećan sam što te vidim.
Rebul je bio koliko očaran toliko i začuđen, uviđajući da mu prijatelji nimalo nisu zamerali zbog njegove nezahvalnosti. Prosto da čovek pomisli da su oni njemu zahvalni za dobro koje su mu učinili.
- Nadam se - rekao mu je jedan od njih - da se više nećemo rastajati.
Međutim, Rebul je počeo da očajava i gubi nadu da će naći draganu koju je napustio. Upravo reći, on se plašio toga susreta gotovo isto onoliko koliko ga je želeo. Da li će ona moći da mu oprosti? - Možda - mislio je -ako je siromašna i nesrećna. Onda ću joj se učiniti kao spas, ona će mi se vratiti. Inače će odbiti i da me pozna i ja ću zaslužiti njeno prezrenje.

Jedne večeri, u pozorištu, njegova je pažnja uporno bila upućena jednoj ženi, koja se sijala od ukrasa u prvom redu jedne lože na balkonu. Tek posle nekoliko minuta posmatranja, to lice je u najdubljem kutu njegove duše probudilo iznenadno uzbuđenje. Poznao je Žaninu. Ona se, uostalom, bila jako izmenila: to je sad bila zrela žena, široka, bogata, ukrućena. Neki kapric sudbine uveo je u raskoš nekadašnju malu radnicu.
- Čak i ljubav zastareva! - pomislio je Rebul... - Kako me gleda, kako me, sigurno, mrzi!
Ali ne, ona mu se smešila i to osmehom u kojem nije bilo ničega prezrivog, koji je izgledao, naprotiv, kao da ga poziva da se približi. Između činova su se sreli.
- Nikad nisam prestajala da mislim na tebe i da te volim - priznala je ona.
Rebula su malo iznenadile te reči, jer nije bio dovoljno psiholog da zna, da je jedna žena zahvalna jednom čoveku samo zato što ga je volela.
- Znači, zaista me ne mrziš? - upitao je on naivno.
Odgovorio mu je nežan i veseo pogled. Nisu ni dočekali kraj predstave, toliko su imali jedno drugom da kažu.

Rebul je počeo da razumeva život i ljudsko srce, konstatujući da oni kojima je učinio toliko dobro beže od njega, dok oni od kojih je primao usluge, žele samo da ga uvek vole, i pored njegovih greha prema njima.

Iz toga iskustva on ne samo što nije izvukao gore mišljenje o čovečanstvu, već je zaključio, da nikoga ne treba optužiti za nezahvalnost, jer je najbolji dobročinitelj onaj, koji nam je otkrio ono što je najbolje u našoj duši, pružajući nam priliku da mu učinimo dobro. I Rebul se osećao dovoljno nagrađen za dobra koja je mogao učiniti.

Anri Barbi - NEŽNOST

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svršeno je, dakle. Nećemo se više videti. Budi siguran kao što sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj život. Ja se ne kajem što ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivši glavu u naš krevet, a takođe kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uveče, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad obadvoje užasno patimo. To mi izgleda kao strašan san. Nekoliko dana nećemo moći u to da verujemo; nekoliko meseci ćemo osećati bol, a zatim će nastati oporavljanje.
Tek tada ću ponovo početi da ti pišem jer smo rešili da ću ti pisati s vremena na vreme. I to smo takođe čvrsto rešili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad nećeš doznati moju adresu - biće jedina, ali će učiniti da naš rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te još jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe anđeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hoću opet da razgovaram s tobom kao što sam obećala. Već godinu dana mi više nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo još suviše pomešani da ne bih osetila čak i tvoj bol, kadgod razmislim. Međutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko prošlosti. Već jedan veo! Već se neke stvarčice ublažuju, čak su neke sitne pojedinosti umrle. To uviđmo, zar ne, kada slučajno neka od njih oživi?

Pokušala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokušaj da zamisliš moj prvi pogled. Uvidećeš da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog čega? Nikome, ni zbog čega. Jedan zrak opružen duž jedne aleje naterao me je da se nasmešim, uprkos mojim usnama.
Već sam pokušavala od nekog vremena da se smešim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguće. Pa ipak, kao što ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve češće i češće i ti takođ smešiš, prosto zbog lepog vremena ili zbog budućnosti.



17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrećna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godišnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je čak i obična dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Često se smejem. U početku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguće brojati.

Sinoć, pri sunčevom zalasku, videla sam jednu svečanost. Gomila se pružala, lepa, kao bašta i ja sam se smatrala srećnom što sam tu, dok se sva ta množina istovremeno veseli.
Pišem ti da ti to kažem i da ti kažem da sam primila novu veru u tebe: nežnost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otišla sam bila daleko, vratila sam se, otići ću opet.
Besumnje ti imaš svoje ognjište i, besumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj život značajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamišljam da ti je lice punije, ramena šira. Sigurno ti imaš malo sede kose, sigurno ti se, takođe lice još onako ozarava, kad hoće da se nasmeje.
A ja? Neću ti reći kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Žene stare brže nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim što mi je u očima.

Vidiš li da smo imali pravo što smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, maločas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je prošlo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doživeo da pročitaš ov o pismo koje će ti uputiti sigurne i pobožne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ćeš me zaboraviti i oprostićeš mi što sam se ubila sutradan po našem rastanku, zbog svoje nemoći, zato što nisam znala da živim bez tebe.

Juče smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rđavo pročitao na zaglavlju ovoga pisma. Juče si u našoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevct, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juče si pred sumrak, kraj odškrinutog prozora što gleda u dvorište, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juče si ti vikao, a ja sam ćutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za našim stolom, u društvu svih naših stvari, u našem divnom malom dekoru, četiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad završavam ovo koje sve završava.

Večeras, ja ću pobožno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronađena. A zatim iščeznuću iz života. Izlišno je da kažem kako: jedna određena pojedinost o tim ružnim stvarima mogla bi načiniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje čak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama već obazrivo milovanjem; hoću da nadživim sebe i da se tako brinem o tebi. Neće biti naprezanja: ti ga možda ne bi podneo zbog svoje žive osetljivosti. Vraćaću se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno često da bi se postepeno gasila u tvojim očima i poštedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobiću dosta u vremenu da ti više ništa ne bi shvatio od svega, što znači moja smrt.

Oh, mali moj Luje, čini mi se kao da se krije neko strahovito čudo u ovom poslednjem, današnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slušamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji više ne znaš ko sam ja - i kad reč sada ima beskrajno različit značaj, za usne, koje je šapuću pišući i one koje je šapuću čitajući.

Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz večnost - mada to može izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeći se da ne budem tužna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo što se može sanjati o ljubavi, koja je velika, o nežnosti koja je prevelika.

A. P. Čehov - ŠALA

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, kojaj me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! verujte mi, ostaćemo čitav i nepovređeni.
Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.

- Ja vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu dru gi put ne smem - kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha. - Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene.
Šta? – pitam ja.
Haj'te još jednom... da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava - izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
A meni... meni se dopada ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada,, ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečem razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! Aja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.„ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... „Zzzz,,... zvrje saonici. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...

Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ili već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravou bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem...

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka,,, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Halil Džubran - SLOMLJENA KRILA

***

Novela »Slomljena krila« od Halila Džubrana, istinita je, autobiografska priča o zabranjenoj ljubavi. Halil Džubran se, u vremenu dok živi u Bejrutu, zaljubljuje u đevojku po imenu Hala Daher (kojoj u noveli daje ime Salma Karama). Ljubav je obostrana, čista, duboka, platonska. Međutim, Salmin otac, bogat i ugledan čovjek, »pritiješnjen« nadbiskupovom voljom, pristaje da Salmu uda za nadbiskupovog sinovca, praznog i besposlenog čovjeka, koga, uostalom kao i nadbiskupa, interesuje jedino bogatstvo Daherovih.

Svjesna patrijahalne sredine u kojoj žive, obećanja njenog oca koje je zakon neprikosnoven, opasnosti i mogućeg poniženja kojem izlaže svog voljenog, Halila Džubrana, Salma Karama, zarad sreće voljene osobe, odbija da se dalje sastaje sa njim. Govori mu: »...Ti znaš da te volim kao majka jedino dijete, i ta me je ljubav naučila da te štitim od sebe same. To je ljubav očišćena, koja mi ne da da sa tobom odem do na kraj svijeta, Zbog nje ću ubiti ovo što osjećam, ne bi li ti živio slobodno i čestito, zaštićen od prekora i zlih jezika. Ograničena ljubav traži da posjeduje voljeno biće. Beskrajna ljubav traži samu sebe«.

U braku sa nadbiskupovim sinovcem, nevoljena i ponižena, Salma umire ubrzo poslije porođaja, slomljena saznanjem da je sin kojeg je rodila odmah umro.

Sjećajući se tog dijela svog života, pišući novelu o njemu, u Njujorku 1912 god đe je tada i živio, Halil Džubran kaže: »Danas, kada su zlosretne godine s izbrisanim slikama tih dana iza mene, ostale su od tog lijepog sna samo bolne uspomene koje lepršaju kao nevidljiva krila nadamnom, otkidajući duboko u grudima tužni uzdah natopljen suzama očaja i žaljenja... Salma – lijepa, slatka Salma otišla je iza plavog horizonta i na ovom svijetu od nje su ostali samo bolni jecaji u mojoj duši i grob mermerni u sjenci čempresa. Taj grob i ova duša je sve što je ostalo da svijetu pripovijeda o Salmi Karama, ali tišina koja štiti grobove ne otkriva tajnu koju su Bogovi sakrili u tamu kovčega. Ali jecaj i bol govore, i sada se slivaju u kapima crnog mastila, iznoseći na svijetlo sjenke tužne priče koje koju su sačinile ljubav, ljepote i smrt. Vi, s kojima sam se u mladosti družio i koji u Bejrutu živite, kada prođete pored groblja u blizini borove šume, uđite bez riječi i pođite lagano da koracima ne poremetite treperenje onih koji spavaju pokriveni vlažnom zemljom. Zastanite s poštovanjem pored Salminog groba, pozdravite umjesto mene zemlju koja je zagrlila njeno tijelo. Sjetite me se, s uzdahom govoreći u sebi: 'Ođe su sahranjene nade tog mladića koga je sudbina odnijela daleko, ođe su se skrile njegove želje i njegove radosti, presahnule njegove suze, osmjeh iščezao. Među ovim nijemim grobovima njegova tuga je uzrastala s čempresima i vrbama. Svake noći njegov duh lebdi nad ovim grobom praćen sjećanjem, ponavljajući zajedno sa utvarama samoće tužne pjesme, oplakujući s granama đevojčicu koja je juče bila dirljiva pjesma na usnama života, da bi danas postala nijema tajna u grudima zemlje'.

Drugovi moje mladosti, zakunite se ženama koje ste voljeli da ćete staviti vijenac od cvijeća na grob žene koju sam volio. Cvijeće koje bacite na jedan zaboravljeni grob biće slično kapi rose koja klizne iz očiju jutra na lišće uvele ruže«


Iz novele:

»...Stablo koje u pećini raste, ploda ne daje. Salma Karama je bila u sjenci života i nije imala đece. Slavuj ne savija gnijezdo u kavezu, da pilićima ropstvo u nesleđe ne ostavi. Salma Karama je bila zatočenik nesreće, a nebo ne dijeli život robovima. Đecu rađaju ljubav i nježnost. Salma Karama nikada nije osjetila dah nježnosti, njiti dodir ljubavi u tom raskošnom domu na obali mora u Ras Bajrutu, ali molila se skrušeno u tišini noći da joj nebo pošalje dijete, koje će joj svojim ružičastim prstima pokupiti suze i svijetlom u očima izbrisati sjenku iz njenih očiju.
Molila se s toliko jada, da je nebo molitvom prekrila. Od jauka razišli su se oblaci i nebo je čulo njeno dozivanje. Poslalo je utrobi njenoj pjesmu, koja iz dana u dan biva sve ljepša. Poslije pet godina braka spremilo je da bude majka i izbrisalo njeno poniženje i sramotu.
Stablo koje raste u pećini priocvjetalo je, da bi ploda dalo.
Slavuj zatvoren u kavez počeo je da savija gnijezdo od perja svojih krila.
Sirota Salma Karama pružila je ruke, vezane lancima, da primi dar sa neba...

...U zoru je Salma rodila sina. Kada je čula njegov plač, otvorila je oči od bola stisnute i viđela radosna lica u sobi... Kad je sunce izašlo, Salma je prinijela dijete grudima. Otvorilo je oči po prvi put, pogledalo je u oči, zatreptalo i zatvorilo ih posljednji put. Ljekar priđe, uze ga iz njenog naručja i niz obraz mu skliznuše suze. Prošaputa:
-Ovo je gost koji zauvijek odlazi!
Rodilo se u zoru, umrlo ujutru. Može li iko da nam kaže je li vrijeme između zore i jutra kraće od vremena koje prođe između pojave i nestanka naroda?
Rodilo se kao misao, umrlo kao uzdah, nestalo kao sjenka. Salma je probala ukus materinstva, ali dijete nije ostalo u životu da je usreći i skloni ruku smrti s njenog srca.
Jedan kratak život je počeo krajem noći, završio se na početku dana i bio kao kap rose, koja se iz očiju tame izlije i osuše je dodiri svijetla.
Riječ koju je nebeski zakon izgovorio, pokajao se zbog nje i vratio je u tišinu vječnosti...
Biser koji je osjeka iznijela na obalu, a plima ga dubinama vratila...
Ljiljan tek što je procvjetao iz čaški života, zgažen pod nogama smrti...
Dragi gost koga je Salma iščekivala, ali otišo je odmah. Nestao je, tek što je vrata otvorio...
Plod koji se pretvorio u zemlju, tek što je dijete postao. Takav je ljudski život, život naroda, život sunca, zvijezda... Salma pogleda u ljekara, uzdahnu i povika:
- Dajte mi moje dijete, da ga zagrlim, da ga podojim...
Ljekar spušti glavu, reče uzbuđeno:
- Dijete je umrlo, gospođo. Budite jaki, da biste dalje živjeli.
Salma ispušti strašan krik, zatim na trenutak zaćuta. Osmjehnu se radosno, lice joj se ozari, kao da je spoznala nešto što znala nije i reče mirno:
- Dajte mi tijelo mog đeteta. Nek moje mrtvo dijete bude blizu mene.
Ljekar ga donese i stavi joj ga u naručje. Privila ga je na grudi, okrenula se prema zidu i rekla mu:
- Došlo si da me odvedeš. Došlo si da mi pokažeš put ka obali. Ja sam tu, kreni preda mnom, da izađemo iz ove mračne pećine.
Ubrzo, kroz zastore na prozoru prodrla je sunčeva svjetlost i razlila se na dva nepomična tijela na postelji koju je čuvao materinski strah i zaklanjala krila smrti...

... Sjutradan su Salmu obukli u bijelu vjenčanicu, položili u sanduk obložen bijelom kadifom. Dijete je umotano u pelene, položeno u majčino naručje, sahranjeno na njene mirne grudi.
Odnijeli su tijela u jednom sanduku i krenuli sporo kao nesreća, slično otkucajima srca u grudima samrtnika. Bio sam u pogrebnoj povorci...
...Ljudi su otišli. Ostao je grobar s lopatom u ruci. Prišao sam i upitao:
- Sjećaš li se đe je grob Farisa Karame?
Zagleda se u mene, pokaza na Salmin grob i reče:
- U ovu raku položio sam tijelo njegove šćerke na njegove grudi i na njene grudi tijelo đeteta njenog. Na kraju ovom lopatom nasuo sam zemlju.
Odgovorio sam:
- U ovu raku sahranio si i moje srce. Mnogo posla za tebe!
Kada je grobar iščezao iza čempresa, izdalo me srce. Na Salmin grob sam pao i za njom zaplakao«

Žorž Bertal - LJUBIČICE

Već od nekoliko godina Pavle Ternak pati od bolesti srca, koja se sve više pogoršava i napreduje, i zbog nje mora izbegavati svaki napor i svako uzbuđenje. Gotovo nikuda nije izlazio, bojeći se neprilika od srčanih neprilika.

Tek u svojih dvadeset i pet godina, bez ikakvog srodnika, bez ikog svoga, provodio je dane nadgledan jednom starom služavkom i prekraćujući kadikad vreme u društvu svoga vernog i dragoga prijatelja Armana Sonijera, koji nije tražio za sebe većeg i boljeg društva, i smatrao je za dužnost i uživanje da teši svoga nesrećnog druga iz koledža.

Pavle Ternak strasno je voleo pozorište, ali eto sad mu bolest nije dopuštala da ga posećuje, nego tek samo pokatkad, vrlo retko.

Jedne večeri beše video glumicu jednu i smrtno se zaljubio u nju.

Blanša Lenvi - tako se je zvala ona - svako veče pri dolasku u pozorište, dobijala je po jednu divnu kitu ljubičica i hartijicu sa jednom jedinom reči na njoj: „nepoznati".

- Zašto joj se ne pokažeš, pa da joj se predstaviš? - pitao bi ga češće Annan.
- Zašto da se upoznajem s njom? Požudna a koketna, svojom živom prirodom, samo bi se mogla podsmevati i šaliti s jednim turobnim i ćutljivim zaljubljenkom, kao što sam ja. Našto to? Moje joj se ljubičice mogu dopadati, biće joj po volji, a ja ću zanavek ostati - „nepoznati".

Glumica za neko vreme nije marila za kitu ljubičica koju je redovno dobijala svako veče, i bila je ravnodušna i prema njoj i prema svome tajanstvenom pokloniku.
- Evo poklona od moga odsutnog prijatelja - govoraše, smejući se, pri dobroj volji, kad bi dobila ljubičice.

Ali malo po malo mirisavi glasnik plašljive i snebivljive ljubavi otpoče je zanimati i pobuđivati kod nje radoznalost.
- Dokle li će trajati to postojanstvo „nepoznatoga"? - pitala se pokatkad zamišljeno; i poče se bojati da jedne večeri na vratima pozorišta neće zateći kiticu ljubičica na koje se beše navikla.

Naposletku, veoma zavole ovo cveće i nosila ga je, zakitivši se mirisnim cvetićima, milijim i dragocenijim od sjajnih i skupih buketa koje su joj slali na balkon njeni mnogobrojni poklonici.

Jedne večeri ne beše kitice ljubičica, kao obično. Blanša je naslućivala, da predstoji neka nesreća, predviđala je da se nešto moralo dogoditi. Mesto ljubičice, beše za nju jedno pisamce. Otvori ga i pročita.

Gospođice, „Nepoznati" se zvao Pavle Ternak. Noćas sam mu zaklopio oči. Umro je pominjući vaše ime. Biće sahranjen sutra, u jedanaest, u groblju Monmartr.
Arman Sonije

Blanša provede veče veoma dirnuta ovim neočekivanim događajem. Ovaj „nepoznati", koga nikad ni videla nije, a koji je nju ljubio, umro je s njenim imenom na usnama...

Sutradan u jedanaest sati jedna mrtvačka kola uđoše u groblje, praćena dvema ličnostima: jedno je bila stara služavka, a drugo verni prijatelj mladoga „nepoznatog", koji je patio od mane u srcu.

Blanša je stajala i čekala pored otvorene rake i kad se spustiše nosila, kleče i položi jednu kiticu ljubičica. Kad je ustala, s trepavica joj se otkidoše dve vrele suze.