Ivo Andrić - ZLOSTAVLJANJE

Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznanici i prijatelji nego, sa malm izuzecima, i njena porodica. Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje "traže hleba nad pogaču". (Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i najnepravedniji način.) 

I zaista, niko nije mogao da razume zašto je Anica, žena Andrije Zerekovića, napustila jednog dana kuću i muža. Za takav postupak nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće. Njen muž se držao mimo i dostojanstveno. Činio je sve što je mogao da je vrati, i tek kad je video da žena zaista neće, pustio je stvar da ide svojim putem i zatražio razvod. 

Duhovni sud je samo potvrdio opšte mišljenje. Brak između Andrije Zerekovića i njegove žene Anice, rođene Marković, razveden je na štetu pomenute Anice. 

Ona danas radi kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Omršavela je i ubledela. Živi životom usamljenih, odbačenih žena. Stanuje u jednoj sobici na petom spratu, ručava za tezgom, a nedeljom ostaje kod kuće da se propere i okrpi. 

Kad se kaže kakav je bio taj brak, odmah će se razumeti zašto je opšte mišljenje bilo protiv žene. 

On je bio čovek koji je davno prešao četrdesetu godinu i imao je fabriku četaka. "Fabrika" je možda malo suviše krupna reč. U stvari, to je bila jedna lepo uređena i dobro upućena radionica sa dvanaestak radnika i sa jako razgranatim i sigurnim poslovnim vezama. Osim toga, gazda Andrija je kupovao na veliko životinjsku dlaku svake vrste. Njegov kredit i ugled bili su odavno utvrđeni u poslovnom svetu. Seljačko dete, on je sam, svojim radom, svojom štednjom i skromnošću postigao sve što je imao: imanje, radnju i položaj. Istina, nije bio nikad naočit ni lep čovek, ali nije bio ni bez dostojanstva i držanja koje odgovara njegovom redu ljudi. Bio je pažljiv i sladak u govoru, uredan i probirač u odelu. Kao mlad kalfa proveo je dve-tri godine negde u Austriji, odakle je doneo ne samo mnoga znanja nego i tamošnji uglađeni način opštenja sa mušterijama. 

Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika, nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuju ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripijaju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi. 

Kad im je mati umrla, Anica je vodila kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata. To je bila jedna od onih retkih žena koje umeju da budu korisne bez reči, koje ne traže podstreka u priznanju, ne uzimaju posle svakog napora masku mučenice, i koje u svemu izgledaju dovoljne same sebi. 

Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovac sa mnogo dece i malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen dobar duh i "sahrani se" u temelje porodice. Takva devojka ostane bez svog ličnog života, izvan života uopšte, začudo neiskusna i neupućena u sve što je izvan kuće. I dok mlađe sestre ili braća oko nje i uz njenu pomoć žive i razvijaju se, i svaki prema svojim sklonostima učestvuje u svemu, u dobru i zlu, u lepom i ružnom što život toga naraštaja donosi, ona ostaje po strani, od samog početka izvan struje života. Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne. 

Po svojoj prirodi, i Anica bi doveka vodila kuću svome ocu, čoveku mrgodnom i preke naravi, i razudala sve mlađe sestre. Ali njena vrednoća i njena snažna, skrivena lepota zamakle su za oko gazda- Andriji. To je bilo ono što je on tražio, zbog čega je i ušao u godine a nije se oženio, i što je sada mogao sebi do dopusti: lepa, krupna, čedna i poslušna devojka. Utoliko bolje što je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kuću — znači osećati svakog dana još jedno zadovoljstvo više od svog teško stečenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvećavati. Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A što se tiče lepote, te snažne i trajne lepote koju je gazda Andrija smatrao drugim bogatstvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo — lepota je stvar koja niče i raste tamo gde slučajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo što bogatstvo privlači sebi i lepotu siromaha, kao što hladni predeli vuku topal vazduh. To je jedan od onih svemoćnih zakona u našim društvenim odnosima, a za te zakone gazda Andrija je oduvek imao naročito razvijen pogled i smisao i, poznavajući ih dobro, on se pomoću njih, kao pomoću živih snaga, uspinjao i na društvenim lestvicama i u svojim rođenim očima. 

Bila je to jedna od onih udaja o kojima se priča ne samo u komšiluku i među poznanicima nego i kod nepoznata sveta, jedan od retkih primera kako i skrovite vrline nalaze svoje priznanje i nagradu. 

Iz svoje sirotinjske kuće u kojoj su nemaština i, još više, njen preki otac, živahne sestre i bolešljivi brat, stvarali atmosferu večitih uzbuđenja i malih ali stalnih zategnutosti, Anica je prešla odjednom u momačku, ali prostranu, mirnu i uređenu kuću toga muža koga joj je nepredviđena sreća donela. 

Za onoga ko ume da čita u stvarima, kuća gazda-Andrije Zerekovića bila je po rasporedu, nameštaju i celokupnom uređenju nema istorija njegovog uspona od siromašnog, vrednog i trezvenog kalfe do uglednog privrednika. Kao za mnoge često upotrebljavane reči, i za tu reč "privrednik" nije ni danas tačno određeno ni potpuno jasno šta znači, ali ona se proširila u našem društvu nekako u vreme teškog šegrtovanja gazda-Andrijina; on je od nje napravio cilj svih svojih patnji i napora, i sada kad je taj cilj postigao, izgovarao je tu reč bezbroj puta dnevno sa nekom osvetničkom slašću kojoj je dublje značenje i pravi smisao samo on znao. 

To je bila starinska, ali lepa kuća na sprat. Po jednom starom dobrom načelu, ona je bila u blizini radionice, ali ne u vezi sa njom. Tu je on stanovao u mladosti, kao samac, kod jedne dobre udovice koja je držala celo prizemlje. Kad je udovica umrla, on je bio tek u mučnom početku svoga majstorskog poziva, ali je od njenih rođaka kupio sve što je iza udovice ostalo i tako zadržao za sebe celo prizemlje od tri sobe. Docnije, kad je radnja stala na svoje noge i gazda Andrija počeo da okreće paru sa veštinom koju niko nije mogao da predvidi, a u kojoj su njegova skromnost i poniznost igrale najveću ulogu, on je iskoristio priliku i od sopstvenika, jednog osobenjaka i poslednjeg potomka stare porodice, koji je živeo na prvom spratu, kupio kuću za gotov novac. U svemu odmeren i razložan, on je ostavio bivšeg sopstvenika da živi i dalje na spratu. Sve je bilo kao i dotad, samo što je sada on bio gazda, dok je nekadašnji gazda postao kirajdžija, ali gazda Andrija se trudio da se ta promena odnosa što manje oseti. Tako je sačekao i smrt starog osobenjaka. Tada je uzeo za sebe i gomji sprat, kupivši i sav nameštaj, koji je bio težak i star, ali bogataški i ukusan. Tako su se razni stanovi, od samačke sobe pa do bogatstva jedne dotrajale porodice, našli u jednoj ruci, ali se nikad nisu potpuno slili ujedno. 

U tu kuću je gazda Andrija doveo svoju mladu lepu ženu. Tu su proživeli dve i po godine. Ni po čemu taj brak nije odudarao od ostalih, ako ne po svojoj tihoj sređenosti i neporemećenom skladu. Istina, dece nisu imali, ali ni to nije moglo da poremeti savršenstvo ovoga braka. Sve je išlo kako bog zapoveda i kako svet zamišlja i očekuje. On je bio dobro primljen i cenjen među ljudima, član odbora Zanatlijske komore i dobrotvor Trgovačke omladine. Ona je vodila onu veliku kuću u potpunom sporazumu sa mužem, koji je znao sve što treba jednom domaćinstvu, odlazila je kod oca i kod sestara, od kojih su se dve udale posle nje. 

U novoj kući Anica se odmah u početku oslobodila i prolepšala. Njena lepota je sada dolazila do svoga pravog izraza. Popustio je onaj grč koji je za vreme devojaštva držao stegnutim celo njeno bogato telo. Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja. Ćutljiva, skromna a uvek jednaka, ona se kretala mirno i slobodno po kući, koju je preobrazila samim svojim prisustvom koliko i svojom stalnom brigom i pažnjom. I kad bi god gazda Andrija po svojoj navici počeo da, za svoje zadovoljstvo, računa u sebi šta znači ova žena kao prinova i dobitak u svemu onom što on predstavlja i što ima, misao bi mu stala, račun bi se pobrkao. On bi uviđao da dobra žena zaista nema cene. To je prvi put u životu da on nešto ne može da sračuna tačno i dokraja. Ali bi nad tim svojim nedovršenim računom sedeo dugo, ispunjen srećom i strahom, kao čovek koji ni sam ne zna šta sve ima i kojega njegovo sopstveno bogatstvo može uvek prijatno da iznenadi. 

Ženidba je u njemu pojačavala uživanja koja je dosad imao i koja potiču od rada, špekulacije, društvenog položaja i sticanja, a pored toga zadovoljavala je i one želje na čije ostvarenje nije nikad smeo ni da pomišlja i za koje je uopšte sumnjao da li su za njega ostvarljive. Ukratko, on je imao puno i savršeno osečanje sreće kakvo ljudima njegovog kova daje jedan određen društveni red, kad mu svesno i potpuno predano, svim silama služe. Pred njegovim unutarnjim pogledom produžavala se dotadašnja perspektiva i otvarala nešto kao neslućeni raj potpuno uspelog građanskog života, u kome se na neki mudar i tajanstven način susreće i miri ono što je željeno sa onim što je ostvareno, i ono što je dopušteno sa onim što nije. 

Jer, teško je shvatiti, a kamoli kazati, šta je značila za gazda-Andriju ova kršna žena, koju je doveo jednog dana u svoju kuću, jednostavno, bez ikakva truda i rizika, i koja je, u stvari, bila kruna svih njegovih dugogodišnjih napora, poniženja i odricanja. 

Sad je mogao o prazniku da prošeta sa belolikom, ćutljivom, dobro odevenom, svojom ženom, da je izvede u pozorište, u bioskop ili na neku slavu. 

Sad je on o ženi mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem. ("Idem ja, tako, neki dan sa ženom..." "Kažem ženi: prođi me se, ženo,bogati...") Oni koji su ga slušali kako izgovara ove bezazlene i svakidašnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njima krila i kako je ta reč "žena" bila u njegovom govoru dobrodošla poštapalica koja mu je dotad toliko nedostajala. 

Sad je mogao sam sebi da kaže još mnogo više nego što ljudima može i sme da kaže. Mogao je u tami da položi obe ruke na čvrsto toplo telo zaspale žene, da ih položi ma gde, tamo gde slučajno padnu, i da kaže sam sebi: "Sve je ovo moje, od kose pa do nožnih prstiju, moje i ničije više!" Od tog osećanja sreće šire se dimenzije sopstvene ličnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osećanja i slatko zaspati uljuljkan njim. 

Jer, treba znati šta je za ovog čoveka u toku dugih godina rada i samo njemu poznatih muka i odricanja značila žena, ili bolje reći misao o ženi. Gazda Andrija je bio, kao što smo već rekli, uzor od savesna radnika, vredan i poslušan dok je bio mlađi, strog i, kako je sam voleo da kaže, pravedan kao gospodar. Sve je kod njega bilo savršeno, osim njegovog spoljnog izgleda. Ni u kolevci nije bio lep, a docniji život ga je doterivao na čudan kalup. Upravo, on je bio savršen tip ružnog čoveka. Na tankim i kratkim nogama — snažan trup i dugačke ruke, a na isto tako tankom i nevidljivom vratu — velika glava, zaturena i utonula među ramena. Poznat vam je taj primerak čoveka za kog se ne može kazati da je grbav, ali kod koga ima neka greška u odnosu između glave, kičme i trupa, tako da izgledom i držanjem ostavlja utisak grbavog čoveka. Sa godinama se ugojio i popunio, ali su mu noge i lice ostali i dalje mršavi. Na licu gazda Andrija je imao jake i podsečene brkove, koji su samo delimično krili velika usta sa kvarnim zubima u donjoj vilici, a sa suviše belim i pravilnim, ali veštačkim u gornjoj. Imao je žute, mutne oči sa poslovnim osmejkom u naborima sa strana, oči koje su, čim bi se malo zaboravio, postajale umorne i beskrajno tužne, nekako nelepo tužne. Ogolelo teme bilo je samo donekle pokriveno čupercima pozajmljenim s obe strane. Stopala i ruke bili su nesrazmerno veliki, iskrivljeni i kvrgavi od dugogodišnjeg rada i stajanja za tezgom. Ali sve je to bilo ublaženo načinom koji je gazda Andrija imao u svom opštenju sa ljudima, u poslovima, kao i pri najobičnijem susretu. On je zaista bio čovek "koji ima načina", to jest koji pokazuje prema svakom jednu naročitu vrstu poniznosti koja laska sabesedniku, a njega samog nimalo ne unizuje. On je siromasima i ljudima u nevolji umeo da da saveta, a bogatima i uticajnima da kaže ono što ih u tom trenutku najviše zanima. Već godinama držao je on u svojim rukama sve liferacije za vojsku, železnice i mnoge državne ustanove; ostajao je redovno pobednik na licitacijama, a niko od konkurenata nije mogao ništa da mu prigovori. 

To je bio način gazda-Andrije Zerekovića, i taj način prikrivao je sve njegove zaista velike telesne nedostatke. Zbog tog njegovog načina, utisak o njegovoj ružnoći nije kod većine ljudi uspevao ni da dopre do njihove svesti. Po svojoj prirodi on je bio umešan, uljudan, uslužan, i svojim radom samo je ubirao plodove tih svojih prirodnih osobina. 

Jedan od dragocjenih plodova bila je i ova žena koju mu je sudbina dala kao ostvarenje njegove poslednje i najskrovitije želje. 

Samo, u ovakvom potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se namesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo postojanje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena? 

U tom novom životu, koji je značio ostvarenje svih njegovih želja i vrhunaca savršenstva, gazda Andrija je prvi put otkako zna za sebe počeo da se bavi sam sobom, da se meri, ocenjuje, ispituje i upoređuje. Udobnost bogatstva, braka i kućevnog života daju čoveku vremena i mogućnosti za to. Tu ima dugih i prijatnih časova, večeri, podneva, jutara, kad se ceo čovek širi i otvara, kako nikad nije pomišljao da može i sme. Nisu to više one neme misli i bezglasne želje u gluvoj tišini samačke sobe i večitom prisustvu svoje uvek iste i dozlaboga dosadne i poznate ličnosti. Ne, to je sada toplina i širina, prisustvo jednog bića koje ćuti ili povlađuje, a pred kojim se ne mora uzdržavati ni snebivati. Prvi put u životu on može da govori slobodno, bez računa i obzira, da glasno mašta, da prostire i razgleda sve ono što iskopa iz sebe. I to je slatko i zanosno, kao da govori celom čovečanstvu, a sigurno i poverljivo kao da ga kazuje nemoj, crnoj zemlji. Tek sa ovakvim slušaocem vidi čovek sam sebe, šta je i ko je, kakav je i koliki je, šta sve zna i ume, može i sme. 

Najpre su to bili kratki razgovori povodom svakodnevnih događaja u kući i varoši. 

Slučajno, u razgovoru, Anica kaže kako je danas bila u varoši i htela da kupi neku stvar, ali je primetila da nije ponela dovoljno novaca. 
- E, moja luda glavo, - korio je blago i nasmejano gazda Andrija. 
- U takvom slučaju uđe se u radnju, kupe stvari, pa se kaže: "Ja sam gospođa Zereković, Andrije Zerekovića, molim da mi se ovo pošalje kući" - da, da "pošalje kući"! - i samo se doda: "Moj muž će platiti." 
- Neprijatno mi - kaže Anica. 
- Šta ima da ti bude neprijatno? Ti ne znaš koga imaš za muža. Znaš li ti da nema još dva čoveka u čaršiji koji uživaju kredit i poverenje koje ja uživam? Znaš li ti da banke daju na moj potpis stotine hiljada dinara? A ti se vratila kući, jer nisi imala dvesta dinara pri sebi! Nemoj drugi put to da radiš. Nema te radnje koja na moje ime neće sa zadovoljstvom poslati kupovinu, u svakom iznosu. 

Gazda Andrija ustaje i šireći ruke sa nekim pokretima i grimasama koje inače, preko dana, u radnji i među svetom, niko kod njega ne može da vidi, objašnjava ženi, koja mirno sluša, mrežu svojih trgovačkih veza i kredita, kao što se objašnjava nov planetami sistem. 

Ili se desi da gazda-Andriji donesu akt državnog zastupnika pri poreskoj upravi, kojim se ovaj žali na odluke poreskog odbora i dokazuje da je odbor prenisko odmerio porez firmi A. Zereković. 

Gazda Andrija će docnije, u svom odgovoru, pobijati ove prigovore i dokazivati da njegova radnja nema ni taj promet ni tu zaradu koje poreska uprava pretpostavlja, ali sada sa zadovoljnim osmejkom pokazuje ženi tekst žalbe.

- Vidiš li šta se o tvom mužu piše? "Poreza je odmerena suviše nisko, jer je poznato da ista firma uživa dobar glas i da njen godišnji promet, pa prema tome i njena zarada, daleko premašuju sume od kojih je pošao poreski odbor u svojoj proceni." 

On podnosi ženi hartiju sa službenim pečatom i zaglavljem.

 - Dakle: "dobar glas", "... daleko premašuju", tako se o meni izražavaju u poreskoj upravi. I tako je u Narodnoj banci, tako u ministarstvima. A već razne privatne banke toliko puta od mene mole mišljenja i obaveštenja o licima i firmama koji traže kredita. I ako ja kažem: "Dajte", one daju, ako ne — ne daju. E, to je već odgovornost. Razumeš? Tu čovek mora da razmisli. Razumeš? 

Žena sve potvrđuje lakim pokretima glave i ćutke, i gleda ga pravo u lice, ne u oči nego u lice, svojim hladnim modrim očima, koje on i ne vidi, nego i dalje priča o svojim poslovnim vezama i uspesima, o svom nevidljivom ali velikom uticaju u trgovačkom svetu, o svojim doživljajima, planovima i smelim namerama. Pri tom, on potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo. A njeno beskrajno ćutanje očarava ga i zanosi, kao razdraganog plivača mirna morska površina; ona ga nadahnjuje i nagoni da pronalazi sve nove i neobičnije stvari kojima bi je mogao iznenaditi ili zbuniti. 

Kako koji dan, njoj su ti razgovori sve neprijatniji i sve teži. Ni sama sebi neće da prizna koliko je muče i zamaraju. Zbunjuje je njegov nov način pričanja, pun neodmerenosti, žestine, ironije, ćudljivosti i nezdrave mašte, i toliko oprečan sa njegovim govorom i ponašanjem preko dana, na poslu i u društvu. Vređa je kao suviše jaka svetlost ono njegovo večito "razumeš?" Trudi se da ga gleda pravo, ne trepćući, ali je to staje napora. A gazda Andrijini razgovori su rasli i pretvarali se u sve nove i smelije monologe, u kojima je puštao sve više maha svojoj mašti i svome jeziku, i u kojima se cela njegova i njemu samom dotle nepoznata ličnost, u sve čudnijim stavovima i sve novim prelivima, nadimala i bleštala pred očima začuđene i pomalo uplašene ali nepokolebljivo mirne žene. 

Posle večere to je bivalo redovno. 

Anica uzme pletivo i sedne ispod lampe, a već strepi u sebi od njegovog neizbežnog govora. Gazda Andrija zapali cigaretu, razvije jutrošnje novine i zavali se u fotelju. (On samo posle jela puši, i to ovako raskopčan, bez kravate, u žućkastom kaputu od kamilje dlake, koji mu dopire gotovo do kolena.) Nešto čita za sebe, a nešto ženi, naglas. A u vezi s pročitanim on raspreda svoja mišljenja ili iznosi svoja sećanja, dok ga žena samo gleda preko pletiva i retko dobacuje poneku reč, koja raspaljuje njegovu rečitost i odvodi njegovo pričanje na puteve i njemu samom dotle neslućene. 

- "Ukazom Nj. Vel. Kralja... itd. - čita gazda Andrija - postavljen je za upravnika grada g. N. N."

 - Vidiš, ovo je opet jedna greška. Ne ulazim u pitanje - čija, ali je greška. To je opet jedan od onih sitnih i gladnih činovnika koji se savijao pred svim i svakim i bogoradio Jevreje da mu ne protestuju menicu. I kako će on sada moći da bude ono što zaista treba da bude? Upravnik varoši u prestonici! Znaš li ti šta je to? 

Anica ga gleda. Nju zbunjuju ta stroga i prekorna pitanja i ne može da se navikne na njih, iako već odavno zna da je kao odgovor dovoljan njen miran pogled, pun poniznog neznanja i blagog ljubopitstva. 

- Pa tu ima, bolan brajko, da se primaju visoke ličnosti, ugledni privrednici, razni stranci. A za to treba načina. Treba biti besprekorno odeven, od-meren, uslužan, a dostojanstven. Ovo može, molim lepo. A, ovo, žao mi je, ne može! I kraj! A sa činovnicima? Tu tek treba sigurna i jaka ruka. Ah, ne bio im ja upravnik! 

Gazda Andrija se diže iz svoje fotelje. 

- Ne bi kod mene bilo zadocnjavanja, nereda, mita, ni izvlačenja. Razumeš? Išlo bi to kao sat, ja tebi kažem, kao sat. Ko neće u red, napolje! Bez protekcije i bez obzira! Bez milosti! 

Sa slašću ponavlja poslednje reči. Popravlja čuperak kose koji mu je pao na stranu, i pali cigaretu koja se ugasila, seda ponovo u fotelju i nastavlja mekim, značajnim glasom: 

- Pa, treba ići kralju lično na referisanje. I šta može takva beda od činovnika da kaže kralju o stanju u varoši, o raspoloženju naroda? Može da se klanja, da sastavi pete i aminuje sve što se od njega traži. A tu upravo treba čovek koji će da se isprsi - u danom trenutku, razumeš, u danom trenutku! - i da kaže: "Vaše Veličanstvo, to ne može." "Šta, kako ne može?" - "Ne može, Vaše Veličanstvo, tako i tako, zato i zato." 

Gazda Andrija je opet na nogama, menja glas i pokrete, glumeći čas kralja, čas upravnika varoši. U trenutku dok je bio kralj, ugasio je cigaretu. Sad je kraj sceni. Novine se čitaju dalje. Ženine igle kuckaju jednomemo. Tako, dok ne dođe vreme spavanju. 

Drugo veče gazda Andrija opet baca novine i spušta naočari. 

- Eto, molim te, eto vidiš šta piše! "Ljubavne afere mladog trgovca pred sudom". "Sin bogatog trgovca pao je u ruke prepredene lepotice". Vidiš ove slepce i bilmeze, Bože, bože, što sam ja u tim stvarima bio oduvek razuman i neumoljiv prema sebi i prema drugima! A nije da nisam imao prilike. Ej hej! 

Četkar učini neku grimasu ustima i kresnu palcem o srednji prst leve ruke, a žena zadrhta u sebi i obori oči, uverena da će sada čuti nešto ružno i bolno. Jer ničega se nije toliko bojala i gadila koliko razgovora o fizičkoj ljubavi i njegovih aluzija i šala o tome. Ali čovek je zadovoljno ćutao i samo se sa visine smeškao. 

- Eto, ne znam kako to. Nisam nikad bio neki kicoš ni besposličar. I ima toliko lepših ljudi od mene - kaže sada četkar, tražeći pogledom odgovor u njenim očima - ali nekako su se žene lepile za mene. I to pamet da ti stane - kakve žene, iz kakvog društva. Ali nema kod mene slabosti ni popuštanja. Uvek sam znao šta hoću, gde mogu da se upustim, i dokle treba da idem. Nikad nisu one odlučivale o tome, nego uvek ja. I tu nije bilo izuzetka, pa da je kao vila. Razumeš? 

I onda dolaze neke bedne, dvosmislene i nejasne priče, ljubavni doživljaji njegovi iz vremena dok je stranstvovao kao kalfa, koje priča bez zazora, i u kojima on uvek trijumfuje kao veliki ljubavnik, ali razuman i dovitljiv čovek, potpun gospodar svojih strasti i tuđih prohteva. Posle gazdarica, nekih Švabica i njihovih kćeri, lađarskih žena i ljubomornih kafedžija, javi se priča o grofici iz Pešte, pravoj grofici, koja ga je videla pri radu i bacila oko na njega, slala devojku toliko puta sa porukama, ali on se izvukao srećno iz zamke te vremešne i pohotljive žene. 

- Nisam ja bio nikad lud da rasipam svoju snagu i svoju mladost kojekuda, a žena sam imao tada na svaki prst po tri. 

I čovek pokazuje svoje velike čvornate prste ženi pored sebe. Lepa, bujna, dvadeset godina mlađa i za dve glave viša od njega, ona ih gleda sa hladnim zaprepašćenjem u sebi. 

Tako, dok ne dođe blagosloveno vreme spavanja. 

Onda se mlada žena oslobađa i može, budna i najposle sama, u svežoj i prijatnoj postelji da se odmara od svega što je morala te večeri da sluša, može najposle da misli svoju misao, na svoj način. Gazda Andrija se još dugo sprema i udešava za spavanje. Skida zube sa gomje vilice, čisti ih naročitom četkom i ostavlja u čašu vode. Ispira grlo naročitom vodicom, uvlači u nos fitilje natopljene mašću i peruanskim balsamom, meće pamuk u levo uho (samo u levo, jer na desnom spava). Izuzev letnje mesece, on oblači za spavanje naročito "Jegerovo" rublje, a preko toga košulju-spavaćicu; košulja je najniža muška numera što postoji, pa ipak je ona malom čoveku do zemlje. Na svoje ćelavo teme četkar meće naročitu kapu od bele vune. 

Kad sve to svrši, on legne u svoj krevet, pogleda još jednom ženu koja u tom trenutku uvek sklopi oči kao da spava, prekrsti se, ugasi lampu i, okrenuvši ženi leđa, zaspi odjednom, kao životinja. 

Tada Anica otvori oči i odahne. 

Počinje da živi, pa ma i nemirnim, mučnim životom nesanice. 

Kako su godine njenog bračnog života odmicale, ovi časovi u postelji pre spavanja ili prilikom buđenja bivali su za nju sve značajniji. 

Prvih nekoliko meseci braka gazda Andrija je prelazio u ženinu postelju najpre svako veče, pa onda dvaput nedeljno, pa jednom. Ali ubrzo je i to prestalo. Posle razgovora i naredaba o kućnim poslovima i sitnim društvenim obavezama, i posle tih dugih, zamornih pričanja o sebi, gazda Andrija bi legao u svoj krevet, zadovoljan samirn sobom i celim svetom. I isti takav budio se sutra rano ujutro, i spremao se za dnevni život i posao. (On odavno već ne oseća da pored njega spava ili bdi mlada žena, ne pomišlja da li ona nešto želi, misli i oseća, i uopšte ne vodi o njoj računa drugačije osim kao o kućnom čeljadetu i obveznom sabesedniku.) 

U ovim noćnim satima ženi se razbije san. Ne želi da joj muž dođe u postelju. To nipošto. Usrećava je i sama pomisao da on spava. Ali sama ne može ni da zaspi ni da mirno bdi. Izgleda joj da postelja pod njom diše i da vrelina bije iz jastuka. Sama sebi govori da treba da se samo malo strpi i za trenutak smiri, pa će videti da je sve to varka. Legne na leđa, sklopi oči i diše duboko i jednomerno. Ako ni to ne pomogne, i diže se, odlazi tiho u kupatilo i kvasi hladnom vodom grudi i vrat. To obično pomaže i donosi san. - A buđenje je isto tako neobično i na svoj način teško. 

Budi je obično već sa svitanjem neki nemir u nožnim mišićima i dotle nepoznat bol što bridi u dojkama koje su kao utrnule. Ali sa njom se budila uvek u istom trenutku i neka nada, potpuno neodređena ali neizmerno bogata i velika do unedogled. 

Nisu bili laki ti noćni časovi u kojima je žena ležala budna, ne znajući često ni sama pravo da li je to stoga što ne može da zaspi ili što hoće da bdi. Pa ipak, oni su joj bili dragi, kao i ti trenuci buđenja, jer su bili samo njeni, jedino što je bilo potpuno i isključivo njeno u sadašnjem životu. 

Ali četkar je, eto, u poslednje vreme počeo i od tih časova da joj uzima ponešto za sebe. Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje. 

Stvar počinje, kao uvek, u onoj niskoj fotelji. On čita naglas neki članak o neophodnim, zamašnim reformama koje neko predlaže u narodnoj privredi, državnoj upravi, školi ili vojsci. A zatim objašnjava ženi, sa rečitom ironijom, kako su svi ti ljudi ili plaćena piskarala, ili naivni profesori koji misle da javni život preobražavaju teorijama i člancima. 

- Nema tu muške ruke, draga moja, ja tebi da kažem. Nema muška da zaseče, hirurškim nožem bez milosrđa! Bez milosrđa, razumeš? 

Četkar to viče ženi, kao da je ona tvrdila protivno, i pokazuje dugačkom rukom kako se to seče. 

Žena prati očima pokret njegove ruke, a zatim zaustavlja opet nepomičan pogled na njegovom licu. 

- Vidiš, to ti je isto ono u velikom što je kod mene u radnji u malom. Promišljenost, rešenost, istrajnost! U tome je sve. I da mene, po nekoj zloj sreći, zovne kralj i da mi kaže: "Gospodine Zerekoviću, takva je i takva stvar! Vi vidite kako stvari idu i dokle smo doterali. A slušao sam za vas kao za jednog privrednika i pregaoca koji je počeo od malog, od ničega, i koji danas, hvala bogu... Pozvao sam vas, dakle, da vam poverim našu privredu, da je reorganizujete, da spasete sve u poslednjem času, i tako dalje i tako dalje" - ja bih se poklonio. "Neka me izvini Vaše Veličanstvo za slobodu i iskrenost", rekao bih, "ali smatram da ne bih poslužio Vašem Veličanstvu ni državnim interesima ako vam ne bih kazao istinu: polumere tu ne pomažu. Sve se iz osnova mora menjati. Hirurški nož tu treba. Samo sa vašim neograničenim ovlašćenjem mogu da se primim poverenog mi zadatka. Jer, treba to, pa to, pa to." 

Gazda Andrija izmahuje rukom, žena ide pogledom za njegovim pokretima, od kojih svaki označava neku veliku reformu. Jer on je već primio poverenu mu misiju reformatora narodne privrede. 

- Ne bih ja poznavao ni priznavao nikoga. Razumeš? Primio bih i saslušao svakoga, ali ne bi kod mene bilo bolećivosti ni obzira. Ne poznajem ja nikakvih "olakšavajućih okolnosti". Ko je neradin, neispravan, nepouzdan - sečem mu glavu bez milosrđa. Dođe neko: "Aman, gospodine ministre, nemojte, to je taj i taj - žena, sitna deca!" A ja hladan kao stena. Neumoljiv. I da vidiš ti kako bi stvari za kratko vreme krenule drugim putem. Pamtilo bi se i pričalo kad je Andrija Zereković uzeo državno kormilo u svoje ruke. 

Pred ženinim očima dve čvornate i maljave ruke drže i snažno okreću to imaginarno kormilo. 

Najposle, i ta se praksa svrši. Dođe trenutak zevanja i protezanja. Oči se smanje i zasuze. Ali, eto, sada se dešava sve češće da ni postelja ne donosi željenu tišinu. Pošto dovrši svoje dugo i zamršeno spremanje, četkar ne legne odmah, nego sedne na kraj ženinog kreveta, podvije jednu nogu poda se i nastavi da priča. 

Na belim velikim jastucima od češkog platna ističe se ženina pravilna glava, sa crnom bujnom kosom i modrim očima, a njen obnažen vrat i grudi koje iskaču ispod lakog pokrivača ostavljaju utisak zdravlja, netrošene snage i mirne lepote. Ali gazda Andrija ne vidi ništa od svega toga, nego kroz ženu i predmete koji je okružuju gleda u daleke predele svojih maštanja, pogledom kojim se tašti ljudi gledaju u ogledalu. Nekim stišanim i značajnim glasom, prateći sada svoje reči oštrim, prodirnim pogledom, gazda Andrija, onako neodeven, nastavlja večerašnji razgovor. 

- Niko ne zna do koje bih mere ja umeo da budem strog i neumoljiv. Da, da, mnogi mene površno poznaju. Misle da sam ovako uslužan, ljubazan i predusretljiv, da je to zbog nedostatka snage i smelosti, da sam ja neki mek i bolećiv čovek. E, vidiš, tu se varaju. Guja sam ja! Arnautin! Ja bih, kad to državna potreba zatraži, otpuštao, slao na robiju i ubijao ako treba. Jeste, ubijao, ubijao! I usna mi ne bi zadrhtala. Samo proverim stvar, ocenim i presudim, pa: fik! fik! fik! 

Tu gazda Andrija pokazuje kako se skidaju glave, sekući dlanom desne ruke iznad stisnute leve pesnice. Na protivnom zidu stoji njegova rastegnuta senka kao neka prepotopska životinja, a njegove ruke koje simbolično seku glave izgledaju kao nemirne žvale te zveri. 

Žena posmatra sitnog maljavog čoveka u spavaćici i toplom rublju, sa belom kapom na glavi. Kako on maše rukama, ispod košulje mu na mahove proviri stopalo one podvijene noge. Čas se ukaže, tvrd i velik, savijen nokat na palcu, čas kvrgava peta, suva i beskrvna, kao u mumije. Žena sklapa umorne oči samo na trenutak. Na teškim kapcima joj leže srebrni refleksi od male lampe sa noćnog stolića. I za to vreme čuje kako nad njom zadihan čovek nastavlja svoj državnički posao. 

- Fik! fik! fik! - sikće njegov glas divlje i strasno. 

Kad opet otvori oči, vidi njegov nepoverljiv i prodiran pogled, koji traži u izrazu njenog lica potvrdu ili poricanje. A zatim kao dokaz da on nije čovek slabe volje i plašljiva srca, priča joj jedan od svojih doživljaja iz mladosti. Ima ih svega četiri-pet i oni se ponavljaju često, ali četkar ih svaki put priča kao potpuno nove. Najčešće dolazi i najubedljivije zvuči priča o generalnom štrajku u Budimpešti, koji je gazda Andrija doživeo kao mlad kalfa. Tada je on pred očima uplašene mase radnika, koja se bila sabila u neki mrtvi ugao, prešao mirno preko celog trga preko koga su zviždali ubojni meci žandarmerije sa druge obale Dunava. I posle, ceo svet se pitao ko je taj mladić koga kuršum, izgleda, ne bije; i hteli su da ga na rukama nose, fotografišu, i pred novinare izvode, ali on se sklonio, nije mu bilo do toga. 

Anica zna dobro tu priču, ali ona je svaki put prati i proverava u svom jakom pamćenju da li četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude.

- Da, da, draga moja, nije gazda Andrija neka zadušna baba - kaže čovek u spavaćici nekim uvređenim glasom i prekorno, iako žena nije ništa rekla, a gornja usna mu na jednoj strani lako podrhtava. 

Žena, u neprilici, obara pogled. 

Najposle, čovek se rešava da legne, gasi svetlost, umotava se u jorgan od ružičaste svile, da brzo zaspi, uz neko lagano gunđanje koje biva sve tiše. A rasanjena žena širi oči i u tami gleda neprestano nepravilne oblike gomilice koju jorgan i njen zaspali muž stvaraju tu pored nje. San joj neće na oči. 

Prve godine ona je slušala muževljeva hvalisanja i sitne priče u kojima je on uvek velika ličnost, slušala bez uzbuđenja, gotovo bez ikakvog učešća sa svoje strane, uzdržavajući se da ne zeva i pretvarajući se da je stvar bar donekle zanima. Ali njegova pričanja su rasla, bivala sve duža i smelija, sve nasrtljivija i čudnija. Počelo je da joj se gadi. Izgledalo joj je nedostojno da mora satima da sluša hvalisanja i izmišljotine ovoga čoveka i da pokazuje pažnju i iskreno učešće. Vređalo ju je što on misli da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne smatra za potrebno ni da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije. Još kao devojka ona je slušala od udatih žena i drugarica da ima nevaljalih i nastranih muškaraca koji imaju bolesne prohteve i koji traže od žena nedostojne i neprirodne stvari. Ona ne poznaje ni takve ljude ni njihove načine, ali ovo što radi njen muž moglo bi, kako joj se čini po njenom osećanju, biti to ili nešto slično. U svakom slučaju, ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju i zlostavljaju na bezdušan, podmukao, a prividno bezazlen i dopušten način. Ona se stidi zbog svega toga. Boli je i peče neizdržljivo, svakim danom sve više, to duboko osećanje poniženja i stida, ali umesto da taj bol izazove u njoj prirodan nagon za samoobranom, on joj oduzima potpuno reč, koči pokret, ubija svaku odluku još u samoj zamisli. A ta njena pasivnost i neotpornost podsticala je još više četkara da se smelo i bezobzirno zaleće u sfere hvalisanja i junačenja. Ta zdrava i pametna žena, razbuđena a nezadovoljena u svojoj jakoj ženskosti, mogla je jednim pokretom svoje snažne ruke da obori sitnog čoveka, da ga povije u njegov jorgan kao neku nakaznu bebu i da mu pripreti da spava, mogla je jednom rečju da ga ućutka i dozove pameti, i da mu pokaže koliko je lud kad tako govori i još luđi kad misli da ima nekoga ko je toliko lud da ga sluša i da mu veruje. Mogla je i želela je svom dušom da to učini, pa ipak nije nalazila snage za to. I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela. I puštala je svako veče da četkar izvodi pred nju kao pred najmljenog svedoka svoju maskaradu laži i nezdravih tlapnji. 

A kad on, zasićen i zadovoljen, legne i zaspi, ovako kao sada, ona tek onda potpuno oseti izuzetnu težinu i nakaradni jad svoga položaja. Oseća se unižena, zgužvana i uprljana, kao da su o nju otrli neke vlažne i nečiste ruke, a zatim je bacili u ovu mračnu dubinu. Pomišlja da bi trebalo da se brani i spasava, ali ne vidi kako. I nesreće imaju svoje kategorije. U koju spada ova? Izgleda da to ne može da se odredi. A ono što ne može da nađe mesta ni u jednoj od postojećih kategorija, treba svak da snosi sam, jer tome nema leka. Jedan čovek, pogotovu jedna žena, mora u odbrani svojih prava i svoje ličnosti da se osloni na druge ljude i na svoje pravo onakvo kakvo je formulisano u zakonima, ili bar u shvatanjima i navikama društva. A na šta ona može da se požali u ovom prividno savršenom braku? Kako da kaže drugima da je zlostavljana na izuzetno ružan i tako nepodnošljiv način, da mora da beži i da se spasava ako neće da izludi i svisne od dosade, stida i gađenja nad njim i nad samim sobom? Kako da dokaže da je život u ovoj čestitoj, bogatoj kući uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog čoveka - nepodnošljiv? I zbog čega? Kako da to učini, kad ni sama pred sobom ne ume da se izrazi, kad ni ovde među četiri zida, pred samim ovim kukavcem, ne nalazi snage da se odbrani i zaštiti? Zna samo jedno, da pati i da dugo neće moći izdržati. Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca. 

U ovim trenucima ona najčešće misli o bežanju iz ove kuće. Kao što se u detinjstvu, ovako u toploj postelji i tami, mašta o fantastičnim doživljajima, velikim srećama i čudnim uspesima, tako ona sada zamišlja kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka. Jednom odlukom i jednim pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako strašno po nju i nerazumljivo u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemogućno i neizvodljivo. Pa ipak, već minut docnije uhvati samu sebe kako opet zamišlja svoje bekstvo do u sitnice. U trenutku kad nikog nema u kući, pobacati u svoj devojački kofer najnužnije stvari, samo one koje je donela, i okrenuti leđa svemu. Prosto se vratiti u malu očevu kuću na periferiji. Tu su pored oca još i najmlađa sestra i brat. Ona studira filozofiju i piše stihove, a on je bolešljiv i ne voli da radi, ali lepo svira u gitaru i tako je dobar da ima nadimak "anđelska duša". Istina, otac je nabusit, čovek na svoju ruku. Istina, kuća je teška. Posla mnogo i uvek ponešto nedostaje. Ali šta je to sve prema ovome ovde? Kao neostvarljiv san i nedostižna sreća izgledaju joj sada sirotinja i kulučenje njenog nekadašnjeg života, kao nešto što se ni po koju cenu i ni na koji način ne može postići kad se jednom napusti. Jer ona zna dobro da je otac ne bi ni primio u kuću, da bi se našla sama, protiv celog sveta, da bi bekstvo značilo nelogičan i strašan korak, isto što i samoubistvo. I žena sklapa oči čvršće i, budna, ipak uporno sanja i dalje svoj san o bežanju očinskoj kući. 

Sve su češći i sve duži bivali ti časovi bez sna, u kojima ona leži pored male humke zaspalog čoveka, koji će prvom prilikom, u razgovoru sa gostima, kazati skromno, a samouvereno: 

- Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao. 

Zna ona tu rečenicu napamet, kao i sve ostalo. 

I dok to misli, mlada žena oseća bol u otežalim dojkama, bol koji raste, raste i nagoni je da pritiskuje prsa obema rukama, ali tada se bol razlije po telu i ona guta jauk sa suzama. Mišići na bedrima poigravaju tako da je njene rođene noge gone da ustane. Dušnik joj svaki čas poleće ka ustima i oduzima dah. 

Tako bdi i tako u neko doba i zaspi, kad je njen umor uveri da je uzaludno tražiti izlaz tamo gde ga nema i da će sutra biti, bogzna kako i otkud, bolje, bolje ili bar drugačije. 

A sutra je isto, i gore. 

Do podne se oseća još nekako mirna i zaštićena. Između nje i sinoćnje večeri stoji pregrada od malo sna i zaborava. Gubi se u izdavanju naredaba i sitnim kućnim poslovima. Ali već oko podne počinje strah od noći i onoga što ona može da donese. A može da donese sve. 

U neodoljivoj potrebi da uzdiže sebe i nipodaštava sve što živi i stoji pravo, četkar je svake večeri razarao i obarao poneku ustanovu, neku struku ili neku istaknutu ličnost, i na tim ruševinama postavljao svoj sopstveni lik u natprirodnoj veličini svoje dugo tajene, razbesnele i groteskne mržnje na sve, i svoje zavisti svakome na svemu. Tada je pod svetlošću njegove kritike i ironije sve oko njega ispadalo nejako, nedovoljno i nesavršeno: državna uprava, vojska, privreda; pa i sama crkva, za koju je pokazivao još najviše poštovanja, bila je suviše liberalna i labava u svojoj organizaciji. Radništvo je raspušteno i nedovoljno iskorišćeno, sudovi suviše blagi i spori, sve vlasti zaražene mekuštvom i neradom. Svi ljudi pokvareni ili nesposobni i lenji. Ukratko, svet pun rugobe i nesavršenstva. 

Bilo je i večeri kad je gazda Anđrija vodio svoju ženu u pozorište. To su bili za nju radosni sati. Od detinjstva je volela pozorište, naročito operu. Osim toga, za nju je bio srećan svaki trenutak u kom nije morala da bude nasamo sa mužem, jer tada je on bio onaj mirni, ozbiljni gazda Andrija, sa svojim poznatim "lepim načinom", bez traga onog samo njoj poznatog naličja. 

Kad bi se vratili iz pozorišta, žena je uvek nastojala da što pre legne, izbegavajući razgovor, kako bi u sebi sačuvala ono raspoloženje svetlog i toplog uzbuđenja koje u njoj ostaje posle pozorišnih predstava, naročito posle muzike i igre. Ali je sve ređe u tome uspevala. Četkar ju je gonio do u postelju. Pošto bi dugo i pažljivo izvodio svoje spremanje, kao neku liturgiju u čast samom sebi, našao bi se pred ženom koja je već unapred strepela, prikleštena u krevetu, iz koga nije bilo bekstva ni spasa. Nadugo i potanko joj je objašnjavao tada kako balet Narodnog pozorišta ne valja ništa, kako je sve na pogrešnoj osnovi, nesavesno, nesposobno, slabo, aljkavo. Nadnosi se nad nju i dokazuje kako slavni igrač Krajevski, koga su gledali te večeri, uživa nezaslužen glas, kako je večeras mlako i nemuški igrao mladog viteza oko usnule princeze. 

- Šta misli taj lepotan, da je sva veština u bademastim očima i ufitiljenim brčićima? Zar onako prilazi zaljubljen čovek ženi za kojom čezne? Nisam igrač ni umetnik, niti je to moj posao, ali dođe mi da se dignem pa da mu ja pokažem kako se to radi. AIi, ne bio im ja dirigent i baletmajster! Ne bi kod mene bilo vrdanja ni zabušavanja, to možeš da budeš uverena, niti onog kobajagi skakutanja hop-cup. Imali bi oni meni da stoje na prstima i da se vrte oko sebe dok im krvavi svetlaci ne počnu da skaču. Imao bi taj da leti kad ja samo okom krenem - razumeš? - a ne da se krevelji i čengija, a ovamo veliku platu prima i zove se umetnik i igrač. 

I, onako opremljen za spavanje, dugoj spavaćici, bez zuba, sa vatom koja viri iz nosa i uha, četkar se naginje nad ženom u krevetu i diriguje nemom orkestru i nevidljivim igračima, strogo i neumoljivo, a zatim se propinje silovito i pokazuje kako bi, po njegovom mišljenju, trebalo da radi slavni igrač oko princeze na sceni. 

I sve se to završi njegovim tvrdim, bezobzirnim snom, na koji je on tako ponosan, i njenom bolnom nesanicom. A sutra naveče ponavlja se ista igra sa drugom sadržinom. 

Ona ne zna više ni kako sebi da to objasni, ali samo vidi da se njen muž po svršenom poslu, kad posle večere ostane s njom nasamo, prosto pretvara u čudovište. I svake večeri to je neka druga uloga koju on pred njom igra, svaki put sve manje logična i verovatna, sve odvratnija i strašnija. Ona ne nalazi snage da ga u tome spreči, ni da se brani, sluša ga sa dosadom, sa gnušanjem, pa sa užasom, jer nju od tih razgovora počinje u poslednje vreme već istinski strah da hvata. Zna da je sve samo naklapanje nemoćnog jadnika, koji noću, u časovima posle trezvenog dnevnog posla i pre mirnog noćnog sna, otvara svoj vašar čudovišta i pokazuje svoje, svetu nepoznato, naličje, i to samo pred njom, ženom koju hrani i odeva i pred kojom, dosledno, ne mora da ima nikakvog stida ni obzira. Zna, pa ipak je hvata strah. Jer u svom hvalisanju i nabrajanju svega što bi on mogao da uradi, da je nešto onaj i onakav kakvim se u tom trenutku zamišlja, četkar je već odavno prešao granice ne samo onoga što je verovatno i mogućno nego i onoga što je dopušteno i prirodno. 

Sad su večeri sve češće bivale za njega prava orgija sujete, žudnja za vlašću, pomame za silom i slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi - a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor pođe, na primer, od jedne opširne vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena, očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju: ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu? 

Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim osmehom govori ženi: 

- Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te "radi se o crnomanjastom snažnom čoveku visokog rasta", te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale. 

Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi:

 - A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije "potpuno isključen", na koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni cmomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha! 

Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom.

- Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke. 

Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči. 

- To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek, dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani. 

Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine. 

Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči. 

- Eto, vidiš da misliš - nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju - vidiš da sam pogodio. A to je zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti čašu vode. "Izdala si - zna se šta te čeka!" Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija - na!- a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi - na! na! na! - i gotovo! 

Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom, dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko - a već da izgubi olovku ili da je zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. "Još šest godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali od gladi", tako joj je govorio, dobro se seća. 

Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja: - Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti. 

Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute. 

Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje. 

A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom. 

U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se, onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to donosi bolest, ili smrt - u svakom slučaju oslobođenje. 

Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje. 

Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći - prsne ceo taj život u komade. 

Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute. 

Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica - neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao - privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo. 

Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.

A. P. Čehov - ČINOVNIKOVA SMRT

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dvogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dvogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je. 

Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako starčić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.  

„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“ Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo: 
- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam... 
- Molim, molim... 
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo. 
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam! 

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. 

Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao: 
- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice... 
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine. 
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ 

Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se. 
- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu! 
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor. 

Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.
- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin... 
- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu. 
„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“ Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja: 
- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati! 
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom. 
- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata. 
„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“ 

Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar. 
- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo... 
- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa. 
- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa. 
- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. 

Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.   

Momo Kapor - GLUMICA

- Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči Prijemnoj komisiji - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li već igrali negde?
- Nisam.
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri sa ostalim stvarma. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.
- Jeste li već nešto studirali?
-Ne.
- Zašto?
- Nisam imala uslova...
Jedan član Komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim nepotvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. 
Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo sedamnaest novih studenata.
- Pa, šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije... - rekla je tiho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija... - odgovara riđa kozja bradica. - Dvadeset i jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa... - kaže predsednik. - Samo vi počnite! Izvolite...

... Ne kuni mi se. Ma koliko da se
 radujem tebi, ne veseli me
 noćašnji ovaj dogovor: i odveć
 nagao je on, brz, nepromišljen:
I odveć nalik munji koja zgasne
 Pre no što rečeš: seva...

Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
I gie čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom, ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.

Mili moj, laku ti noć
Do našeg ponovnog
Susreta ovaj pupolj Ijubavi
Razviće možda zreli leta dah
U divan cvet...

Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgubljenu, pa nanovo pronađenu ljubav iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.

O, laku, laku noć!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi...

Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovma da tapšu.

- Bravo! - uzviknu predsednik. - Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava... - objasni kozja bradica.
- Jesam li primljena? - upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče predsednik pružajući joj ruke.
- Mogu li dadobijem potvrdu da sam primljena?
- Potvrdu? Šta će vam povrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti index!
- Ja bih ipak više volela potvrdu... - bila je uporna.
- Naravno, ako je moguće...
Napisali su joj potvrdu.
- Recite - upita je predsednik - šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
- Znate - kazala je na izlazu iz učionice. - Ja, u stvari, uopšte ne želm da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kćerke i muža i... pa dobro - recimo, srećan brak! Uopšte nisam ambiciozna, znate. I ne bih voiela da zauzmem mesto nekom mlađem.
- Ali šta će vam, onda, potvrda? - promuca kozja bradica.
- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je 1’ da? I onda... Pa, ja često, znate, izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: ,,Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim te!“ E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
- Šteta, velika šteta... - kazao je predsednik. - Ali, ako se predomislite...
- Neću se predomisliti - reče izlazeći.
- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je.
- Rekao je da ćemo dobiti bebu... - nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.

Herman Hese - MIRIS JASMINA

Iznad visokih krošnji drveća noćni oblaci su lako plovili dobroćudnim nebom, a iznad njih je visio tih, bleštav i spokojan mesec.

U bašti u mračnom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i sukobljavali se jedan s drugim. Plemeniti miris ruže mesečarke ljuljuškao se lagano i smerno u vazduhu, a odmah pored promicao je i lepršao neukroćen, strastan miris karanfila, jak i težak miris dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.

Ali bogatiji, jači, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj presladak i lepljiv miris koji spada u najmoćnije nadražaje noći ranog leta. Proteže se u širokim talasima skroz u dubinu starog parka, opijajući, topao i sanjarski kao plamteći oblak ljubavne misli.

Iza osvetljenog prozora baštenske kuće dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala malo prigušeno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno zajedno s toplim sjajem svetiljke preko širokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko ruža i jasminovog žbuna, dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i nešto tiša, nežna muzika je konačno kroz polutamu rondela i baštenske staze doticala pomrčinu bukovih stabala. A tamo su se taktovi muzike raspršili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cveća, tanano se ljuljuškali jedan uz drugog i gubili se u crnilu gustog lišća, blagoj svetlosti meseca i nebeskom plavetnilu, a onda tiho i nesmetano odlelujali u tišinu tople noći.

U rondelu kestenova koji su činili ulaz u park, mesec je oštro i jasno na zemlji ocrtao oval od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mračno, stajala je klupa od peščanog kamena.

Lepa mlada dama koja je u baštenskoj kući svirala na klaviru znala je da na kamenoj klupi sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao dečačić, a njegova ljubav joj je bila novo i dobrodošlo ogledalo sopstvene privlačnosti. Svake večeri je u baštenskoj kući nalazila velike purpurne, mirisne ruže, njegovom rukom položene na klavir između nemih belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri, morala je njegove ruže da uzme u ruke i da pomisli na njega pre nego što bi počela da svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na čistom belom listu, ispisan laganim i tečnim rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo značenje za pesnika i njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo nešto o ružama i neka aluzija na pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nežnosti i tananosti.

Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetičnost i romantika bile veoma drage, naročito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj lepoti. I na same stihove je takođe vredelo obratiti pažnju, jer je pesnik ceo dan provodio nad njima. Bili su veoma otmenog i tačno odmerenog oblika i blistali od nesvakidašnjih reči i stihova, kao što blista zlatni nakit optočen dijamantima. Ovi stihovi su doživeli zavidnu sudbinu da ih čitaju lepe i zadovoljne ženske oči i da ih tanki ružičasti ženski prsti slažu u svilene korice.

Mlada dama je napravila dužu pauzu. Prvo se pozabavila ružama, a onda novim stihom, što joj je posebno laskalo i činilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala po notnim sveskama, konačno izvadila jednu i položila je pred sebe na iskošeni notni pult u obliku gitare. Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nežna muzika se provlačila sigurnim i elegantnim koracima, povijajući se, ali bez naglih pokreta, uživajući u sopstvenoj milozvučnosti. Naročito se isticao bas, za koji se činilo da često zaboravlja na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim glasom ponavlja veselu glavnu temu kao zadovoljan starac koji posmatra mlade igračice. Dok svira, mlada dama nagne ponekad lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim osećajem opijenosti na svog pesnika. Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukružnoj kamenoj klupi ispod kestenova, snenih očiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okreće tamnokosu glavu ka baštenskoj kući i žudno osluškuje muziku koja otuda dopire. Bio je bled, a lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbuđeno, malo bespomoćno, s nešto dečačkih crta.

Odjednom je muzika prestala. Noćna tišina je prekrila nezavršenu melodiju kao tamno jezero utopljenika.

Lepa mlada dama je tiho, zaboravivši da ponese šešir, napustila baštensku kuću i krenula nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se četiri široke staze sastaju pred okruglom lejom s ružama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim koracima pošla stazom koja vodi ka baštenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave, provlačila se između žbunja, lagano se popela uz četiri široka kamena stepenika i stupila u polumračnu rondelu, gde je, sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prešla je preko granice senke I ušla nekoliko koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak, zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca uspravno i raskošno kao neka baštenska vila koja svoju lepotu želi da okupa mesečevim sjajem. Duboko je uzdahnula. Njena lepota je razmetljivo blistala u mračnom okruženju dostojanstvenih starih stabala. A odmah tu pored, u pomrčini, povučen u kutak, bez glasa, od uzbuđenja je drhtao pesnik. To je bio poseban trenutak.

Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na baštenskoj stazi.

U duši pesnika koji je s vatrom u očima pratio njene pokrete nicala je pesma o neuslišenoj čežnji.

O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaćoj sobi i radoznalo se radovala sledećoj večeri i sledećim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno proživela slast svakog blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa čistim, nežnim i drhtavim devojačkim osmehom na usnama.

Franc Kafka - PRESUDA

Bilo je to jedne nedelje pre podne u jeku proleća. Georg Bendeman, mlad trgovac, sedeo je u svojoj privatnoj sobi na prvom spratu jedne od onih niskih, lako građenih kuća, koje su se u dugom nizu protezale pored reke, razlikujući se gotovo jedino visinom i bojom. Upravo je dovršio pismo jednom prijatelju iz mladosti koji se nalazio u inostranstvu; sa sporošću čoveka koji se igra presavio ga je i stavio u koverat, pa je onda, oslonjen laktovima na pisaći sto, pogledao kroz prozor na reku, most i uzvišice na drugoj obali, sa njihovim slabim zelenilom. 

Razmišljao je o tome kako je taj prijatelj, nezadovoljan svojim napredovanjem kod kuće, još pre više godina prosto pobegao u Rusiju. Sad je vodio u Petrogradu radnju, koja je isprva pokazivala lepe uspehe, ali se već odavno, reklo bi se, nalazila u zastoju, kako se prijatelj žalio prilikom svojih sve ređih poseta. Tako se on nekorisno satirao u tuđini, brada stranog izgleda je veoma loše pokrivala njegovo lice poznato iz detinjstva, lice čija žućkasta boja kao da je ukazivala na neku bolest koja se razvija. Po njegovim rečima nije imao prave veze sa tamošnjom kolonijom svojih zemljaka, ali ni gotovo nikakvog društvenog dodira sa domaćim porodicma, tako je živeo pomiren sa tim da će konačno ostati neženja.

Šta da se piše takvom čoveku, koji je očigledno zalutao, i koga je moguće sažaljevati, ali mu se ne može pomoći. Treba li mu možda savetovati da se vrati kući, da svoj život nastavi ovde, da obnovi sve stare prijateljske veze –– za šta, odista, nisu postojale nikakve smetnje –– i da se u pogledu svega ostalog osloni na pomoć prijatelja? Ali to ne bi značilo ništa drugo nego mu u isti mah reći –– utoliko uvredljivije ukoliko bi bilo obazrivije –– da su njegovi dosadašnji pokušaji propali, da treba da ih se najzad okani, da se mora vratiti i dozvoliti da svi sa čuđenjem zijaju u njega kao u konačnog povratnika, da samo njegovi prijatelji nešto razumeju, a da je on matoro dete, i da samo ima da sluša prijatelje, koji su ostali kod kuće i imali uspeha.I zatim, gde je izvesnost da će sve to mučenje, koje mu se mora prirediti, imati neke svrhe? Možda se neće postići čak ni to da se on uopšte dovede kući –– ta sam je rekao da ne shvata više prilike u svom zavičaju –– te bi tako, uprkos svemu, ostao u tuđini, ogorčen zbog saveta i još više otuđen od svojih prijatelja. Ali ako bi se zbilja odazvao savetu i ako bi se ovde –– razume se, ne namerno ali zahvaljujući činjenicama –– našao potišten, ako se ne bi snašao među svojim prijateljima, ali ni bez njih, ako bi patio od posramljenosti i ako tad zaista ne bi imao više ni zavičaja ni prijatelja, zar onda ne bi za njega bilo mnogo bolje da ostane u tuđini onakav kakav je? Zar se pri takvim okolnostima može pomišljati da bi on ovde doista napredovao? 

Iz tih razloga nije bilo moguće — ako je čovek uopšte želeo da i dalje s njim održava vezu preko pisama –– slati mu neka stvarna saopštenja, kakva se bez strepnje mogu slati čak i najdaljim poznanicima. Njegov prijatelj već više od tri godine nije bio u zavičaju, i to je vrlo oskudno objašnjavao nesigurnošću političkih prilika u Rusiji, koje, kako je iz toga izlazilo, nisu dopuštale da neki mali poslovni čovek bude odsutan makar i najkraće vreme, dok su stotine hiljada Rusa mirno šetale po svetu. Tokom tih triju godina se, međutim, upravo za Georga mnogo šta promenilo. Za smrt Georgove majke (što se desilo otprilike pre dve godine, otkada je Georg živeo u zajedničkom domaćinstvu sa svojim starim ocem) prijatelj je, doduše, još saznao i izrazio mu u pismu saučešće, suvim tonom, koji je mogao poticati samo otuda što tuga zbog takvog događaja postaje u tuđini sasvim nezamisliva. Georg je, pak, otada sa većom odlučnošću prionuo i na svoj posao i na sve drugo. Možda ga je za majčina života otac ometao u stvarnoj samostalnoj delatnosti time štoje zahtevao da se u poslu sluša samo njegovo mišljenje, možda je otac posle majčine smrti, iako je i dalje učestvovao u poslu postao uzdržljiviji, možda su — a to je čak bilo i sasvim verovatno — srećni slučajevi igrali mnogo važniju ulogu, ali, bilo kako bilo, radnja se za te dve godine sasvim neočekivano razvila, morali su da udvostruče broj osoblja, obrt se upetostručio, dalji napredak je nesumnjivo predstojao. 

Prijatelj, mađutim, nije ni slutio o toj promeni. Ranije, poslednji put možda u onom pismu u kojem je izjavio saučešće, on se trudio da Georga nagovori da se iseli u Rusiju i opširno je opisivao izglede koji u Petrogradu postoje upravo za Georgovu branšu. Te brojke su se gubile u poređenju s obimom koji je Georgov posao sada stekao. Georg, međutim, nije osećao želju da prijatelju piše o svojim poslovnim uspesima, a kad bi to učinio sad, naknadno, to bi zaista bilo neobično. 

Zato se Georg ograničio na to da prijatelju uvek piše samo o beznačajnim događajima, onako kako se oni bez reda gomilaju u sećanju kad čovek razmišlja u tihi nedeljni dan. Želeo je jedino da ne naruši predstavu koju je u ovom dugom međuvremenu prijatelj morao steći o zavičajnom gradu i na koju se navikao. Tako se Georgu desilo da je svog prijatelja tri puta, u tri pisma koja je delio poduži vremenski razmak, obavestio o veridbi nekog nevažnog čoveka s nekom istom tako nevažnom devojkom, sve dok se prijatelj, sasvim protiv Georgove namere, nije naposletku počeo zanimati za taj značajni događaj. 

Georg mu je, međutim, o tako nečem pisao mnogo radije nego što bi mu priznao da se on sam pre mesec dana verio sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice. On je često sa verenicom razgovarao o tom svom prijatelju i o neobičnom odnosu koji je između njih vladao u prepisci. "On, dakle, uopšte neće doći na našu svadbu", rekla je ona, "a ja, svakako, imam pravo da upoznam sve tvoje prijatelje." "Ne želim da ga uznemiravam", odgovorio je Georg; "shvati me dobro, on bi verovatno došao, bar ja verujem u to, ali osećao bi se kao da je prisiljen i oštećen, možda bi mi zavideo, i otputovao bi natrag sam, svakako nezadovoljan i nesposoban da se tog nezadovoljstva ikada oslobodi. Sâm — znaš li ti šta to znači?" "Dobro, zar on za našu svadbu ne može saznati nekim drugim putem?" "To ja ne mogu da sprečim, razume se, ali nije baš verovatno kad se uzme u obzir njegov način života." "Kad imaš takve prijatelje, Georg, nije uopšte trebalo da se veriš." "Da, to je naša zajednička krivica; ali ni sad ne bih želeo da je drukčije." I kad je ona onda, brzo dišući pod njegovim poljupcima, još izgovorila: "Zapravo, to me ipak vređa", on pomisli kako, zbilja, nije zazorno da prijatelju piše o svemu. 'Ja sam takav i takvog ima da me primi', rekao je u sebi, 'ja ne mogu od sebe izdeljati čoveka koji bi za prijateljstvo s njim bio možda podesniji od mene.'

I odista, on je u dugom pismu, koje je pisao tog nedeljnog prepodneva, sledećim rečima obavestio prijatelja o svojoj veridbi: "Najlepšu novost sam sačuvao za kraj. Verio sam se sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice, koja se ovde nastanila tek prilično vremena posle Tvog odlaska, usled čega teško da je poznaješ. Pružiće se još koja prilika da Ti dam podrobnija obaveštenja o svojoj verenici; za danas neka Ti bude dovoljno to da sam veoma srećan i da se u našem međusobnom odnosu nešto izmenilo samo utoliko što ćeš odsad u meni umesto sasvim običnog prijatelja imati srećnog prijatelja. Sem toga, u mojoj verenici, koja Te srdačno pozdravlja, i koja će Ti sledećom prilikom i sama pisati, steći ćeš iskrenu prijateljicu, što za jednog neženju nije sasvim bez značaja. Znam da Te mnogo šta zadržava da nas posetiš, ali zar ne bi baš moje venčanje predstavljalo pravu priliku da jednom pređeš preko svih smetnji? Ali, kako bilo da bilo, postupi bez ikakvih obzira, i samo onako kako Ti nađeš za shodno." 

S tim pismom u ruci Georg je dugo, okrenut licem prozoru, sedeo za svojim pisaćim stolom. Jednom poznaniku, koji ga je u prolasku pozdravio sa ulice, jedva da je, odsutno se smešeći, i odvratio pozdrav. 

Najzad je stavio pismo u džep, izišao iz sobe, i kroz mali hodnik prešao u sobu svoga oca, u kojoj nije bio već mesecima. Nije za to ni postojala potreba, jer on se sa ocem stalno viđao u radnji, a ručali su u isto vreme u jednom restoranu; uveče su, doduše, jeli na raznim stranama, po svom nahođenju, ali bi zatim — kad Georg ne bi, što se najčešće dešavalo, bio sa svojim prijateljima ili kad ne bi, kao sada, posećivao svoju verenicu — većinom sedeli još neko vreme, svaki sa svojim novinama, u zajedničkoj dnevnoj sobi. Georg se začudi koliko je očeva soba mračna, čak i ovoga sunčanog prepodneva. Toliku je senku, znači, bacao visoki zid koji se dizao iza uskog dvorišta. Otac je sedeo blizu prozora u uglu koji je bio okićen raznim uspomenama na pokojnu majku, i čitao je novine, držeći ih postrance ispred očiju, čime se trudio da doskoči izvesnoj slabosti svog vida. Na stolu su ležali ostaci doručka, od kojeg kao da nije bilo mnogo pojedeno. 

"Ah, Georg!" reče otac i odmah mu pođe u susret. Njegova teška domaća haljina otvarala se dok je išao, i peševi su lepršali oko njega. — 'Moj otac je još ljudina', pomisli Georg. 
"Pa ovde je nepodnošljivo mračno", reče tada. 
"Mračno je, upravu si", odgovori otac. 
"I prozor si zatvorio?" 
"Više volim tako." 
"Pa napolju je sasvim toplo", reče Georg, kao da dopunjuje ono što je pre toga rekao, i sede. 

Otac skloni posuđe od doručka i stavi ga na jedan kredenac. 

"Hteo sam, zapravo, samo da ti kažem", produži Georg, koji je sasvim izgubljeno pratio očima stračeve pokrete, "da, evo, ipak šaljem u Petrograd obaveštenje o svojoj veridbi." Pri tom malo izvuče pismo iz džepa i pusti ga da opet klizne unutra. 
"U Petrograd?" upita otac. 
"Pa, svome prijatelju", reče Georg i potrudi se da uhvati očev pogled. — 'U radnji je', pomisli on, 'sasvim drukčiji nego ovde, ovako razuzuren i s rukama skrštenim na grudima.' 
"A, da. Tvom prijatelju", reče otac sa naglaskom. 
"Tebi je poznato, oče, da sam najpre hteo da pred njim prećutim svoju veridbu. Iz obzira, ni iz kojeg drugog razloga. Ti i sam znaš, on je težak čovek. Rekao sam sebi: On, svakako, može sa druge strane saznati za moju veridbu — ja to ne mogu sprečiti — mada je to jedva verovatno kad se uzme u ozbir njegov usamljenički način života, ali od mene lično on to neće saznati." 
"A sad si se predomislio?" upita otac i stavi velike novine na prozorsku dasku, a preko njih naočare, koje pokri šakom. 
"Da, sad sam se predomislio. Ako mi je on pravi prijatelj, rekao sam sebi, onda će moja srećna veridba i za njega predstavljati sreću. I stoga nisam više oklevao da ga obavestim o njoj. Ipak, hteo sam da ti to kažem pre nego što bacim pismo u sanduče." 
"Georg", reče otac i razvuče bezuba usta, "slušaj me! Ti si zbog toga došao k meni, da bi se posavetovao sa mnom. To je, bez sumnje, lepo od tebe. Ali to ništa ne znači, još manje nego ništa, ako mi sada ne kažeš celu istinu. Ne želim da pokrećem pitanja kojima ovde nije mesto. Posle smrti naše drage majke desile su se neke ružne stvari. Možda će i za njih doći vreme, i to možda ranije nego što mislimo. U radnji mi ponešto izmiče; možda se poneke stvari skrivaju od mene — ja sad uopšte ne želim da iznosim pretpostavku kako se od mene nešto skriva; tek, nisam više dovoljno snažan, pamćenje mi popušta, nemam više oči da vidim sve mnogobrojne pojedinosti. To je, prvo, prirodan razvitak, a drugo, mene je smrt naše majčice mnogo više utukla nego tebe. — Ali pošto smo se zadržali baš na ovom predmetu, na ovom pismu, molim te, Georg, ne obmanjuj me. To je sitnica, ne vredi ni mrve, pa me stoga, nemoj obmanjivati. Imaš li ti zbilja tog prijatelja u Petrogradu?" 

Georg zbunjeno ustade. "Ostavimo moje prijatelje. Hiljadu prijatelja mi neće zameniti oca. Znaš šta ja mislim? Ti se ne čuvaš dovoljno. Ali starost zahteva svoje. Ti si mi u radnji neophodan, to je tebi vrlo dobro poznato, ali ako radnja ugrožava tvoje zdravlje, ja ću je još sutra zatvoriti zauvek. Ne može dalje tako. Moraćemo zavesti nov način života za tebe. I to iz temelja nov. Ti sediš ovde u mraku, a u dnevnoj sobi bi imao lepu svetlost. Tek štrpneš nešto od doručka, umesto da se valjano okrepiš. Sediš kraj zatvorenog prozora, a vazduh bi ti toliko prijao. Ne, oče! Dovešću lekara, i postupićemo po njegovim uputstvima. Promenićemo sobe, ti ćeš preći u dnevnu sobu, a ja ovamo. To za tebe neće predstavljati nikakvu promenu, sve će stvari takođe biti prenete. Ali za sve to ima vremena, a sad prilegni malo; tebi je bezuslovno potreban odmor. Hajde, pomoći ću ti da se svučeš; umem to, videćeš. Ili bi želeo da odmah pređeš u prednju sobu, pa da privremeno legneš u moju postelju? To bi, uostalom bilo vrlo pametno." 

Georg je stajao tik uz oca, kojem je glava, obrasla čekinjavom belom kosom, bila klonula na grudi. 

"Georg", reče otac tiho, ne pomičući se. 

Georg odmah kleče pored oca, zagleda se u umorno očevo lice i vide kako ga njegove zenice, neprirodno velike, netremice posmatraju iz uglova očiju. 

"Ti nemaš prijatelja u Petrogradu. Ti si uvek bio šaljivčina, pa ni mene nisi poštedeo. Otkuda da baš tamo imaš prijatelja! To nikako ne mogu da verujem." 
"Pa, priseti se, oče", reče Georg, podiže starca sa stolice, pa mu, pošto se sad ipak videlo da je on slab na nogama, poče svlačiti domaću haljinu. "Evo još malo pa će tri godine kako nas je moj prijatelj posetio. Još se sećam da ga nisi naročito mario. Bar dvaput sam ti rekao da on nije tu, iako je upravo sedeo u mojoj sobi. Ja sam potpuno shvatao zašto mu ti nisi naklonjen, jer moj prijatelj je na svoju ruku. Ali kasnije si ipak sasvim lepo razgovarao s njim. Ja sam se onda još onoliko ponosio što si ga slušao, klimao glavom i zapitkivao. Ako razmisliš, moraš se setiti. On je onda pričao neverovatne priče o ruskoj revoluciji. Na primer, kako je na poslovnom putu u Kijev, prilikom nereda, video na jednom balkonu sveštenika koji je širom rasekao dlan u obliku krsta, digao krvavu ruku i obratio se gomili. Pa, ti si to i sam prepričavao ovda-onda." 

Za to vreme je Georgu pošlo za rukom da oca opet posadi na njegovo mesto i da mu pažljivo svuče dugački triko, koji je nosio preko platnenih gaća, i čarape. Kad je ugledao ne naročito čisto rublje, stao je prekorevati sebe što je zanemario oca. Zacelo je bila i njegova dužnost da vodi računa kad otac treba da promeni rublje. On sa svojom verenicom još nije izričito govorio o tome kako će urediti očevu budućnost, jer su prećutno pretpostavljali da će otac ostati sam u starom stanu. Ali sad se naprečac i najodlučnije rešio da oca povede u svoje buduće domaćinstvo. Čak se gotovo činilo, kad se pažljivije razmotri, da bi nega koja bi onde bila ukazana ocu mogla doći suviše kasno. 

Na rukama je odneo oca u postelju. Obuzelo ga je neko užasno osećanje kad je, prelazeći tih nekoliko koraka prema postelji, primetio da se otac igra njegovim lancem od sata, koji mu je visio preko grudi. Nije ga mogao odmah položiti u postelju, toliko se čvrsto bio uhvatio za taj lanac.

Ali čim ga je smestio u postelju, sve je, reklo bi se, opet bilo kako treba. Otac se sam pokrio i potom je još sasvim navukao pokrivač preko ramena. Podigao je pogled prema Georgu, nimalo neljubazno. 

"Zar ne, sećaš ga se?" upita Georg i klimnu mu glavom kao da ga podstiče. 
"Jesam li sada dobro pokriven?" upita otac kao da nije mogao sam videti da li su mu noge pokrivene kako valja. 
"Dakle, sviđa ti se u postelji", reče Georg i ututka pokrivač oko njega. 
"Jesam li dobro pokriven?" upita otac još jednom, a kao da je s naročitom pažnjom očekivao odgovor. 
"Ništa ne brini, dobro si pokriven." 
"Ne!" uzviknu otac tako da se njegov odgovor sudari s pitanjem, zbaci pokrivač s tolikom snagom da se za trenutak sav raširio u letu, uspravi se i stade u postelju. Samo se jednom rukom lako pridržavao za tavanicu. "Hteo si da me pokriješ, znam ja to, čedo moje, ali još nisam pokriven. Pa makar ovo bila i poslednja snaga, dovoljno je za tebe, i odveć je za tebe. Jeste, ja poznajem tvog prijatelja. On bi bio sin kojem bi se moje srce radovalo. Zato si ga ti i varao tokom svih ovih godina. Zašto bi inače? Zar ti misliš da ja nisam plakao zbog njega? Zato se ti i zatvaraš u svoju kancelariju — neka niko ne smeta, šef je zaposlen — samo da bi mogao pisati svoja gadna pisamca u Rusiju. Ali oca, srećom, ne treba niko da uči kako će prozreti sina. I kad si, najzad, poverovao da si ga potčinio, toliko potčinio da bi mogao spustiti zadnjicu na njega a on da se ne pomakne, ti si se, moj gospodine sine, rešio na ženidbu!" 

Georg podiže oči ka stravičnom očevom liku. Prijatelj iz Petrograda, koji je ocu sad najednom tako dobro poznat, obuzeo ga je kao nikad dotle. Video ga je izgubljena u prostranoj Rusiji. Video ga je na vratima prazne, opljačkane radnje. Još je jedva stajao među polupanim rafovima, među razderanom robom i gasnim svetiljkama koje su padale. Zašto je morao da otputuje toliko daleko! 

"Ali pogledaj mene!" uzviknu otac, i Georg jurnu, gotovo rasejano, prema postelji, da bi sve pojmio, ali zastade na pola puta. 
"Zato što je dizala suknje", poče otac da gudi, "zato što je ovako dizala suknje, ta odvratna guska", i on, da bi to prikazao, toliko zadiže košulju da mu se na bedru pokazao ožiljak iz rata, "zato što je dizala suknje ovako i ovako, ti si se prišljamčio uz nju, i da bi se bez smetnje mogao zadovoljavati njome, oskrnavio si uspomenu na našu majku, izdao si prijatelja i strpao oca u krevet da se ne bi mogao maći. Ali može li se on micati ili ne može?" I stade, ne pridržavajući se više, i poče izbacivati noge. Blistao je od unutrašnjeg prosvetljenja. 

Georg je stajao u jednom uglu, što je mogao dalje od oca. Poodavno se bio čvrsto rešio da sve posmatra potpuno tačno, kako ne bi bio iznenađen nekim zaobilaznim putem, otpozadi, odozgo. Sad se ponovo setio odavno zaboravljene odluke i opet ju je zaboravio, kao kad se kratak konac prodene kroz ušice igle. 

"Ali, evo, prijatelj ipak nije izdan!" uzviknu otac, a to je potvrđivao i njegov kažiprst koji se njihao tamo-amo. "Ja sam bio njegov zastupnik ovde na licu mesta." 
"Komedijaš!" uzviknu Georg ne uzdržavši se, ali smesta uvide koliko je to štetno, pa se — ukočenih očiju — ujede za jezik, samo odveć kasno, tako da se presamitio od bola. 
"Jeste, tačno je da sam igrao komediju! Komedija! Tačna reč! Kakva je druga uteha ostala starom ocu otkako je obudoveo? Reci — i za trenutak dok mi odgovaraš budi još moj živi sin — šta sam drugo mogao da radim, u svojoj zabačenoj sobi, progonjen nevernim osobljem, ostareo do srži? A moj sin je likujući hodao po svetu, sklapao poslove koje sam ja pripremao, tumbao se od zadovoljstva i prolazio pored svoga oca sa zatvorenim licem poštena čoveka! Zar ti veruješ da te ja nisam voleo, ja, od koga si ti proistekao?" 

'Sad će se nagnuti napred', pomisli Georg; 'kad bi pao i smrskao se!' Ta mu je reč šištala kroz glavu. 

Otac se naže napred, ali ne pade. Pošto se Georg ne približi, kako je otac očekivao, on se opet uspravi. 

"Ostani gde si, nisi mi potreban! Ti misliš kako u tebi još ima snage da mi priđeš, i da se uzdržavaš samo zato što tako hoćeš. Nemoj se obmanjivati! Ja sam još onaj koji je mnogo jači. Da sam sâm, možda bih morao ustuknuti, ali ispalo je da mi je majka dala svoju snagu, s tvojim prijateljem sam se sjajno udružio, tvoje mušterije držim ovde u džepu!" 

'Čak i na košulji ima džepove', reče Georg u sebi i učini mu se da ga tom primedbom može onemogućiti pred celim svetom. Samo za trenutak je to pomislio, jer stalno je sve zaboravljao. 

"Samo uhvati svoju verenicu pod ruku i pođi mi u susret! Oduvaću je od tebe, a nećeš ni znati kako!" 

Georg načini grimasu kao da ne veruje u to. Otac samo klimnu glavom prema uglu u kom je Georg stajao, potkrepljujući istinitost onoga što je rekao. 

"Što sam se zabavljao danas kad si došao i upitao treba li da pišeš prijatelju o veridbi. Pa on sve zna, glupi dečače, pa on sve zna! Ja sam mu pisao, jer si zaboravio da mi oduzmeš pribor za pisanje. Zato on već godinama ne dolazi, njemu je sve poznato sto puta bolje nego tebi, i on levom rukom gužva tvoja pisma, nepročitana, dok u desnoj drži moja pisma i čita ih!" 

Od oduševljenja je vitlao rukom više glave. "Njemu je sve hiljadu puta bolje poznato!" vikao je. 

"Deset hiljada puta!" reče Georg, da bi ismejao oca, ali te reči mu već u ustima dobiše smrtno ozbiljan prizvuk. 
"Ja već godinama čekam da mi dođeš s tim pitanjem! Misliš li da mene zanima nešto drugo? Misliš li da čitam novine? Evo, pogledaj!" i dobaci Georgu novine, koje su odnekud dospele u postelju. Neke stare novine, sa zaglavljem koje je Georgu bilo već sasvim nepoznato." 
"Koliko si oklevao dok nisi postao zreo! Majka je morala umreti, nije mogla dočekati taj radosni dan, prijatelj propada u svojoj Rusiji, već pre tri godine bio je žut i za bacanje, a ja — vidiš i sam kako je sa mnom. Za tako nešto ti imaš oči!" 
"Motrio si, znači, na mene!" uzviknu Georg. 

Otac sažaljivo reče uzgred: "To si verovatno hteo ranije da kažeš. Sad je to sasvim neprikladno." 
I produži glasnije: "Sad znaš, dakle, šta je još postojalo osim tebe, dosad si znao samo za sebe! Nevino dete, to si ti istinski bio, ali još istinskije si bio paklen čovek! — I zato znaj: osuđujem te sada na smrt davljenjem!" 

Georg oseti da je izgnan iz sobe; u ušima mu je još brujao tresak s kojim se otac iza njegovih leđa sručio na postelju. Na stepenicama, niz koje je pohitao kao niz glatku kosu površinu, naleteo je na služavku, koja je upravo pošla gore da raspremi sobe posle spavanja. "Isuse!" uzviknu ona i sakri keceljom lice, ali on je već bio odjurio. Izleteo je kroz kapiju, nešto ga je vuklo preko kolovoza ka vodi. Začas je ščepao ogradu mosta, kao gladan čovek hranu. Hitnuo se preko ograde — izvrstan gimnastičar, koji je u mladim godinama bio ponos svojih roditelja. Još se držao, rukama koje su gubile snagu, kroz šipke na ogradi ugledao je jedan autobus, koji će s lakoćom zaglušiti njegov pad, tiho je uzviknuo: "Dragi roditelji, ja sam vas, ipak, uvek voleo", pa se pustio i pao. 

U tom trenutku je preko mosta strujao upravo beskonačan saobraćaj. 


Preveo: Branimir Živojinović

Fjodor M. Dostojevski – MALIŠAN KOD HRISTA NA BOŽIČNOJ JELKI

A zašto sam izmislio ovakvu priču, koja ne ide u obični dnevnik, i to piščev? A obećao sam priče pretežno o stvarnim događajima! Ali u tome i jeste stvar što se meni stalno čini da se sve ovo stvarno moglo desiti - naime, ono što se odigralo u podrumu i iza složenih drva; a ono o jelci Hristovoj — to ne znam šta da vam kažem, da li se moglo desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmišljam.

JEDAN

Deca su čudan svet - oni se priviđaju i sanjaju. Uoči kićenja jelke i na samo veče uoči Božića, stalno sam sretao na ulici jednog mališana koji nije imao više od šest-sedam godina.

Po strašnom mrazu bio je odeven gotovo kao leti, samo mu je grlo bilo umotano nekim starim šalom - znači, neko ga je ipak spremao i slao. On je išao “sa ispruženom rukom”; to je tehnički termin - koji znači prositi milostinju. Taj izraz su izmislili sami mališani. A takvih kao on ima mnogo. Motaju se po vašem putu i plačno govore neke naučene reči. Ovaj, međutim, nije kukao, već je govorio nekako naivo i nevično gledajući mi sa poverenjem u oči - a to znači tek je počinjao da se bavi prosjačenjem. Na moje pitanje rekao mi je da mu sestra leži bolesna i bez posla; možda je istina, ali ja sam kasnije doznao da ovih mališana ima bezbroj: šalju ih da prose i po najstrašnijoj hladnoći i, ako ništa ne sakupe, sigurno ih čekaju batine.

Kad nakupi nešto kopejki, mališan se pomodrelih i skočanjenih ruku vraća u neki ćumez, gde pijanči banda neradnika, od onih koji “počinju štrajk u fabrici u subotu i ne vraćaju se na posao pre srede uveče”. Tamo, u ćumezima podruma, s njima pijanče njihove gladne i istučene žene, tamo pište njihova gladna mala deca. Votka, prljavština i razvrat, ali glavno je votka.

Mališana sa isprošenim kopejkama odmah šalju u krčmu, i on donosi još pića. Radi zabave i njemu ponekad naliju u usta čokanj votke i kikoću se kad on, gubeći dah, pada na pod, gotovo bez svesti,

“i u usta mi je votku
odvratnu
nemilosrdno sipao...”.

Kad poodraste, što pre mogu gurnu ga nekud u fabriku, ali sve što zaradi, i dalje je dužan donositi neradnicima, a oni opet to propiju. Ali i pre no što stupe u fabriku, oav deca postaju pravi prestupnici. Ona skitaju po gradu i znaju u podrumima takva mesta kroz koja se može proći i gde se može neprimetno prenoćiti. Jedan od njih je spavao nekoliko noći uzastopno u korpi kod nekog vratara koji ga nije primetio.

Oni, naravno, postaju i sitni lopovi. Krađa postaje strast čak kod osmogodišnje dece, koja ponekad nisu svesna svojih prestupa. Na kraju podnose sve - glad, hladnoću, batine - samo radi slobode, i beže od svojih neradnika da skitaju po svojoj volji. Ponekad to divlje stvorenje ništa ne shvata, ni gde živi, ni koje je narodnosti, ima li boga, postoji li car; pričaju o njima čak takve stvari, da čovek ne veruje svojim ušima, a, međutim, to su činjenice.

DVA

Ali ja sam romansijer i čini mi se da sam jednu “priču” sam izmislio. Zašto pišem “čini mi se”, kada sigurno znam da sam je izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo i da se desilo upravo uoči Božića u nekom ogromnom gradu i po strašnoj hladnoći. Pričinjava mi se da je živeo u podrumu mali šan, ali još sasvim mali, kome je jedno šest godina ili još manje. Taj mališan se probudio jednog jutra u vlažnom i hladnom suterenu. Bio je odeven u nekakav kaputić i drhtao je. Dah mu je izletao kao bela para, i, sedeći u kutu na nekom sanduku, iz dosade je hotimično puštao tu paru iz usta i zabavljao se gledajući kako izlazi.

Bio je veoma gladan. Nekoliko puta od zore prilazio je drvenom ležaju, gde je na prostirci i sa nekakvim zavežljajem pod glavom ležala bolesna njegova majka.

Kako se ona ovde našla?

Mora da je doputovala sa svojim mališanom iz drugog grada i razbolela se iznenada. Vlasnicu prenoćišta su još pre dva dana odveli u policiju. Stanari su se razišli uoči praznika - a jedini koji je ostao, ležao je već dan i noć mrtav pijan - i nije mogao dočekati praznik!

U dugom uglu sobe ječala je neka osamdesetogodišnja starica koja je nekada i negde živela kao dadilja, a sada je umirala samotna, jaučući i gunđajući mališanu, tako da se već počeo bojati da priđe njenoj postelji u uglu. Vode da se napije našao je negde u hodniku, ali korice hleba nigde nije našao, i već je deseti put prilazio da probudi svoju mamu. Strašno mu je, najzad, bilo u mraku: odavno je već pao mrak, a lampu nisu upalili.

Opipao je mamino lice i začudio se što se ona uopšte ne miče i što je hladna kao zid.

“Mnogo je ovde hladno”, pomislio je, postojao malo, i nesvesno zaboravivši svoju ruku na ramenu pokojnice. Zatim je dunuo u svoje prstiće da ih ogreje i, odjednom, napipavši na ležaju svoju staru kapu, pa polako, pipajući po mraku, izašao iz suterena. On bi i ranije pošao, ali se stalno bojao nekog velikog psa koji je, gore, na stepenicama, ceo dan zavijao pred susednim vratima. Ali psa sada nije bilo, i mališan je odjednom izašao na ulicu.

Gospode Bože, kakav grad! Nikada tako nešto nije video. Tamo, odakle je došao, noću je crna pomračina — jedan fenjer na celu ulicu. Prozori niskih, drvenih kućica zatvaraju se kapcima; na ulici, čim se smrkne, nigde nikoga - svi se zatvaraju po kućama, i samo zavijaju čitavi čopori pasa, stotine i hiljade ih zavijaju i laju svu noć.

Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, a ovde - ah, Gospode, da mu je sad da jede!... I kakva je ovde vreva i tutnjava, kakva svetlost, i ljudi, i kočije, i zima, i mraz! Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih zadihanih vrelih njuški; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenje potkovice, i svi se tako guraju, i, bože...  tako mu je se jelo, makar neki komadić hleba, i tako mu je odjednom hladno za prstiće. Pored njega je prošao čuvar reda, ali se okrenuo da ne vidi mališana.

Evo opet jedna ulica — oh, kako je široka! Ovde će me sigurno pregaziti! I kako svi viču, trče i jure kočijama, a svetlosti, koliko svetlosti!

A šta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a u sobi neko drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko svećica, koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali konjići; po sobi trče deca, lepo odevena, čista, smeju se i igraju se, i nešto jedu i piju.

Eno, ona devojčica počela je da se igra sa dečakom - kako je lepa devojčica! Evo, i muzika se čuje kroz prozor. Mališan gleda, čudi se, već se i smeje, ali sad ga bole prstići i na nožicama, a na ručicama su mu već sasvim pomodreli, već ne mogu da se savijaju, i bole ga kad miče s njima. I odjednom mališan oseti da ga mnogo bole prstići, zaplaka se i potrča dalje... i, evo, ponovo je video kroz drugo staklo sobu, i tamo je drveće, a na stolovima razni kolači: od badema, crveni, žuti, i sede tamo četiri bogate gospođe, pa ko dođe, one mu daju kolača, a vrata se otvaraju svaki čas, sa ulice ulazi mnogo gospode.

Mališan se prikrade brzo, otvori vrata i uđe... Uh, kako su počeli da viču na njega i da mašu rukama! Jedna gospođa brzo mu je prišla i tutnula u ruku kopejku, pa mu je otvorila vrata - na ulicu! Kako se uplašio! A kopejka mu je odmah ispala i zvečeći otkotrljala se po stepenicama: nije mogao da savije svoje pomodrele prstiće i da pridrži kopejku.

Istrčao je mališan na ulicu i pošao brže i brže, a kuda - ni sam nije znao . . . Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trčao je, trčao i hukao u ručice. Obuzimala ga je tuga, jer se najednom osetio tako usamljen, i bilo mu je užasno ... odjednom... o, bože! Šta je ovo opet? Stoji masa ljudi i divi se - iza stakla prozorskog bile su tri lutke, male, odevene u crvene i zelene haljinice, kao da su žive! Neki starčić sedi, i kao da svira u violinu, još druga dva takođe stoje tu, sviraju u male violinice, i po taktu mašu glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne im se miču, govore, stvarno govore - samo se zbog stakla ništa ne čuje.

* * *
Mališan je u prvi mah pomislio da su oni živi, a kad se dosetio da su to lutke — iznenada se nasmejao. Nikad nije video takve lutke, i nije znao ni da postoje! I hteo bi da zaplače, ali su mu te lutkice tako smešne. Odjednom mu se učini da ga je neko otpozadi zgrabio za kaputić: veliki i zao dečak stajao je pored njega, i iznenada ga je udario po glavi, zbacio mu kapu, i udario ga nogom ispod kolena. Mališan se prevrnuo na zemlju; tada ljudi povikaše, on pretrnu od straha, skoči i poče bežati, bežati, i odjednom je utrčao - ni sam nezna gde - ispod neke kapije, u tuđe dvorište - i čučnuo iza naslaganih drva: “Ovde me neće nači, a i mrak je”.

Čučnuo je i zgurio se, a nikako nije mogao da odahne od straha, i odjednom, sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno: ručice i nožice su najednom prestale da ga bole i bilo mu je tako toplo, kao na peći! . . . Trgao se i sav uzdrhtao: ah, on je to ovde bio zaspao! Kako je dobro tu spavati!

“Posedeću ovde, pa ću opet poći da pogledam one lutke”, pomislio je mališan i osmehnuo se kada se setio lutaka, “stvarno kao da su žive!”...I odjednom mu se pričulo da je nad njim njegova mama zapevala pesmicu. “Mama, ja spavam, ah, kako je ovde lepo spavati!”.

- Hajdemo k meni, mališane, da kitimo jelku -prošaputao je nad njim odjednom neko tihim glasom.

Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona; ko ga je to zvao on nije video, ali neko se sagnuo prema njemu, zagrlio ga u tami, a on mu je pružio ruku i...i odjednom...o, kakva svetlost! O, kakva jelka! Kao da i nije jelka - on još takvog drveta video nije! Gde je on to sad: sve blista, sve se sija, a svuda oko njega lutke - ali ne, to su sve dečaci i devojčice, samo tako sjajni, svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube, uzimaju ga, nose sa sobom, i on sam leti, i vidi: gleda ga njegova mama, i smeje mu se radosno.

- Mama! Mama! Ah, kako je lepo ovde, mama! - dovikuje joj mališan, i opet se ljubi da decom, i želi da im što pre ispriča o onim lutkicama iza stakla. 

- Ko ste vi, dečaci? Ko ste vi, devojčice? - pita ih on, smešeći se i ljubeći ih.

- Ovo je Hristova jelka - odgovaraju mu oni. - Kod Hrista je uvek na ovaj dan jelka za malu decu koja tamo dole nemaju svoje jelke... I doznao je da su svi ovi dečaci i devojčice bili isto takva deca kao i on - ali jedni su se posmrzavali još u svojim kotaricama, u kojima su ih ostavili na stepeništima pred vratima petrogradskih činovnika druga su se ugušila kod čuhonki* dojkinja - koje je iznajmio dom za siročad; treća su umrla na sasušenim grudima svojih majki (za vreme samarske gladne godine), četvrta su se pogušila od smrada u vagonima treće klase - i svi su oni sada ovde, sva su ona kao anđeli, sva su kod Hrista, i On je lično među njima, i pruža im ruke, i blagosilja njih i njihove majke grešnice...

A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plaču svaka poznaje svog dečaka ili devojčicu, a oni doleću i ljube ih, utiru im suze svojim ručicama i mole ih da ne plaču, jer je njima ovde tako lepo...

A vratari su ujutru našli dole iza složenih drva mali leš zalutalog i smrznutog dečaka...Pronašli su i njegovu majku...Ona je još pre njega umrla - sreli su se kod Gospoda na nebu.

A zašto sam izmislio ovakvu priču, koja ne ide u obični dnevnik, i to piščev? A obećao sam priče pretežno o stvarnim događajima! Ali u tome i jeste stvar što se meni stalno čini da se sve ovo stvarno moglo desiti - naime, ono što se odigralo u podrumu i iza složenih drva; a ono o jelci Hristovoj — to ne znam šta da vam kažem, da li se moglo desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmišljam.

*Pogrdan naziv za Fince